детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

 КАФAНA „СТРАСТ“

 

Чекајући на аеродрому Кефлавик у Рејкјавику лет за Торонто, отишао сам до кафе бара Квик и наручио дупли еспресо, затраживши уз то и млеко од бадема. Погледавши ме готово зачуђено, сервирка ме суво приупитала: „Еспресо и млеко од бадема?“ Kлимнуо сам потврдно главом, након чега ми је насула млеко из тетрапак паковања у металну трбушасту посудицу, окренувши се потом без речи и обративши се следећем госту.

Помало збуњен, слегао сам раменима и пренио свој еспресо и млеко до округлог стола љубичасте дрвене политуре и високих металних ногу, и ту сам из џепа јакне извадио роковник у који сам бележио цитате из прочитаних књига и запажања с путовања којима сам се касније користио у причама. Претворио сам ово записивање белешки у роковник на аеродромима и у авионима у неку врсту навике и рутине, пошто сам установио да су ми се неке од најбољих идеја за приче јавиле управо на тим местима. Због чега управо ту, нисам имао одговор, али могу да претпоставим да је разлог била просторна и временска ограниченост и скученост која ме присиљавала да свој, скоковитим и неочекиваним асоцијацајама оптерећени начин размишљања, колико-толико доведем у ред и дам му праволинијски ток без разгранавања. 

И, управо кад сам намеравао да у роковник запишем како су преседања и кратка задржавања на аеродромима градова које смо претходно видели из ваздуха и у чијој смо се непосредној близини нашли, а које нећемо посетити и упознати, на неки начин нехумани, зачух глас човека који је долазећи из правца шанка прилазио мом столу. Подигвши поглед угледах на другој страни мушкарца од неких педесетак година; држао се усправно и имао грађу боксера полутешкаша. Био је очигледно јужњачки тип, имао jeорловски нос, очи као дугмад од седефа и браду истурену и шиљасту. Но, док се још примицао, у очи ми паде још један наизглед неважан детаљ: наиме, опазио сам да је усред лета носио блештаво угланцане каубојске чизме златносмеђе боје, украшене нитнама и шавовима финог штепа, које су провиривале из светлоплавих фармерица уског кроја.

- Да ли бисте имали нешто противако бих попио кафу за вашим с толом? - странац јужњачких црта лица, ме упитао више реда ради, пошто је већ био спустио шољицу на сто испред себе, да би одмах потом, као да је био у дослуху с малопређашњом сервирком, приметио: „Еспресо кафа и млеко! Ццц! Да се представим – ја сам Грк Јоргос, таксиста из Њујорка. Ви сте Рус, претпостављам? Неодољиво подсећате на Путина. Стегнуте вилице, широко лице, танке усне. Ма, слика и прилика. Реците ми само да ли бисте могли да замислите комбинацију вотке и сладоледа? Не би баш ишло, јелда? Слажем се да је све ствар укуса, али неке ствари се једноставно не упарују. Добије се сумњива мешавина чији се састојци међусобно не подносе. Разумијете ли на шта циљам?“, човек са супротне стране стола ми је саопштио без увода, чак много директније него сервирка од малочас шта мисли о овој комбинацији. Помислих у себи како је чудно да већ две особе од јутрос безразложно иритира моја сасвим безазлена и безначајна навика, но, то ме ни најмање не наљути – чак напротив, сасвим уздржаним и присебним гласом одговорих Грку Јоргосу:

- Да. Мислим да знам шта сте желели да кажете. Мислите да еспресо не треба пити с млеком.

- Браво. Управо то - Јоргос готово ускликну, а на уснама му се роди танак осмех неприкривеног самољубља, својствен хвалисавим људима. - Знам да не треба претеривати, јер Италијани негују чак и посебан трзај из зглоба приликом испијања еспресо кафе наискап - Јоргос настави, демонстриравши својим испијањем управо оно што је претходно рекао – али одређена правила се морају поштовати. Увек се згрозим кад видим да људи не умеју да једу шкољке, суши, шпапгете, пију еспресо... Да шепртљају с прибором за јело и малтретирају храну и пиће...

- Добро. Има смисла то што говорите - рекох, да бих га одмах потом приупитао: „Само ме помало чуди што ме један Грк подучава како се пије италијанска еспресо кафа. Између осталог, претпостављам да на основу мојих славенских црта лица закључујете да сам Рус, је ли тако?

- Па, ако ми опростите на индискретности  -  закључио сам то на основу писма којим пишете -  одговори Јоргос, показавши главом на мој отворени роковник с хемијском оловком улеглом у жлеб између двје странице –  А што се тиче уметности пијења еспресо кафе, томе  ме уистину подучио један Италијан  – газда Марио из Кафеа Верњано 1822 на Петој авенији. Опасан тип. Прави филмски лик. Он је опет због мене почео да пије оузо. Ето, та упознавања навика других народа и стицање некорисних знања из различитих култура је можда и једина вајда коју су ми донеле тридесет и две године живота у емиграцији и рада као таксиста у лудом Њујорку, који је, ако мене питате, нека врста отворене канализације, пуне прљавштине и гамади. Знате, има дана кад једва могу да се носим с тим. Кад прођу избори, ко год да буде нови градоначелник, требало би да најприје очисти улице Њујорка. Знате већ на шта мислим. Понекад ми до носница допире тај смрад од којег добијем главобољу. И што је најгоре, тај смрад никада не престаје. Нови градоначелник би требало да све то очисти, да једноставно спере прљавштину и пусти да отекне низ јебену канализацију...

Погледах га пренеражено. Неко време нисам могао речи да прозборим. Човек испред мене је, док је изговарао последње реченице, у часу је променио израз лица, мелодију и ритам гласа, почео да сева очима. Но, приметивши моју забезекнутост, он се наглас насмеја, лупивши се шаком по бедрима:

- Господине драги, нисте препознали монолог Тревиса Бикла, њујоршког таксисте из истоименог филма. Филм сте засигурно гледали. Таксиста, Роберт де Ниро. Е, па сећате ли се оне сцене са сенатором Палантајном у таксију. Узгред речено, филм сам гледао – нисам најсигурнији, али најмање двадесет шест или двадесет седам пута. Док на крају нисам запамтио сваку сцену и могао у свако доба дана или ноћи да наизуст кажем сваки монолог и дијалог Роберт де Нира. И рећи ћу вам у поверењу: он је, тачније Тревис Бикл, разлог што сам постао таксиста у Њујорку. Сулудо, зар не? Фасцинирао ме тај лик. Човекова непролазна потрага за идолима, херојима- бунтовницима.  А да ли сам погодио да сте Рус?

- Не, нисте. Ово јесте ћирилаца, али српска - одговорио сам му, присетивши се у часу да је управо Роберт де Ниро носио улаштене каубојске чизме у филму Таксиста, сличне овим на ногама мог чудног саговорника. Морало му се одати признање: уистину је следио свог хероја, опонашајући га чак и у најситнијим детаљима.

- Значи Србин. Ми смо у неку руку браћа. Знате ли да сам осећао искрено сапатништво с вашим народом кад су вас, беше ли оно деведесет девете године, бомбардовали ови, да тако кажем –  моји. Чак сам на почетку присуствовао неким протестним скуповима испред грчког конзулата у Њујорку. Сећам се како је једна моја познаница, Гркиња, истренирала чак и пса да  завија на узвике „Нато фашисти“, и тај пас је био главна атракација ових, тако назови, мировних скупова. Тако ти је то с човеком, и то је, чини ми се, одувек једно те исто: Док једни гину, други нешто протестују и зајебавају се. Ваљда мука другог, који је довољно далеко да тебе лично не угрожава, и може да изазове тако дубоке и хумане осећаје у човеку, да се окупља на мировним скуповима и помаже таман онолико да себе не би угрозио. Најжалосније је што и бомбардовање и рат постану као оскудица, напослетку се свако навикне: и онај кога бомбардују и онај који као узгред протестује због тога, па су се тако временом и наши протести и окупљања претворили у ритуалне, готово паганске манифестације. Само што сада уместо жртвених столова, испред себе имамо видео бимове. А шта то записујете, ако смем да приупитам?

- Идеје за будуће приче и мисли великих писаца које проналазим у књигама које тренутно читам  - одговорих кратко, без намере да му појашњавам како ме аеродроми и авиони инспиришу и како на тим мјестима добивам чудесне идеје за приче.

- Стварно. Па, ко би рекао да ћу набасати на правог писца, иако ме, морам признати, нешто привлачило да приђем управо вашем столу. Ако је тако, испричаћу вам нешто што ми се десило и што можете слободно да искористите за неку будућу причу. Да, испричаћу вам једну моју личну згоду. Нешто што сам недавно доживео. Тачније, прекјуче, али чије последице осећам цео јучерашњи дан и које ме ни сада не пролазе. Наиме, испао сам будала и наивчина, и тај осећај ме напросто раздире већ други дан. Ево, погледајте ми руке, и сада се сав тресем при помисли на њу. На ту жену. Обузима ме измешани осећај беса и страсти. Ако уистину немате ништа против, испричаћу вам у кратким цртама како се све одиграло.

Слегао сам раменима; уситину нисам имао ништа против, и чак ме искрено и заинтересовало шта га је могло до мере смутити и узбуркати, премда ме његова претходна распричаност навела на помисао да посумњам да ће бити кадар да то уистину учини у «кратким цртама», како је наговестио. Мој незвани гост из Њујорка, се у следећем часу незнатно подбочио лактовима на руб стола и, нагнувши се горњим дијелом тела напред, почео своју исповест помало пригушеним гласом, ваљда да би и тиме потцртао драматичност свог излагања. 

- Ево, овако је све почело. Резервисао сам у Њујорку пре петнаест дана повратни лет за јучерашњи дан и планирао сам да полетим из Франкфурта за Њујорк у раним предвечерњим часовима, а онда сам у задњи час добровољно пристао да променим карту уз новчану надокнаду и плаћено преноћиште у луксузном хотелу на самом аеродрому, и да летим данас. Наиме, једно седиште у авиону је имало дуплу резервацију, тако да је пола сата пре укрцавања аеродромска служба преко разгласа објавила да траже путника-добровољца, који би био спреман да одустане од лета и лети сутрадан у исто време са једним преседањем, и то управо у Рејкјавику.

Ви се сада вероватно чудите и питате у себи шта у томе има интересантно, и пролази вам кроз главу да сам можда грамзљивац који се полакомио за новчаном надоканадом или да сам обична дангуба која себи може да дозволи луксуз добровољног одрицања од планираног лета, јер не радим никакав одговоран посао у којем било шта зависи од мене. Но, није реч о томе. А, да је богдо. Посреди је нешто сасвим друго. Много, много озбиљније. Наиме, заљубио сам се. Прекјуче – и то напрасно. Након једне готово нестварне интимне сцене и прикривене љубавне понуде која ми је ласкала и коју сам очигледно погрешно и наивно протумачио као позив за авантуру. Да, и тако сам пропустио резервисани лет у нади да ћу провести једну ноћ и пола дана с њом – женом за коју сам поверовао да ме искрено жели и да ће ми, макар накратко пружити оно за чим узалудно трагам још од најраније младости – спонтану љубав која се остварује чистом, непатвореном привлачношћу - овим речима је Грк Јоргос почео своју исповест која је својом несвакидашњом искреношћу и отвореношћу изазвала благи осјећај нелагоде у мени. И не чекајући да било шта прозборим, одмах је наставио да говори:

- Дакле, дошао сам из Њујорка у Франкфурт пре десет дана вођен најискренијим побудама и мотивима. Хтео сам да се нађем при руци мом пет година старијем брату Ангелосу који живи у Франкфурту, и који је, као и ја, удовац и без деце. Опорављаo се од успешно обављене операције рака простате. Иначе, нас двојица смо, узгред речено, последњи тужни изданци једне грчке породице у нестајању, с острва Лезбос, или тачније из села Ставрос.  Да, не чудите се, добро сте чули  – ми смо породица којој ће се за пар деценија затрти траг, што је – ваљано и исцрпно сам то простудирао, пре него што сам донео овако крупан закључак – последица тањења крви у породичној лози с очеве стране до које је дошло услед мешања и упаривања с погрешним женама. Наиме, веровали или не, нико ни од мојих рођака нема потомка. Сви до једног су, као мој брат и ја, бездетни што је, ипак, благи феномен – зар не? Или нека врста проклетства!?

Но, да ме не разумете погрешно, никако због тога не кривим моју несрећну мајку, јер она је само несвесно и недужно у себи сабрала, као неки архивар и колекционар, све страхове и гризодушја својих предака, наставивши да их брижљиво његује и допуњава новим –  а у томе јој, руку на срце, није недостајало ни маште ни инвентивности. И да не драматизујем превише, јер то тањење крви и нестајање породичних лоза и традиција, поготово код нас емиграната, је готово нормална, и, нажалост, чак пожељна појава у данашњем модерном свету. Тврде да нас има превише и да је природна репродукција постала излишна.

- Иначе, вест о братовљевој болести страшно ме потресла, пробудивши у мени, што је и мене искрено говорећи изненадило, истинско братско саосећање за које сам већ мислио да је сасвим закржљало, или, у најмању руку, неваскрсиво пригушено у мени. И тако сам истог поподнева резервисао авионску карту за први лет за Франкфурт, а пошто се одавно, више аматерски, бавим истраживањем алтернативних метода лечења, одлучио сам да покушам да и њега придобијем за то, пошто, искрено говорећи, класичној медицини и фармацеутској индустрији не верујем – ама, ни оволицно - рекао је мој саговорник, показавши притом на половину нокта на кажипрсту десне руке. - Да, одмах сам долетео из Њујорка и проводио сам све дане у вишесатним разговорима с њим, правећи му здраве сокове од свежег поврћа и воћа и покушавајући неуморно да га охрабрим и мотивишем да болест, као што сам негде прочитао, никако не сматра казном него, напротив, као неку врсту шансе, позива на преумљење и промену дотадашњег концепта живљења. Иначе, мој брат је прагматична и рационална особа, прави хомо техникус, тако да није било превише мудро с моје стране опседати га и засипати овим идејама. Но, такав сам по природи, брзо падам у стања претеране посвећености и преданости, па сам тако и са мојим братом пао у неку врсту исцјелитељског заноса, алтруистичне екстазе, што је за последицу имало прекомерну речитост – из мене су напросто навирале бујице речи и савета. Брат ме, додуше, цело вријеме уљудно слушао, али углавном с лоше одглумљеним интересовањем, повлађујући ми с времена на време, и чинећи то више из простојности, него што је веровао у оно што говорим. На крају, као да му је дан пре мог одласка, све дојадило, па ми је у једном часу кратко одговорио: „Прекасно је сада. Требало је то раније учинити. Мани се Бројса и Шулца и њихових метода. Зло семе у мени је још давно посејано и злокобни плод је морао да буде одстрањен без остатка. А хемотерапија, којој се ти толико противиш је, како су ми у болници рекли, неминовно посипање тла пестицидима да би се потаманили његови остаци. Такав је протокол.

Али не бих више о томе. О брату и његовој болести. Прећи ћу на ствар. Наиме, те задње вечери, тачније прексиноћ, дан пре мог повратка у Њујорк, кад сам ненадано сусрео кобну жену која ме, као што сам рекао, изиграла као магарца, брат и ја смо након вечере остали да седимо још неко време за непоспремљеним столом. Попио сам уз јело две чаше црног вина, а потом сам себи наточио и трећу. Брат је за то време кратким гутљајима и полуодсутно испијао свој зелени чај, да би напослетку престао да глуми, готово отворено ми показавши да се уморио од моје приче.

Да, а што се тиче мог односа с братом: то ми се дешавало током целог мог живота – док сам био дете, у  најранијој младости, па чак и касније кад сам се оженио, наиме, готово увек сам испадао незрео и остајао несхваћен. Мислим чак да ме брат никада није подносио и да сам га дословно нервирао. И што је интересантно, имам осећај да се то дешавало јер је мрзео наше сличности, и карактерне и физичке подударности које смо наследили од наше несрећне мајке, скупа с њеним благим обликом контролисаног и функционалног аутизма. Да, мрзео ме је као што се мрзи нежељени одраз у огледалу. На крају нас је живот денуо на две стране света – два континента. И то се, у то сам готово сигуран, десило с разлогом, јер при помисли на њега никакве дражесне слике из детињства нису ми искакале пред очи. Све да сам и хтео, ниједну дирљиву сцену братске солидарности и љубави нисам могао да искамчим из сећања – одувек смо били далеки један другом – ушанчени свако у свом рову, тако да је мој нови покушај приближавања након његове недавне дијагнозе тешке болести и операције – и поред искрених побуда које су ме довеле у Франкфурт – само још једном потврдио тезу, која се, додуше, наводи за пријатељства – не прави од старих непријатеља нове пријатеље, но, која се у сваком случају могла применити и на лоше братске односе – не покушавај да по старе дане стекнеш брата с којим ниси имао братске односе у детињству и младости.

Након неког времена брат је зевнуо, не ставивши чак ни шаку испред уста, и саопштио ми да је уморан, те да би се радо повукао у своју собу, а да ја могу да останем да седим, те да наш разговор можемо да наставимо и сутра ујутро за време доручка пре мог поласка на аеродром.

Кад је брат напустио дневну собу, осетио сам се празно и напуштено као право правцато сироче, а пошто нисам хтио да пијем сâм или да одем у кревет и проводим бесане сате у мраку, спремио сам се и сишао у кафану Leiden­schaft[1] у близини братове куће у намери да попијем још неколико пића и онда припит лакше утонем у сан.

Нашавши се испред кафане, провирио сам покрај завесице на стакленим вратима на којим је стајао натпис: „Приватна журка затвореног типа“, и видео унутра неколико групица људи окупљених око столова. Дохватио сам кваку на вратима, али ова су била закључана. И кад сам се већ допола окренуо у намери да се удаљим, нечија рука је размакла завесице и човек пуначког лица и румених образа откључао је врата. Одмерио ме је од главе до пете, а онда, ваљда угледавши моје «штенеће очи» које су од малопређашње туге и несвесно утренираног покрета мишића у пределу обрва, постале веће и почеле да личе на очи новорођенчета, он се смиловао и пустио ме унутра, напоменувши да се у главном сепареу одржава приватна журка, тачније, прослава рођендана једног осамдесетогодишњака коју је организовала слављеникова кћерка.

И, следећи вратарев савет, запутио сам се право према шанку и наручио црно вино. Повисоки конобар с риђим бакенбардом и ознојеном ћелом која се пресијавала испод светала надсвођа шанка са којег су штрчале закачене флаше жестоких пића, насуо ми је вино и поред чаше одложио тањирић с неколико посољених печених бадема и лешника.

Из правца звучника у том часу допирали су се звуци шлагера осамдесетих година популарног немачког извођача чије име сам некада и знао, и који је очигледно волео да пева препеве на немачки, остављајући рефрене на оригиналном језику из којих је пробијао јак призвук њемачког акцента.

 И док сам тако размишљао због чега певач пева рефрен на изворном језику кад има тако изражен акценат, спазио сам с леве стране омалену женску прилику. Жена се без оклевања обратила конобару:

- И за мене чашу црног вина.

- Може ли исто које пије и господин? - упитао је конобар за шанком држећи етикету наспрам светла.

- Зашто да не - одговорила је.

Конобар јој је наточио из исте флаше из које је и мене послужио, а ја сам искористио прилику да хитро осмотрим незвану гошћу: била је обло танка, ниска растом и имала снен поглед испод модро осенчених капака што је дивно пристајало уз њен загасити тен и крупне тамне очи.

Стајали смо тако ћутке неколико тренутака, а онда се незвана гошћа за шанком без превише снебивања послужила бадемима из тањирића који је стајао између њене и моје чаше,  упитавши ме да ли познајем власника и како сам се обрео на журци затвореног типа у кафани коју је њена колегиница резервисала за прославу очевог осамдесетог рођендана. Додала је још да је реч о пензионисаном политичару и бившем министру ресора за заштиту природне средине при влади покрајине Хесен. „Крупна риба. Опасан стари“, рекла је полугласно као да ми поверава нешто важно. Док је причала, заносно је пућила усне које су услед вина које је пила, имале боју згрушане крви, а због благе припитости код неких речи је заплитала и цоктала језиком као да је сисала неки кисео плод.

Рекао сам јој да сам дошао у посету код мог старијег брата Ангелоса, чији стан се налази у комшилуку – практично одмах преко пута кафане. Нисам прећутао ни детаљ како сам брата, који се опорављао од операције рака простате, највероватније изморио небројеним саветима и да је у једном тренутку напросто пожелео да ме се ослободи и остане сâм. «Пошто ми се није спавало, сишао сам до кафане како бих провео неколико сати пре него што одем на починак.», тим речима сам завршио своје објашњење како сам се обрео у кафани «Страст».

Слушао сам свог саговорника, Грка Јоргоса, пажљиво, али нисам приупткивао или тражио додатна објашњења. Његова мука је очигледно била довољно велика, а потреба да се изјада и да је некоме повери још већа, тако да га нисам прекидао, премда сам крадомице погледао на велики екран са временима полетања авиона прибојавајући се помало да би најава мог или његовог лета могла спречити да ми причу исприча до краја. Но, нисам имао храбрости да га пожурујем или да га, недајбоже, упозорим да се концентрише на стварни догађај који је обећао да ће ми испричати.

Но, Јоргос као да ми је прочитао мисли – његов израз лица се нагло изменио; грч пригушене љутине начас му је изобличио предео око усана и очију, а онда се након неколико часака прибрао и наставио, додуше тек након што је претходно неколико пута нервозно задобовао ноктима по политури стола:

- Након што сам јој се тако поверио, и она је мени рекла неколико детаља из свог живота: да je наставница француског језика, да се зове Бургунде, да јој је отац Мароканац, а мајка Немица, да је родом из Хамбурга, и да се у кафани нашла на позив колегинице Мартине са којом ради у истој школи. Временом су, међутим, окупљени готово и заборавили стварни повод окупљања – рођендан Мартининог оца, па су након уводних говора и здравица слављенику одмах почели расправу о кресању буџета за осавремењавање школа на покрајинском нивоу, мањкавим наставним плановима и све неповољнијем статусу наставног особља, тако да је од муке почела да неконтролисано пије.

- Најдосаднији је био колега Јоахим, Betriebsratsvorsitzender[2], онај дугајлија за другим столом покрај врата - додала је још, показавши дискретно у правцу столова иза наших леђа. - Он је изгледа дошао већ припит на прославу и читаво време се обраћао готово искључиво мени, ређајући теме које ме уопште нису занимале. Сада ми је једноставно потребан предах од свих тих нагваждања и драго ми је да сам се нашла покрај странца који нема никакве везе с просветом и буџетима - тим речима ми је објаснила због чега ми се придружила за шанком.

У том часу сам помислио како свако од нас има своју муку, већу или мању, и да би мени било стопут драже да размишљам о буџету просветних радника него што претурам по глави теорију тањења крви и затирања породичних лоза. Но, док су ми ове мисли пролазиле главом, осетио сам у часу неку невероватну привлачност према овој жени, праћену жељом да је начас приљубим и стиснем уз себе и да јој длановима прелазим преко бујне косе, коју је држала свезаном у дугачки реп. Уистину, и ништа више од тога. Одмерио сам је још једном испод ока и закључио да би ми вероватно, кад би неким случајем дошло до тог чедног приљубљивања наших тела, сезала тик до грудне кости и да би морала да тражи мој поглед провирујући одоздо.

Стајали смо потом неко време ћутке једно покрај другог. Из звучника су допирали звуци новог шлагера, а ја сам се и даље тешком муком суздржавао да јој наглас не саопштим своју жудњу. Био сам из неког разлога убеђен да би нам обоме у том часу тај спонатани чедни додир присности итекако годио. Кад се не бисмо померали и кад бисмо само уједначено дисали док не осетимо да смо постигли потпуно сагласје ритма дисања, откуцаја срца, а преко тога и мисли. Но, нисам ништа рекао. Уместо тога, почео сам да певушим скупа са певачем рефрен песме на грчком: Наточи још једно пиће, јер чежња ми пада на груди, у овом граду ја ћу увијек бити странац који за сродном душом жуди... на шта се Бургунде насмејала искрено и од срца, смехом који јој је протресао читав горњи део тела.

- Ви сте уистину помало смешни. Али морам признати да имате добар слух и пријатну и топлу боју гласа, аи грчки је тако снено мелодичан - рекла ми је.

Незнатно сам поцрвенео након овог комплимента и готово заустио да јој кажем како и мене истовремено и узбуђује и увесељава начин на који она шушкајући изговара гласове с и з, но, успео сам да се опет савладам. А након што сам испио вино, извинио сам јој се и упитао конобара за шанком где се налази тоалет. Показао ми је правац и ја сам ушао унутра, мокрио и неколико пута заредом пустио воду. Након тога сам се дуго огледао у огледалу. Желео сам да начас проверим какав утисак је моја вањштина могла да остави на Бургунде. Иако ми израз лица није одражавао префињеност, са задовољством сам закључио да су ми очи искриле младалачким сјајем. Задовољно сам се осмехнуо након што сам закључио да ми је овај боравак у кафани и разговор с Бургунде годио и да сам се осећао много боље него приликом ступања у њу.

Кад сам се вратио за шанк, Бургунде више није стајала на старом месту где је остала само испијена чаша с траговима кармина, а на мој упитни поглед управљен према конобару, он ми је уместо одговора главом показао на сто иза леђа. Окренуо сам се и угледао је како стоји леђима окренута за једним од столова и разговара с колегама. У часу сам одлучио да не прилазим њиховом столу и да се не опраштам, јер то би неминовно изискивало да се упознам и с њеним колегама, међу којима је био и досадни Јоахим, а, искрено говорећи, ни сам нисам знао како бих се представио: познаник, случајни посетилац, незвани гост? Осим тога, боравак у кафани испунио је оно због чега сам превасходно и дошао у њу – осећао сам се олакшано и поспано, а разговор са Бургунде ме чак и разведрио, јер неколико пута сам се од срца насмејао и чак и запевао што ми се, руку на срце, није десило већ годинама. Платио сам пиће и кренуо према вратима. Вратар, који ми је раније отворио и који је стајао у сени, ступио је испред мене и откључао врата.

Изашао сам на улицу и кренуо према братовом стану. Након неколико неуједначених корака, почео сам чак и да звиждућем рефрен малопређашњег шлагера, а онда сам изненада иза леђа зачуо убрзани бат женских потпетица.

Окренуо сам се и спазио Бургунде која ми се, чим је стигла до мене, без оклевања бацила у загрљај. Прививши је уз себе, осетио сам како ми њене јагодице лица дотичу брадавицу испод кошуље. Ухватио сам је за руку, дланови су нам се сљубили, а прсти испреплели као у грчу. Била је непомична, али ја сам сасвим јасно осећао вибрације њене устрептле виткости, добовање њених дамара, поигравање невидљивих мишића, и све се то претакало у мој крвоток. Гледао сам тронуто преко ње у светло оближње уличне светиљке и помислио да ми је засигурно прочитала мисли док смо стајали за шанком, јер никако другачије нисам могао да објасним да је учинила дословно управо оно што сам намеравао да јој предложим двадесетак минута раније док смо стајали покрај шанка. У следећем часу, Бургунде је подигла главу и погледала ме погледом заљубљене шипарице:

- Веровао или не, али имала сам осећај да сам те пре двадесетак минута волела као никога пре. Да си ми предложио да пођем с тобом на крај света, кренула бих без премишљања. Али ти си отишао у тоалет и чаролија се само распршила као мехур од сапунице. А да си можда остао још минут-два, имам осећај да више не бих могла да се суздржим да ти не покажем сву страст која ме обузела. И то ми се дешавало, чини ми се, целог мог живота – срећа ми је увек измицала тик испред носа. Напросто сам бивала колебљива да повучем одлучујући потез у правом часу. Но, нисам желела да продубљујем ову мисао и да се самоповређујем, па сам се вратила за сто за којим су стајале колеге из мог колегијума, и не опростивши се од тебе. Али кад сам спазила кроз прозор твоју силуету и како се удаљаваш улицом, нисам могла да издржим да не потрчим за тобом и да ти ово не кажем.

Био сам на граници да заустим како још увијек није касно и како сам и ја у кафани пожелео да је стиснем уз себе, управо на начин како је она то малочас учинила, те како то никако не може бити случајно, и да је то можда управо прст судбине који нас сјединио на овој полуосветљеној франкфуртској цести, али она се вештом кретњом измигољила из мог загрљаја, мекано и без трзаја, завукавши претходно руку у џеп матнила и предавши ми своју подсетницу са бројем телефона.

- Позови ме телефоном кад следећи пут дођеш у Франкфурт. У било које доба дана или ноћи. Да опет пијемо вино и слушамо шлагере осамдесетих година.

И док сам долазио себи, дишући још увијек ритмом њеног даха, угледао сам је како се удаљава у правцу кафане подједнако журно као што је и малочас корачала за мном. Елипса њених кукова заносила се у широком луку. Остао сам да стојим раскопчаног мантила, још увијек осећајући врелину њених руку око појаса. Истовремено сам имао осећај како ми још увијек бриди брадавица од њеног образа који је неколико минута почивао на мојим грудима. И стајао сам тако начас слично плесачу којем је партнерка измигољила у тренутку кад се песма завршила, док ми је благи поветарац пирио испод мантила и надимао га као несташно једро.

Након што је замакла иза врата кафеа, окренуо сам се као ошамућен и кренуо према братовљевом стану. Имао сам осећај да је носим целу у себи, да ми кола венама и пожелео сам да ми никада не ишчили из крвотока. Стигавши у братов стан, само сам скинуо мантил и легао не свлачећи се и не распремајући софу у дневној соби.

У подне сам се опростио од њега, али строго водећи рачуна да му више не дајем никакве савете. Он је био замишљен и сетан. Остали смо дуго у загрљају, да би ме на крају потапшао неколико пута по плећима руком која је очигледно услед хемотерапије изгубила снагу и чврстину.

Да, а онда се на аеродрому десило оно што сам малочас рекао: чим сам преко разгласа чуо за понуду, одмах сам помислио да је сама рука судбине уплела своје прсте у наш однос и да се све то дешава да бих се још једном видео с Бургунде. Због тога сам, из страха да би неко могао да ме предухитри, готово трчећим кораком отишао до шалтера, узео нову карту за данас, ваучер за такси и хотел и запутио се према излазу. На срећу имао сам у ручном пртљагу неколико чистих мајица, гаћа и кошуља.

Иначе, авионска компанија уистину није цицијашила – хотелска соба је била луксузна и налазила се на четрнаестом спрату. Кад сам притиснуо дугме покрај врата, завесе на џиновском прозору који је се пружао преко цијелог зида, раствориле су се на средини. Испред мене је као на филмском платну искрсла панорама Франкфурта са стотинама трепћућих светала која су попут свитаца пламтела из правца прозора банака, уличних свјетиљки и разнобојних реклама, падајући косимице на намрешкану површину Мајне. А понад кровова се надимало небо попут загаситоазурног вела и било је попрскано звездама као лебдећим латицима неког џиновског светлећег цвета који се раздробио у висинама.

Преплављен милином и слатком стрепњом, јер сам намеравао да се најпре истуширам, па да онда телефонирам Бургунде, помислио сам на речи Малог Принца: „Ако волиш један цвет, који се налази на некој планети, онда је пријатно ноћу посматрати небо. Тад су све звезде расцветане.“ И, уистину, у том часу, гледајући озвездано небо, осећао сам се слично Малом Принцу, само с том разликом што сам уместо цвета по старе дане заволео једну жену, додуше погрешну, али у том часу ја то, наравно, нисам ни слутио.

И управо тада са разгласа аеродрома Кефлавик у Рејкјавику се зачула најава да путници за Торонто приступе шалтеру за пријављивање. Мој познаник је начас застао и рекао:

- Добро је. Изгледа да ћу успети да вам испричам шта се десило након што сам Бургунде позвао телефоном - а онда је наставио своју исповест, правећи краће паузе између реченица него раније.

- Телефон у њеном стану је зазвонио неколико пута, а онда се с друге стране јавио мушки глас. Начас сам се збунио, али сам се брзо прибрао и рекао на немачком :

-Ich möchte gerne mit Burgunde sprechen[3].

-Natürlich – рекао је мушки глас и приупитао: „Wer ist am Telefon?[4]“

- Јоахим - сетио сам се имена које је Бургунде претходне ноћи споменула – Arbeitskollege Joachim.[5]

Мушкарац с друге стране ми је саопштио да сачекам и да се Бургунде тренутно налази у купатилу, да би потом одложио слушалицу покрај телефона. У позадини сам могао да чујем глас спортског коментатора и жагор публике с телевизора, затим су се чули ситни тупкајући кораци и дјечији глас, па пуштање воде, клокотање у водокотлићу и откључавање врата.

Из даљине се огласио мушки глас од малочас: „Joachim ist am Telefon…“

Бургунде је подигла слушалицу. Чуо сам како пригушено дише и видио пред собом њене усне боје згрушане крви и уздрхато као у грозници при помисли како ме узбуђивао начин на који је изговарала гласове с и з.

- Ја сам. Грк Јоргос од синоћ. Црно вино. Шлагери. Кафана „Страст“. Закаснио сам на авион, па сам мислио, ако си располоожена…

- О, нема проблема, причаћемо о томе сутра на послу. Сада није хитно… Лаку ноћ…

Рекла је то у трену, тако прибрано и без трунке двоумљења или збуњености, као да сам био неки досадни агент осигуравајућег друштва који не завређује никакво објашњење и разглог одбијања, и којег се требало хитно ослободити попут досадне муве. У часу сам остао као слеђен и помислио: „Боже, увек сам био играчка у рукама жена које су умеле да ми наметну своју вољу, али ова ме сада сломила да су ми запуцале кости. Да, испао сам будала и постао жртва жене која је, изгледа, користећи се чудотворним мајсторијама илузионистичке уметности пробудила лажну наду у мојој лаковерној души и навела ме да пропустим лет пожеливши да је још једном видим. Па, зар се претходне ноћи нисам достајанствено удаљио из кафане, размишљао сам трагајући за објашњењем. Ни једну једину алузију нисам направио током нашег кратког разговора. Нисам изрекао ниједну двосмислену реченицу која би указивала на то да ми се допада. И није ли управо она била та која је синоћ потрчала за мном и бацила ми се у загрљај без имало размишљања и устручавања?

Гледао сам с неверицом у картицу с њеним бројем телефона. Она је у том часу била мој једини спас да не скренем с ума, јер представљала је материјални доказ да све оно што се синоћ догодило није била моја уобразиља или хипнотичка илузија!

Погледао сам у том часу на свој ручни сат „Ролекс“, поклон мог покојног оца добијен за пунолетност, којег сам изузетно волео. Показивао је осам и десет. Радило се о оригиналном швајцарском водоотпорном, анти-магнетном и аутоматском сату који се навијао најмањим померањем на руци. Био сам поносан на њега и волео сам га као људско биће или у најмању руку као кућног љубимца.

Откопчао сам копчу на његовој наруквици са међусобно повезаним брушеним и фино полираним карикама и положио га на длан леве руке, тако да је деловао као нека изнемогла птица обешених крила која може да лежи само постранце.

И тада ме наједном, тако загледаног у властити длан на којем је почивао скупоцени очев сат, обузео бес и спопала жеља да га разбијем у парампарчад. Да га смрксам, не хајући ни најмање што ћу тиме неповратно оскрнавити успомену на свог покојног оца. Желео сам из неког разлога да учиним нешто крупно, да се казним због властите глупости, да на једном невином, ломном и скупоценом предмету искалим свој бес што сам лакомислено насео на трик једне припите жене која је прошле ноћи тако вешто одиграла свој јефтини игроказ напрасне и спонтане заљубљености.  

И тада сам почео да тучем чеоном страном сата о руб ормарића покрај мог кревета. Стакло се дуго опирало и неоштећено одбијало нападе (радило се, ипак, о швајцарском квалитету), међутим, ја сам тукао све жешће и немилосрдније док на крају није прснуло по средини. Но, нисам се зауставио на томе, него сам наставио да немилице тучем даље док стакло није испало из кућишта и оголило бројчаник са украсним гравурама и казаљкама.

Онда сам га окренуо на чеону страну и на паркет истресао зупчанике, спирале, погонске опруге, кварцни кристал и све изгазио петом ципеле. И дробио сам их и гњечио немилице све док сасвим није утихнуо звук крцкања и једва чујног цвиљења испод пете моје ципеле. И то ме смирило. Начас.

Јоргос је на том месту заћутао. Слушао сам помало пренеражено његове задње ријечи, не могавши никако да схватим због чега је свој бес искалио на недужном сату. И то још очевом поклону. Сетио сам се тада једног Борхесовог цитата из приче Deutsches Requiem којег сам имао записаног одмах на почетку свеске с белешкама и цитатима, и помислио како би овај идеално пристајао уз причу о тужном Грку Јоргосу заљубљивог срца, ако је једног дана напишем: Човек је сȃм унапред утврдио све што му се може десити од његовог рођења па до смрти, тако да је свака немарност намерна, сваки случајни сусрет унапред договорен, свако понижење казна, сваки пораз некаква потајна победа, свака смрт самоубиство…

-Да, и то би било то - Јоргосов глас ме пренуо из овог размишљања, да би на крају додао: -Идем сада, срећан вам пут. Хвала што сте ме саслушали. Видим да нисте ни пипнули ваш еспресо. У вези с тим, заборавио сам да вам још кажем да је за квалитет еспреса поред свих набројаних фактора, можда и најважнија крупноћа самлевене зрна… То су и математичари потврдили. Или физичари… Нисам најсигурнији. Али најжалије ми је очевог сата. – Јоргос је рекао и незнатно задигао рукав кошуље на десној руци. - Ето, какве глупости је човјек заљубљивог срца спреман да уради због жене.

---

[1]Немачки Leidenschaft- страст

[2]Председавајући радничког савета

[3]Могу ли да разговарам с Бургундом?

[4]Наравно. Ко је на телефону?

[5]Јоахим. Радни колега.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: