DUNAVSKE LAĐE

Tišinu tog ranog jutra prekinulo je brundanje brodskog motora. Brojim poslednje dane leta. Svežina već nagoveštava hladne dane koji dolaze. Ispijam kafu. Gledam u brod koji se odvaja od pristaništa. Suncem okupan Dunav i gurač "Raška" sveže obojen kreće po svoje barže. Mislima lovim vreme koje je prošlo.

Dunav je reka bremenita od istorije. Plovili su njime Argonauti u potrazi za zlatnim runom. Njih su zamenile rimske legije, ostavljajući nam puteve, mostove i table uklesane u steni veličajući svoje imperatore. Osvajači koji su začeli klicu globalizacije sveta, možda ih je ipak u tome pretekao Aleksandar Makedonski. Njih su zamenile krstaške vojske. Turci su ipak više voleli svoje konje i kopnene puteve, mada su oni Beogradskim mirom iz 1739g dozvolili slobodnu plovidbu ovom rekom. Status međunarodne reke Dunav je dobio vek kasnije, ovog puta Pariskim mirom 1856g. Preduzimljivi Porečanin Miša Anastasijević, poznati dobrotvor kapetan Miša, osnovao je u Srbiji prvo parobrodsko društvo koje je u jednom periodu imalo 74 lađe sa više od petstotina zaposlenih radnika.

Plovilo se Dunavom zbog ljubavi, avantura, a najviše ipak zbog trgovine. Lađe, čiji je trup nabreko od parnih kotlova sa velikim lopatama koje je reka okretala vukle su šlepove natovarene robom. Prevozilo se sve od groždja, vina do uglja. Zajedno sa trgovinom išao je i šverc robe. Dunav je na svojim obalama, prolazeći brojne države imao službenike visoke tolerancije.

O tim svojim lađarskim danima pričaju mi dva dunavska vuka. Duboko zašli u godine, svoje su priče odavno ispričali, više nemaju šta da kažu ni jedan drugome. Sede na klupi pored spomen česme podignute palim borcima iz Drugog svetskog rata. Petokraka je odavno izgubila crvenu boju a i imena poginulih se samo naziru. I česma i oni su relikt jednog vremena. Ćute. Svako od njih utonuo u svoje misli. Oživelo ih je i razgalilo moje pitanje o vremenu kad su plovili Dunavom. Najteže je kažu bilo proći Đerdapsku klisuru a posebno Sipski kanal. Brodove su mogli da sprovode samo posebno obučeni piloti - loćovi. U Velikom i Malom kazanu, uprkos dubini od oko sto metara, brojne podvodne stene i one koje su se izdizale iz vode, kao i virovi koji su se između njih stvarali otežavali su i činili plovidbu rizičnom. Svaki dan je meren nekoliko puta vodostaj reke na potezu od , sad već davno potopljenog ostrva Ada Kale do Dobre na našoj strani i Drenice na rumunskoj. Plovidbeni put u ovom delu Dunava određivan je uz pomoć švemera. Drvenih greda od kojih je svaka imala svoj broj. Plutale su na površini povezane lancima na čijim krajevima se nalazilo sidro. Postavljale su se s proleća a u jesen su se sklanjale na obalu. Prvi švemer je bio postavljen kod Sipskog kanala a poslednji kod stene Babakaj, preko puta Golubačke tvrđave. Na rumunskoj strani su bile dve signalne stanice, Vodice i Mrakonija i na našoj dve, Varnica i Pena. Sluzile su za pomoć u upravljanju plovidbom. Signalizacija je vršena pomoću velikih balona, kada bi bio podignut, prolaz kroz klisuru je bio slobodan, a spušteni baloni su označavali zabranu prolaska. Samo je signalna stanica u Sipskom kanalu imala zastavu. Brodovi kroz klisuru nisu mogli da se mimoilaze ili pretiču jedan drugog, Smeli su samo jednom da zatrube zbog eha koji se odbijao od stenovitih litica. Tri broda - šalupe, Kalnik, Pena i Vipera, dovozili su loćove iz Rumunije i sa naše strane na brodove. Plovidba je počinjala sat vremena pre izlaska sunca i završavala se sat posle zalaska. Radili su po četiri dana a onda odmarali u pilotskim stanicama. Odspavali bi a onda čekajući svoj brod neretko su se kartali. Pričaju mi o svojim strahovima dok su sprovodili brodove, o tome kako se dešavalo da brod udari u stenu pa bi ona dobila ime po loću kome se to desilo. Sa godinama su savladali strah i upoznali sve tajne Dunava. Putnike su od Beograda do Kladova vozile velike bele lađe, preteče današnjih kruzera, Split, Beograd i Zagreb. Na svakom od njih su bila po dva loća. Teretni saobraćaj se obavljao uz pomoć brodova - paklera koji su vukli šlepove. Na svakom od njih bi bio po jedan loć. U Gornjoj klisuri uz stenu Greben bio je privezan rumunski brod Vaškap, specijalno napravljen za manevrisanje šlepovima. Saradnja između Rumunije i Jugoslavije tekla je dobro u regulisanju plovidbe, sve do čuvenog Titovog istorijiskog "Ne", 1948g. Iako smo sami, u ovom delu priče moji sagovornici stišavaju glasove i i u poverenju mi kažu da su dvojica njihovih kolega loćova, Sava Ninić i Nikola Radić, dobili zadatak od UDBE da onesposobe brod "Vaškap" koji se tad nalazio u Sipskom kanalu kako bi prihode od plovidbe ubirala samo Jugoslavija. Zadatak su uspešno obavili. Neću da ih razočaram i kažem im da to odavno nije tajna, pa saučesnički sa njima podižem pogled ka nebu, šeretski im namigujemo i posle 70g odajemo priznanje za hrabrost. Izuvena cipela kojom je Hruščov lupao na zasedanju UN okončala je hladni rat. Zagrljaj Tita i Hruščov, značio je nastavak plovidbe. To što su godinama sa obe strane granice stajale vojske spremne za rat, izbrisao je njihov zagrljaj. "Politika je kurva, izvinte me što psujem", rekao bi sad naš Djordje Balašević ( ne nije on otišao, ovde je sa nama ). Sa izgradnjom HE" Đerdapa" 1971g, nivo Dunava je podignut za dvadesetak metara i potreba za loćovima nije više postojala. Ućutali su se moji starci. Rastužili su se, njihov svet ostao je samo u sećanjima i ponekom zapisu. Gledam ih i mislim, e neću da im dam da ih savlada seta. Pitam ih, a jel bilo ljubavi na tim putovanjima. Gledaju me podozrivo, oprezno, procenjuju sta da mi kažu. Onda prasnu u smeh odmahujući rukom, bilo ih je kako da ne, veliki je Dunav, plovilo se od Regenzburga do Suline. I haj, lako se do ljubavi tad dolazilo, par najlonskih čarapa je bio dovoljan. Ali, dodaju, na prvi sastanak odnesemo jednu čarapu, tako smo sigurni da ce doci i na drugi sastanak. A bile su lepe, kažu sa uzdahom.. Ma kako mladost ne bi bila lepa, mislim. Noć pada i mi se rastajemo kao prijatelji.

Mali veseli gurač " Raška" je otplovio uz Dunav. Gledam u popijenu šoljicu kafe. Da li da je okrenem i pogledam u budućnost. Uvek me je to zabavljalo, videla sam ono što sam želela. Sad strepim. Bojim se ako je okrenem, iskočiće ovaj virus sa jedne strane, a sa druge Munkov krik i El Grekove utvare. Bojim se da mi se na njenom dnu ne pojavi sav svetski bašibozuk od Gejtsa, preko Bajdena do Putina i ostalih sitnih šičardžija. Odustajem, neću da okrećem šolju. Već su mi ukrali ovaj septembar, ukrali su mi celu godinu i još hoće da mi kradu život. Neću takvu budućnost. Hoću da u oku pod trepavicama sačuvam lepotu ovog sunčanog jutra.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: