detalj slike: KRK Art dizajn

 

 KAFANA „STRAST“

 

Čekajući na aerodromu Keflavik u Rejkjaviku let za Toronto, otišao sam do kafe bara Kvik i naručio dupli espreso, zatraživši uz to i mleko od badema. Pogledavši me gotovo začuđeno, servirka me suvo priupitala: „Espreso i mleko od badema?“ Klimnuo sam potvrdno glavom, nakon čega mi je nasula mleko iz tetrapak pakovanja u metalnu trbušastu posudicu, okrenuvši se potom bez reči i obrativši se sledećem gostu.

Pomalo zbunjen, slegao sam ramenima i prenio svoj espreso i mleko do okruglog stola ljubičaste drvene politure i visokih metalnih nogu, i tu sam iz džepa jakne izvadio rokovnik u koji sam beležio citate iz pročitanih knjiga i zapažanja s putovanja kojima sam se kasnije koristio u pričama. Pretvorio sam ovo zapisivanje beleški u rokovnik na aerodromima i u avionima u neku vrstu navike i rutine, pošto sam ustanovio da su mi se neke od najboljih ideja za priče javile upravo na tim mestima. Zbog čega upravo tu, nisam imao odgovor, ali mogu da pretpostavim da je razlog bila prostorna i vremenska ograničenost i skučenost koja me prisiljavala da svoj, skokovitim i neočekivanim asocijacajama opterećeni način razmišljanja, koliko-toliko dovedem u red i dam mu pravolinijski tok bez razgranavanja. 

I, upravo kad sam nameravao da u rokovnik zapišem kako su presedanja i kratka zadržavanja na aerodromima gradova koje smo prethodno videli iz vazduha i u čijoj smo se neposrednoj blizini našli, a koje nećemo posetiti i upoznati, na neki način nehumani, začuh glas čoveka koji je dolazeći iz pravca šanka prilazio mom stolu. Podigvši pogled ugledah na drugoj strani muškarca od nekih pedesetak godina; držao se uspravno i imao građu boksera poluteškaša. Bio je očigledno južnjački tip, imao jeorlovski nos, oči kao dugmad od sedefa i bradu isturenu i šiljastu. No, dok se još primicao, u oči mi pade još jedan naizgled nevažan detalj: naime, opazio sam da je usred leta nosio bleštavo uglancane kaubojske čizme zlatnosmeđe boje, ukrašene nitnama i šavovima finog štepa, koje su provirivale iz svetloplavih farmerica uskog kroja.

- Da li biste imali nešto protivako bih popio kafu za vašim s tolom? - stranac južnjačkih crta lica, me upitao više reda radi, pošto je već bio spustio šoljicu na sto ispred sebe, da bi odmah potom, kao da je bio u dosluhu s malopređašnjom servirkom, primetio: „Espreso kafa i mleko! Ccc! Da se predstavim – ja sam Grk Jorgos, taksista iz Njujorka. Vi ste Rus, pretpostavljam? Neodoljivo podsećate na Putina. Stegnute vilice, široko lice, tanke usne. Ma, slika i prilika. Recite mi samo da li biste mogli da zamislite kombinaciju votke i sladoleda? Ne bi baš išlo, jelda? Slažem se da je sve stvar ukusa, ali neke stvari se jednostavno ne uparuju. Dobije se sumnjiva mešavina čiji se sastojci međusobno ne podnose. Razumijete li na šta ciljam?“, čovek sa suprotne strane stola mi je saopštio bez uvoda, čak mnogo direktnije nego servirka od maločas šta misli o ovoj kombinaciji. Pomislih u sebi kako je čudno da već dve osobe od jutros bezrazložno iritira moja sasvim bezazlena i beznačajna navika, no, to me ni najmanje ne naljuti – čak naprotiv, sasvim uzdržanim i prisebnim glasom odgovorih Grku Jorgosu:

- Da. Mislim da znam šta ste želeli da kažete. Mislite da espreso ne treba piti s mlekom.

- Bravo. Upravo to - Jorgos gotovo uskliknu, a na usnama mu se rodi tanak osmeh neprikrivenog samoljublja, svojstven hvalisavim ljudima. - Znam da ne treba preterivati, jer Italijani neguju čak i poseban trzaj iz zgloba prilikom ispijanja espreso kafe naiskap - Jorgos nastavi, demonstriravši svojim ispijanjem upravo ono što je prethodno rekao – ali određena pravila se moraju poštovati. Uvek se zgrozim kad vidim da ljudi ne umeju da jedu školjke, suši, špapgete, piju espreso... Da šeprtljaju s priborom za jelo i maltretiraju hranu i piće...

- Dobro. Ima smisla to što govorite - rekoh, da bih ga odmah potom priupitao: „Samo me pomalo čudi što me jedan Grk podučava kako se pije italijanska espreso kafa. Između ostalog, pretpostavljam da na osnovu mojih slavenskih crta lica zaključujete da sam Rus, je li tako?

- Pa, ako mi oprostite na indiskretnosti  -  zaključio sam to na osnovu pisma kojim pišete -  odgovori Jorgos, pokazavši glavom na moj otvoreni rokovnik s hemijskom olovkom uleglom u žleb između dvje stranice –  A što se tiče umetnosti pijenja espreso kafe, tome  me uistinu podučio jedan Italijan  – gazda Mario iz Kafea Vernjano 1822 na Petoj aveniji. Opasan tip. Pravi filmski lik. On je opet zbog mene počeo da pije ouzo. Eto, ta upoznavanja navika drugih naroda i sticanje nekorisnih znanja iz različitih kultura je možda i jedina vajda koju su mi donele trideset i dve godine života u emigraciji i rada kao taksista u ludom Njujorku, koji je, ako mene pitate, neka vrsta otvorene kanalizacije, pune prljavštine i gamadi. Znate, ima dana kad jedva mogu da se nosim s tim. Kad prođu izbori, ko god da bude novi gradonačelnik, trebalo bi da najprije očisti ulice Njujorka. Znate već na šta mislim. Ponekad mi do nosnica dopire taj smrad od kojeg dobijem glavobolju. I što je najgore, taj smrad nikada ne prestaje. Novi gradonačelnik bi trebalo da sve to očisti, da jednostavno spere prljavštinu i pusti da otekne niz jebenu kanalizaciju...

Pogledah ga preneraženo. Neko vreme nisam mogao reči da prozborim. Čovek ispred mene je, dok je izgovarao poslednje rečenice, u času je promenio izraz lica, melodiju i ritam glasa, počeo da seva očima. No, primetivši moju zabezeknutost, on se naglas nasmeja, lupivši se šakom po bedrima:

- Gospodine dragi, niste prepoznali monolog Trevisa Bikla, njujorškog taksiste iz istoimenog filma. Film ste zasigurno gledali. Taksista, Robert de Niro. E, pa sećate li se one scene sa senatorom Palantajnom u taksiju. Uzgred rečeno, film sam gledao – nisam najsigurniji, ali najmanje dvadeset šest ili dvadeset sedam puta. Dok na kraju nisam zapamtio svaku scenu i mogao u svako doba dana ili noći da naizust kažem svaki monolog i dijalog Robert de Nira. I reći ću vam u poverenju: on je, tačnije Trevis Bikl, razlog što sam postao taksista u Njujorku. Suludo, zar ne? Fascinirao me taj lik. Čovekova neprolazna potraga za idolima, herojima- buntovnicima.  A da li sam pogodio da ste Rus?

- Ne, niste. Ovo jeste ćirilaca, ali srpska - odgovorio sam mu, prisetivši se u času da je upravo Robert de Niro nosio ulaštene kaubojske čizme u filmu Taksista, slične ovim na nogama mog čudnog sagovornika. Moralo mu se odati priznanje: uistinu je sledio svog heroja, oponašajući ga čak i u najsitnijim detaljima.

- Znači Srbin. Mi smo u neku ruku braća. Znate li da sam osećao iskreno sapatništvo s vašim narodom kad su vas, beše li ono devedeset devete godine, bombardovali ovi, da tako kažem –  moji. Čak sam na početku prisustvovao nekim protestnim skupovima ispred grčkog konzulata u Njujorku. Sećam se kako je jedna moja poznanica, Grkinja, istrenirala čak i psa da  zavija na uzvike „Nato fašisti“, i taj pas je bio glavna atrakacija ovih, tako nazovi, mirovnih skupova. Tako ti je to s čovekom, i to je, čini mi se, oduvek jedno te isto: Dok jedni ginu, drugi nešto protestuju i zajebavaju se. Valjda muka drugog, koji je dovoljno daleko da tebe lično ne ugrožava, i može da izazove tako duboke i humane osećaje u čoveku, da se okuplja na mirovnim skupovima i pomaže taman onoliko da sebe ne bi ugrozio. Najžalosnije je što i bombardovanje i rat postanu kao oskudica, naposletku se svako navikne: i onaj koga bombarduju i onaj koji kao uzgred protestuje zbog toga, pa su se tako vremenom i naši protesti i okupljanja pretvorili u ritualne, gotovo paganske manifestacije. Samo što sada umesto žrtvenih stolova, ispred sebe imamo video bimove. A šta to zapisujete, ako smem da priupitam?

- Ideje za buduće priče i misli velikih pisaca koje pronalazim u knjigama koje trenutno čitam  - odgovorih kratko, bez namere da mu pojašnjavam kako me aerodromi i avioni inspirišu i kako na tim mjestima dobivam čudesne ideje za priče.

- Stvarno. Pa, ko bi rekao da ću nabasati na pravog pisca, iako me, moram priznati, nešto privlačilo da priđem upravo vašem stolu. Ako je tako, ispričaću vam nešto što mi se desilo i što možete slobodno da iskoristite za neku buduću priču. Da, ispričaću vam jednu moju ličnu zgodu. Nešto što sam nedavno doživeo. Tačnije, prekjuče, ali čije posledice osećam ceo jučerašnji dan i koje me ni sada ne prolaze. Naime, ispao sam budala i naivčina, i taj osećaj me naprosto razdire već drugi dan. Evo, pogledajte mi ruke, i sada se sav tresem pri pomisli na nju. Na tu ženu. Obuzima me izmešani osećaj besa i strasti. Ako uistinu nemate ništa protiv, ispričaću vam u kratkim crtama kako se sve odigralo.

Slegao sam ramenima; usitinu nisam imao ništa protiv, i čak me iskreno i zainteresovalo šta ga je moglo do mere smutiti i uzburkati, premda me njegova prethodna raspričanost navela na pomisao da posumnjam da će biti kadar da to uistinu učini u «kratkim crtama», kako je nagovestio. Moj nezvani gost iz Njujorka, se u sledećem času neznatno podbočio laktovima na rub stola i, nagnuvši se gornjim dijelom tela napred, počeo svoju ispovest pomalo prigušenim glasom, valjda da bi i time potcrtao dramatičnost svog izlaganja. 

- Evo, ovako je sve počelo. Rezervisao sam u Njujorku pre petnaest dana povratni let za jučerašnji dan i planirao sam da poletim iz Frankfurta za Njujork u ranim predvečernjim časovima, a onda sam u zadnji čas dobrovoljno pristao da promenim kartu uz novčanu nadoknadu i plaćeno prenoćište u luksuznom hotelu na samom aerodromu, i da letim danas. Naime, jedno sedište u avionu je imalo duplu rezervaciju, tako da je pola sata pre ukrcavanja aerodromska služba preko razglasa objavila da traže putnika-dobrovoljca, koji bi bio spreman da odustane od leta i leti sutradan u isto vreme sa jednim presedanjem, i to upravo u Rejkjaviku.

Vi se sada verovatno čudite i pitate u sebi šta u tome ima interesantno, i prolazi vam kroz glavu da sam možda gramzljivac koji se polakomio za novčanom nadokanadom ili da sam obična danguba koja sebi može da dozvoli luksuz dobrovoljnog odricanja od planiranog leta, jer ne radim nikakav odgovoran posao u kojem bilo šta zavisi od mene. No, nije reč o tome. A, da je bogdo. Posredi je nešto sasvim drugo. Mnogo, mnogo ozbiljnije. Naime, zaljubio sam se. Prekjuče – i to naprasno. Nakon jedne gotovo nestvarne intimne scene i prikrivene ljubavne ponude koja mi je laskala i koju sam očigledno pogrešno i naivno protumačio kao poziv za avanturu. Da, i tako sam propustio rezervisani let u nadi da ću provesti jednu noć i pola dana s njom – ženom za koju sam poverovao da me iskreno želi i da će mi, makar nakratko pružiti ono za čim uzaludno tragam još od najranije mladosti – spontanu ljubav koja se ostvaruje čistom, nepatvorenom privlačnošću - ovim rečima je Grk Jorgos počeo svoju ispovest koja je svojom nesvakidašnjom iskrenošću i otvorenošću izazvala blagi osjećaj nelagode u meni. I ne čekajući da bilo šta prozborim, odmah je nastavio da govori:

- Dakle, došao sam iz Njujorka u Frankfurt pre deset dana vođen najiskrenijim pobudama i motivima. Hteo sam da se nađem pri ruci mom pet godina starijem bratu Angelosu koji živi u Frankfurtu, i koji je, kao i ja, udovac i bez dece. Oporavljao se od uspešno obavljene operacije raka prostate. Inače, nas dvojica smo, uzgred rečeno, poslednji tužni izdanci jedne grčke porodice u nestajanju, s ostrva Lezbos, ili tačnije iz sela Stavros.  Da, ne čudite se, dobro ste čuli  – mi smo porodica kojoj će se za par decenija zatrti trag, što je – valjano i iscrpno sam to prostudirao, pre nego što sam doneo ovako krupan zaključak – posledica tanjenja krvi u porodičnoj lozi s očeve strane do koje je došlo usled mešanja i uparivanja s pogrešnim ženama. Naime, verovali ili ne, niko ni od mojih rođaka nema potomka. Svi do jednog su, kao moj brat i ja, bezdetni što je, ipak, blagi fenomen – zar ne? Ili neka vrsta prokletstva!?

No, da me ne razumete pogrešno, nikako zbog toga ne krivim moju nesrećnu majku, jer ona je samo nesvesno i nedužno u sebi sabrala, kao neki arhivar i kolekcionar, sve strahove i grizodušja svojih predaka, nastavivši da ih brižljivo njeguje i dopunjava novim –  a u tome joj, ruku na srce, nije nedostajalo ni mašte ni inventivnosti. I da ne dramatizujem previše, jer to tanjenje krvi i nestajanje porodičnih loza i tradicija, pogotovo kod nas emigranata, je gotovo normalna, i, nažalost, čak poželjna pojava u današnjem modernom svetu. Tvrde da nas ima previše i da je prirodna reprodukcija postala izlišna.

- Inače, vest o bratovljevoj bolesti strašno me potresla, probudivši u meni, što je i mene iskreno govoreći iznenadilo, istinsko bratsko saosećanje za koje sam već mislio da je sasvim zakržljalo, ili, u najmanju ruku, nevaskrsivo prigušeno u meni. I tako sam istog popodneva rezervisao avionsku kartu za prvi let za Frankfurt, a pošto se odavno, više amaterski, bavim istraživanjem alternativnih metoda lečenja, odlučio sam da pokušam da i njega pridobijem za to, pošto, iskreno govoreći, klasičnoj medicini i farmaceutskoj industriji ne verujem – ama, ni ovolicno - rekao je moj sagovornik, pokazavši pritom na polovinu nokta na kažiprstu desne ruke. - Da, odmah sam doleteo iz Njujorka i provodio sam sve dane u višesatnim razgovorima s njim, praveći mu zdrave sokove od svežeg povrća i voća i pokušavajući neumorno da ga ohrabrim i motivišem da bolest, kao što sam negde pročitao, nikako ne smatra kaznom nego, naprotiv, kao neku vrstu šanse, poziva na preumljenje i promenu dotadašnjeg koncepta življenja. Inače, moj brat je pragmatična i racionalna osoba, pravi homo tehnikus, tako da nije bilo previše mudro s moje strane opsedati ga i zasipati ovim idejama. No, takav sam po prirodi, brzo padam u stanja preterane posvećenosti i predanosti, pa sam tako i sa mojim bratom pao u neku vrstu iscjeliteljskog zanosa, altruistične ekstaze, što je za posledicu imalo prekomernu rečitost – iz mene su naprosto navirale bujice reči i saveta. Brat me, doduše, celo vrijeme uljudno slušao, ali uglavnom s loše odglumljenim interesovanjem, povlađujući mi s vremena na vreme, i čineći to više iz prostojnosti, nego što je verovao u ono što govorim. Na kraju, kao da mu je dan pre mog odlaska, sve dojadilo, pa mi je u jednom času kratko odgovorio: „Prekasno je sada. Trebalo je to ranije učiniti. Mani se Brojsa i Šulca i njihovih metoda. Zlo seme u meni je još davno posejano i zlokobni plod je morao da bude odstranjen bez ostatka. A hemoterapija, kojoj se ti toliko protiviš je, kako su mi u bolnici rekli, neminovno posipanje tla pesticidima da bi se potamanili njegovi ostaci. Takav je protokol.

Ali ne bih više o tome. O bratu i njegovoj bolesti. Preći ću na stvar. Naime, te zadnje večeri, tačnije preksinoć, dan pre mog povratka u Njujork, kad sam nenadano susreo kobnu ženu koja me, kao što sam rekao, izigrala kao magarca, brat i ja smo nakon večere ostali da sedimo još neko vreme za nepospremljenim stolom. Popio sam uz jelo dve čaše crnog vina, a potom sam sebi natočio i treću. Brat je za to vreme kratkim gutljajima i poluodsutno ispijao svoj zeleni čaj, da bi naposletku prestao da glumi, gotovo otvoreno mi pokazavši da se umorio od moje priče.

Da, a što se tiče mog odnosa s bratom: to mi se dešavalo tokom celog mog života – dok sam bio dete, u  najranijoj mladosti, pa čak i kasnije kad sam se oženio, naime, gotovo uvek sam ispadao nezreo i ostajao neshvaćen. Mislim čak da me brat nikada nije podnosio i da sam ga doslovno nervirao. I što je interesantno, imam osećaj da se to dešavalo jer je mrzeo naše sličnosti, i karakterne i fizičke podudarnosti koje smo nasledili od naše nesrećne majke, skupa s njenim blagim oblikom kontrolisanog i funkcionalnog autizma. Da, mrzeo me je kao što se mrzi neželjeni odraz u ogledalu. Na kraju nas je život denuo na dve strane sveta – dva kontinenta. I to se, u to sam gotovo siguran, desilo s razlogom, jer pri pomisli na njega nikakve dražesne slike iz detinjstva nisu mi iskakale pred oči. Sve da sam i hteo, nijednu dirljivu scenu bratske solidarnosti i ljubavi nisam mogao da iskamčim iz sećanja – oduvek smo bili daleki jedan drugom – ušančeni svako u svom rovu, tako da je moj novi pokušaj približavanja nakon njegove nedavne dijagnoze teške bolesti i operacije – i pored iskrenih pobuda koje su me dovele u Frankfurt – samo još jednom potvrdio tezu, koja se, doduše, navodi za prijateljstva – ne pravi od starih neprijatelja nove prijatelje, no, koja se u svakom slučaju mogla primeniti i na loše bratske odnose – ne pokušavaj da po stare dane stekneš brata s kojim nisi imao bratske odnose u detinjstvu i mladosti.

Nakon nekog vremena brat je zevnuo, ne stavivši čak ni šaku ispred usta, i saopštio mi da je umoran, te da bi se rado povukao u svoju sobu, a da ja mogu da ostanem da sedim, te da naš razgovor možemo da nastavimo i sutra ujutro za vreme doručka pre mog polaska na aerodrom.

Kad je brat napustio dnevnu sobu, osetio sam se prazno i napušteno kao pravo pravcato siroče, a pošto nisam htio da pijem sâm ili da odem u krevet i provodim besane sate u mraku, spremio sam se i sišao u kafanu Leiden­schaft[1] u blizini bratove kuće u nameri da popijem još nekoliko pića i onda pripit lakše utonem u san.

Našavši se ispred kafane, provirio sam pokraj zavesice na staklenim vratima na kojim je stajao natpis: „Privatna žurka zatvorenog tipa“, i video unutra nekoliko grupica ljudi okupljenih oko stolova. Dohvatio sam kvaku na vratima, ali ova su bila zaključana. I kad sam se već dopola okrenuo u nameri da se udaljim, nečija ruka je razmakla zavesice i čovek punačkog lica i rumenih obraza otključao je vrata. Odmerio me je od glave do pete, a onda, valjda ugledavši moje «šteneće oči» koje su od malopređašnje tuge i nesvesno utreniranog pokreta mišića u predelu obrva, postale veće i počele da liče na oči novorođenčeta, on se smilovao i pustio me unutra, napomenuvši da se u glavnom separeu održava privatna žurka, tačnije, proslava rođendana jednog osamdesetogodišnjaka koju je organizovala slavljenikova kćerka.

I, sledeći vratarev savet, zaputio sam se pravo prema šanku i naručio crno vino. Povisoki konobar s riđim bakenbardom i oznojenom ćelom koja se presijavala ispod svetala nadsvođa šanka sa kojeg su štrčale zakačene flaše žestokih pića, nasuo mi je vino i pored čaše odložio tanjirić s nekoliko posoljenih pečenih badema i lešnika.

Iz pravca zvučnika u tom času dopirali su se zvuci šlagera osamdesetih godina popularnog nemačkog izvođača čije ime sam nekada i znao, i koji je očigledno voleo da peva prepeve na nemački, ostavljajući refrene na originalnom jeziku iz kojih je probijao jak prizvuk njemačkog akcenta.

 I dok sam tako razmišljao zbog čega pevač peva refren na izvornom jeziku kad ima tako izražen akcenat, spazio sam s leve strane omalenu žensku priliku. Žena se bez oklevanja obratila konobaru:

- I za mene čašu crnog vina.

- Može li isto koje pije i gospodin? - upitao je konobar za šankom držeći etiketu naspram svetla.

- Zašto da ne - odgovorila je.

Konobar joj je natočio iz iste flaše iz koje je i mene poslužio, a ja sam iskoristio priliku da hitro osmotrim nezvanu gošću: bila je oblo tanka, niska rastom i imala snen pogled ispod modro osenčenih kapaka što je divno pristajalo uz njen zagasiti ten i krupne tamne oči.

Stajali smo tako ćutke nekoliko trenutaka, a onda se nezvana gošća za šankom bez previše snebivanja poslužila bademima iz tanjirića koji je stajao između njene i moje čaše,  upitavši me da li poznajem vlasnika i kako sam se obreo na žurci zatvorenog tipa u kafani koju je njena koleginica rezervisala za proslavu očevog osamdesetog rođendana. Dodala je još da je reč o penzionisanom političaru i bivšem ministru resora za zaštitu prirodne sredine pri vladi pokrajine Hesen. „Krupna riba. Opasan stari“, rekla je poluglasno kao da mi poverava nešto važno. Dok je pričala, zanosno je pućila usne koje su usled vina koje je pila, imale boju zgrušane krvi, a zbog blage pripitosti kod nekih reči je zaplitala i coktala jezikom kao da je sisala neki kiseo plod.

Rekao sam joj da sam došao u posetu kod mog starijeg brata Angelosa, čiji stan se nalazi u komšiluku – praktično odmah preko puta kafane. Nisam prećutao ni detalj kako sam brata, koji se oporavljao od operacije raka prostate, najverovatnije izmorio nebrojenim savetima i da je u jednom trenutku naprosto poželeo da me se oslobodi i ostane sâm. «Pošto mi se nije spavalo, sišao sam do kafane kako bih proveo nekoliko sati pre nego što odem na počinak.», tim rečima sam završio svoje objašnjenje kako sam se obreo u kafani «Strast».

Slušao sam svog sagovornika, Grka Jorgosa, pažljivo, ali nisam priuptkivao ili tražio dodatna objašnjenja. Njegova muka je očigledno bila dovoljno velika, a potreba da se izjada i da je nekome poveri još veća, tako da ga nisam prekidao, premda sam kradomice pogledao na veliki ekran sa vremenima poletanja aviona pribojavajući se pomalo da bi najava mog ili njegovog leta mogla sprečiti da mi priču ispriča do kraja. No, nisam imao hrabrosti da ga požurujem ili da ga, nedajbože, upozorim da se koncentriše na stvarni događaj koji je obećao da će mi ispričati.

No, Jorgos kao da mi je pročitao misli – njegov izraz lica se naglo izmenio; grč prigušene ljutine načas mu je izobličio predeo oko usana i očiju, a onda se nakon nekoliko časaka pribrao i nastavio, doduše tek nakon što je prethodno nekoliko puta nervozno zadobovao noktima po polituri stola:

- Nakon što sam joj se tako poverio, i ona je meni rekla nekoliko detalja iz svog života: da je nastavnica francuskog jezika, da se zove Burgunde, da joj je otac Marokanac, a majka Nemica, da je rodom iz Hamburga, i da se u kafani našla na poziv koleginice Martine sa kojom radi u istoj školi. Vremenom su, međutim, okupljeni gotovo i zaboravili stvarni povod okupljanja – rođendan Martininog oca, pa su nakon uvodnih govora i zdravica slavljeniku odmah počeli raspravu o kresanju budžeta za osavremenjavanje škola na pokrajinskom nivou, manjkavim nastavnim planovima i sve nepovoljnijem statusu nastavnog osoblja, tako da je od muke počela da nekontrolisano pije.

- Najdosadniji je bio kolega Joahim, Betriebsratsvorsitzender[2], onaj dugajlija za drugim stolom pokraj vrata - dodala je još, pokazavši diskretno u pravcu stolova iza naših leđa. - On je izgleda došao već pripit na proslavu i čitavo vreme se obraćao gotovo isključivo meni, ređajući teme koje me uopšte nisu zanimale. Sada mi je jednostavno potreban predah od svih tih nagvaždanja i drago mi je da sam se našla pokraj stranca koji nema nikakve veze s prosvetom i budžetima - tim rečima mi je objasnila zbog čega mi se pridružila za šankom.

U tom času sam pomislio kako svako od nas ima svoju muku, veću ili manju, i da bi meni bilo stoput draže da razmišljam o budžetu prosvetnih radnika nego što preturam po glavi teoriju tanjenja krvi i zatiranja porodičnih loza. No, dok su mi ove misli prolazile glavom, osetio sam u času neku neverovatnu privlačnost prema ovoj ženi, praćenu željom da je načas priljubim i stisnem uz sebe i da joj dlanovima prelazim preko bujne kose, koju je držala svezanom u dugački rep. Uistinu, i ništa više od toga. Odmerio sam je još jednom ispod oka i zaključio da bi mi verovatno, kad bi nekim slučajem došlo do tog čednog priljubljivanja naših tela, sezala tik do grudne kosti i da bi morala da traži moj pogled provirujući odozdo.

Stajali smo potom neko vreme ćutke jedno pokraj drugog. Iz zvučnika su dopirali zvuci novog šlagera, a ja sam se i dalje teškom mukom suzdržavao da joj naglas ne saopštim svoju žudnju. Bio sam iz nekog razloga ubeđen da bi nam obome u tom času taj sponatani čedni dodir prisnosti itekako godio. Kad se ne bismo pomerali i kad bismo samo ujednačeno disali dok ne osetimo da smo postigli potpuno saglasje ritma disanja, otkucaja srca, a preko toga i misli. No, nisam ništa rekao. Umesto toga, počeo sam da pevušim skupa sa pevačem refren pesme na grčkom: Natoči još jedno piće, jer čežnja mi pada na grudi, u ovom gradu ja ću uvijek biti stranac koji za srodnom dušom žudi... na šta se Burgunde nasmejala iskreno i od srca, smehom koji joj je protresao čitav gornji deo tela.

- Vi ste uistinu pomalo smešni. Ali moram priznati da imate dobar sluh i prijatnu i toplu boju glasa, ai grčki je tako sneno melodičan - rekla mi je.

Neznatno sam pocrveneo nakon ovog komplimenta i gotovo zaustio da joj kažem kako i mene istovremeno i uzbuđuje i uveseljava način na koji ona šuškajući izgovara glasove s i z, no, uspeo sam da se opet savladam. A nakon što sam ispio vino, izvinio sam joj se i upitao konobara za šankom gde se nalazi toalet. Pokazao mi je pravac i ja sam ušao unutra, mokrio i nekoliko puta zaredom pustio vodu. Nakon toga sam se dugo ogledao u ogledalu. Želeo sam da načas proverim kakav utisak je moja vanjština mogla da ostavi na Burgunde. Iako mi izraz lica nije odražavao prefinjenost, sa zadovoljstvom sam zaključio da su mi oči iskrile mladalačkim sjajem. Zadovoljno sam se osmehnuo nakon što sam zaključio da mi je ovaj boravak u kafani i razgovor s Burgunde godio i da sam se osećao mnogo bolje nego prilikom stupanja u nju.

Kad sam se vratio za šank, Burgunde više nije stajala na starom mestu gde je ostala samo ispijena čaša s tragovima karmina, a na moj upitni pogled upravljen prema konobaru, on mi je umesto odgovora glavom pokazao na sto iza leđa. Okrenuo sam se i ugledao je kako stoji leđima okrenuta za jednim od stolova i razgovara s kolegama. U času sam odlučio da ne prilazim njihovom stolu i da se ne opraštam, jer to bi neminovno iziskivalo da se upoznam i s njenim kolegama, među kojima je bio i dosadni Joahim, a, iskreno govoreći, ni sam nisam znao kako bih se predstavio: poznanik, slučajni posetilac, nezvani gost? Osim toga, boravak u kafani ispunio je ono zbog čega sam prevashodno i došao u nju – osećao sam se olakšano i pospano, a razgovor sa Burgunde me čak i razvedrio, jer nekoliko puta sam se od srca nasmejao i čak i zapevao što mi se, ruku na srce, nije desilo već godinama. Platio sam piće i krenuo prema vratima. Vratar, koji mi je ranije otvorio i koji je stajao u seni, stupio je ispred mene i otključao vrata.

Izašao sam na ulicu i krenuo prema bratovom stanu. Nakon nekoliko neujednačenih koraka, počeo sam čak i da zviždućem refren malopređašnjeg šlagera, a onda sam iznenada iza leđa začuo ubrzani bat ženskih potpetica.

Okrenuo sam se i spazio Burgunde koja mi se, čim je stigla do mene, bez oklevanja bacila u zagrljaj. Privivši je uz sebe, osetio sam kako mi njene jagodice lica dotiču bradavicu ispod košulje. Uhvatio sam je za ruku, dlanovi su nam se sljubili, a prsti isprepleli kao u grču. Bila je nepomična, ali ja sam sasvim jasno osećao vibracije njene ustreptle vitkosti, dobovanje njenih damara, poigravanje nevidljivih mišića, i sve se to pretakalo u moj krvotok. Gledao sam tronuto preko nje u svetlo obližnje ulične svetiljke i pomislio da mi je zasigurno pročitala misli dok smo stajali za šankom, jer nikako drugačije nisam mogao da objasnim da je učinila doslovno upravo ono što sam nameravao da joj predložim dvadesetak minuta ranije dok smo stajali pokraj šanka. U sledećem času, Burgunde je podigla glavu i pogledala me pogledom zaljubljene šiparice:

- Verovao ili ne, ali imala sam osećaj da sam te pre dvadesetak minuta volela kao nikoga pre. Da si mi predložio da pođem s tobom na kraj sveta, krenula bih bez premišljanja. Ali ti si otišao u toalet i čarolija se samo raspršila kao mehur od sapunice. A da si možda ostao još minut-dva, imam osećaj da više ne bih mogla da se suzdržim da ti ne pokažem svu strast koja me obuzela. I to mi se dešavalo, čini mi se, celog mog života – sreća mi je uvek izmicala tik ispred nosa. Naprosto sam bivala kolebljiva da povučem odlučujući potez u pravom času. No, nisam želela da produbljujem ovu misao i da se samopovređujem, pa sam se vratila za sto za kojim su stajale kolege iz mog kolegijuma, i ne oprostivši se od tebe. Ali kad sam spazila kroz prozor tvoju siluetu i kako se udaljavaš ulicom, nisam mogla da izdržim da ne potrčim za tobom i da ti ovo ne kažem.

Bio sam na granici da zaustim kako još uvijek nije kasno i kako sam i ja u kafani poželeo da je stisnem uz sebe, upravo na način kako je ona to maločas učinila, te kako to nikako ne može biti slučajno, i da je to možda upravo prst sudbine koji nas sjedinio na ovoj poluosvetljenoj frankfurtskoj cesti, ali ona se veštom kretnjom izmigoljila iz mog zagrljaja, mekano i bez trzaja, zavukavši prethodno ruku u džep matnila i predavši mi svoju podsetnicu sa brojem telefona.

- Pozovi me telefonom kad sledeći put dođeš u Frankfurt. U bilo koje doba dana ili noći. Da opet pijemo vino i slušamo šlagere osamdesetih godina.

I dok sam dolazio sebi, dišući još uvijek ritmom njenog daha, ugledao sam je kako se udaljava u pravcu kafane podjednako žurno kao što je i maločas koračala za mnom. Elipsa njenih kukova zanosila se u širokom luku. Ostao sam da stojim raskopčanog mantila, još uvijek osećajući vrelinu njenih ruku oko pojasa. Istovremeno sam imao osećaj kako mi još uvijek bridi bradavica od njenog obraza koji je nekoliko minuta počivao na mojim grudima. I stajao sam tako načas slično plesaču kojem je partnerka izmigoljila u trenutku kad se pesma završila, dok mi je blagi povetarac pirio ispod mantila i nadimao ga kao nestašno jedro.

Nakon što je zamakla iza vrata kafea, okrenuo sam se kao ošamućen i krenuo prema bratovljevom stanu. Imao sam osećaj da je nosim celu u sebi, da mi kola venama i poželeo sam da mi nikada ne iščili iz krvotoka. Stigavši u bratov stan, samo sam skinuo mantil i legao ne svlačeći se i ne raspremajući sofu u dnevnoj sobi.

U podne sam se oprostio od njega, ali strogo vodeći računa da mu više ne dajem nikakve savete. On je bio zamišljen i setan. Ostali smo dugo u zagrljaju, da bi me na kraju potapšao nekoliko puta po plećima rukom koja je očigledno usled hemoterapije izgubila snagu i čvrstinu.

Da, a onda se na aerodromu desilo ono što sam maločas rekao: čim sam preko razglasa čuo za ponudu, odmah sam pomislio da je sama ruka sudbine uplela svoje prste u naš odnos i da se sve to dešava da bih se još jednom video s Burgunde. Zbog toga sam, iz straha da bi neko mogao da me preduhitri, gotovo trčećim korakom otišao do šaltera, uzeo novu kartu za danas, vaučer za taksi i hotel i zaputio se prema izlazu. Na sreću imao sam u ručnom prtljagu nekoliko čistih majica, gaća i košulja.

Inače, avionska kompanija uistinu nije cicijašila – hotelska soba je bila luksuzna i nalazila se na četrnaestom spratu. Kad sam pritisnuo dugme pokraj vrata, zavese na džinovskom prozoru koji je se pružao preko cijelog zida, rastvorile su se na sredini. Ispred mene je kao na filmskom platnu iskrsla panorama Frankfurta sa stotinama trepćućih svetala koja su poput svitaca plamtela iz pravca prozora banaka, uličnih svjetiljki i raznobojnih reklama, padajući kosimice na namreškanu površinu Majne. A ponad krovova se nadimalo nebo poput zagasitoazurnog vela i bilo je poprskano zvezdama kao lebdećim laticima nekog džinovskog svetlećeg cveta koji se razdrobio u visinama.

Preplavljen milinom i slatkom strepnjom, jer sam nameravao da se najpre istuširam, pa da onda telefoniram Burgunde, pomislio sam na reči Malog Princa: „Ako voliš jedan cvet, koji se nalazi na nekoj planeti, onda je prijatno noću posmatrati nebo. Tad su sve zvezde rascvetane.“ I, uistinu, u tom času, gledajući ozvezdano nebo, osećao sam se slično Malom Princu, samo s tom razlikom što sam umesto cveta po stare dane zavoleo jednu ženu, doduše pogrešnu, ali u tom času ja to, naravno, nisam ni slutio.

I upravo tada sa razglasa aerodroma Keflavik u Rejkjaviku se začula najava da putnici za Toronto pristupe šalteru za prijavljivanje. Moj poznanik je načas zastao i rekao:

- Dobro je. Izgleda da ću uspeti da vam ispričam šta se desilo nakon što sam Burgunde pozvao telefonom - a onda je nastavio svoju ispovest, praveći kraće pauze između rečenica nego ranije.

- Telefon u njenom stanu je zazvonio nekoliko puta, a onda se s druge strane javio muški glas. Načas sam se zbunio, ali sam se brzo pribrao i rekao na nemačkom :

-Ich möchte gerne mit Burgunde sprechen[3].

-Natürlich – rekao je muški glas i priupitao: „Wer ist am Telefon?[4]“

- Joahim - setio sam se imena koje je Burgunde prethodne noći spomenula – Arbeitskollege Joachim.[5]

Muškarac s druge strane mi je saopštio da sačekam i da se Burgunde trenutno nalazi u kupatilu, da bi potom odložio slušalicu pokraj telefona. U pozadini sam mogao da čujem glas sportskog komentatora i žagor publike s televizora, zatim su se čuli sitni tupkajući koraci i dječiji glas, pa puštanje vode, klokotanje u vodokotliću i otključavanje vrata.

Iz daljine se oglasio muški glas od maločas: „Joachim ist am Telefon…“

Burgunde je podigla slušalicu. Čuo sam kako prigušeno diše i vidio pred sobom njene usne boje zgrušane krvi i uzdrhato kao u groznici pri pomisli kako me uzbuđivao način na koji je izgovarala glasove s i z.

- Ja sam. Grk Jorgos od sinoć. Crno vino. Šlageri. Kafana „Strast“. Zakasnio sam na avion, pa sam mislio, ako si raspoloožena…

- O, nema problema, pričaćemo o tome sutra na poslu. Sada nije hitno… Laku noć…

Rekla je to u trenu, tako pribrano i bez trunke dvoumljenja ili zbunjenosti, kao da sam bio neki dosadni agent osiguravajućeg društva koji ne zavređuje nikakvo objašnjenje i razglog odbijanja, i kojeg se trebalo hitno osloboditi poput dosadne muve. U času sam ostao kao sleđen i pomislio: „Bože, uvek sam bio igračka u rukama žena koje su umele da mi nametnu svoju volju, ali ova me sada slomila da su mi zapucale kosti. Da, ispao sam budala i postao žrtva žene koja je, izgleda, koristeći se čudotvornim majstorijama iluzionističke umetnosti probudila lažnu nadu u mojoj lakovernoj duši i navela me da propustim let poželivši da je još jednom vidim. Pa, zar se prethodne noći nisam dostajanstveno udaljio iz kafane, razmišljao sam tragajući za objašnjenjem. Ni jednu jedinu aluziju nisam napravio tokom našeg kratkog razgovora. Nisam izrekao nijednu dvosmislenu rečenicu koja bi ukazivala na to da mi se dopada. I nije li upravo ona bila ta koja je sinoć potrčala za mnom i bacila mi se u zagrljaj bez imalo razmišljanja i ustručavanja?

Gledao sam s nevericom u karticu s njenim brojem telefona. Ona je u tom času bila moj jedini spas da ne skrenem s uma, jer predstavljala je materijalni dokaz da sve ono što se sinoć dogodilo nije bila moja uobrazilja ili hipnotička iluzija!

Pogledao sam u tom času na svoj ručni sat „Roleks“, poklon mog pokojnog oca dobijen za punoletnost, kojeg sam izuzetno voleo. Pokazivao je osam i deset. Radilo se o originalnom švajcarskom vodootpornom, anti-magnetnom i automatskom satu koji se navijao najmanjim pomeranjem na ruci. Bio sam ponosan na njega i voleo sam ga kao ljudsko biće ili u najmanju ruku kao kućnog ljubimca.

Otkopčao sam kopču na njegovoj narukvici sa međusobno povezanim brušenim i fino poliranim karikama i položio ga na dlan leve ruke, tako da je delovao kao neka iznemogla ptica obešenih krila koja može da leži samo postrance.

I tada me najednom, tako zagledanog u vlastiti dlan na kojem je počivao skupoceni očev sat, obuzeo bes i spopala želja da ga razbijem u paramparčad. Da ga smrksam, ne hajući ni najmanje što ću time nepovratno oskrnaviti uspomenu na svog pokojnog oca. Želeo sam iz nekog razloga da učinim nešto krupno, da se kaznim zbog vlastite gluposti, da na jednom nevinom, lomnom i skupocenom predmetu iskalim svoj bes što sam lakomisleno naseo na trik jedne pripite žene koja je prošle noći tako vešto odigrala svoj jeftini igrokaz naprasne i spontane zaljubljenosti.  

I tada sam počeo da tučem čeonom stranom sata o rub ormarića pokraj mog kreveta. Staklo se dugo opiralo i neoštećeno odbijalo napade (radilo se, ipak, o švajcarskom kvalitetu), međutim, ja sam tukao sve žešće i nemilosrdnije dok na kraju nije prsnulo po sredini. No, nisam se zaustavio na tome, nego sam nastavio da nemilice tučem dalje dok staklo nije ispalo iz kućišta i ogolilo brojčanik sa ukrasnim gravurama i kazaljkama.

Onda sam ga okrenuo na čeonu stranu i na parket istresao zupčanike, spirale, pogonske opruge, kvarcni kristal i sve izgazio petom cipele. I drobio sam ih i gnječio nemilice sve dok sasvim nije utihnuo zvuk krckanja i jedva čujnog cviljenja ispod pete moje cipele. I to me smirilo. Načas.

Jorgos je na tom mestu zaćutao. Slušao sam pomalo preneraženo njegove zadnje riječi, ne mogavši nikako da shvatim zbog čega je svoj bes iskalio na nedužnom satu. I to još očevom poklonu. Setio sam se tada jednog Borhesovog citata iz priče Deutsches Requiem kojeg sam imao zapisanog odmah na početku sveske s beleškama i citatima, i pomislio kako bi ovaj idealno pristajao uz priču o tužnom Grku Jorgosu zaljubljivog srca, ako je jednog dana napišem: Čovek je sȃm unapred utvrdio sve što mu se može desiti od njegovog rođenja pa do smrti, tako da je svaka nemarnost namerna, svaki slučajni susret unapred dogovoren, svako poniženje kazna, svaki poraz nekakva potajna pobeda, svaka smrt samoubistvo…

-Da, i to bi bilo to - Jorgosov glas me prenuo iz ovog razmišljanja, da bi na kraju dodao: -Idem sada, srećan vam put. Hvala što ste me saslušali. Vidim da niste ni pipnuli vaš espreso. U vezi s tim, zaboravio sam da vam još kažem da je za kvalitet espresa pored svih nabrojanih faktora, možda i najvažnija krupnoća samlevene zrna… To su i matematičari potvrdili. Ili fizičari… Nisam najsigurniji. Ali najžalije mi je očevog sata. – Jorgos je rekao i neznatno zadigao rukav košulje na desnoj ruci. - Eto, kakve gluposti je čovjek zaljubljivog srca spreman da uradi zbog žene.

---

[1]Nemački Leidenschaft- strast

[2]Predsedavajući radničkog saveta

[3]Mogu li da razgovaram s Burgundom?

[4]Naravno. Ko je na telefonu?

[5]Joahim. Radni kolega.

PODELITE OVAJ TEKST NA: