ДУНАВСКЕ ЛАЂЕ

Тишину тог раног јутра прекинуло је брундање бродског мотора. Бројим последње дане лета. Свежина већ наговештава хладне дане који долазе. Испијам кафу. Гледам у брод који се одваја од пристаништа. Сунцем окупан Дунав и гурач "Рашка" свеже обојен креће по своје барже. Мислима ловим време које је прошло.

Дунав је река бременита од историје. Пловили су њиме Аргонаути у потрази за златним руном. Њих су замениле римске легије, остављајући нам путеве, мостове и табле уклесане у стени величајући своје императоре. Освајачи који су зачели клицу глобализације света, можда их је ипак у томе претекао Александар Македонски. Њих су замениле крсташке војске. Турци су ипак више волели своје коње и копнене путеве, мада су они Београдским миром из 1739г дозволили слободну пловидбу овом реком. Статус међународне реке Дунав је добио век касније, овог пута Париским миром 1856г. Предузимљиви Поречанин Миша Анастасијевић, познати добротвор капетан Миша, основао је у Србији прво паробродско друштво које је у једном периоду имало 74 лађе са више од петстотина запослених радника.

Пловило се Дунавом због љубави, авантура, а највише ипак због трговине. Лађе, чији је труп набреко од парних котлова са великим лопатама које је река окретала вукле су шлепове натоварене робом. Превозило се све од грождја, вина до угља. Заједно са трговином ишао је и шверц робе. Дунав је на својим обалама, пролазећи бројне државе имао службенике високе толеранције.

О тим својим лађарским данима причају ми два дунавска вука. Дубоко зашли у године, своје су приче одавно испричали, више немају шта да кажу ни један другоме. Седе на клупи поред спомен чесме подигнуте палим борцима из Другог светског рата. Петокрака је одавно изгубила црвену боју а и имена погинулих се само назиру. И чесма и они су реликт једног времена. Ћуте. Свако од њих утонуо у своје мисли. Оживело их је и разгалило моје питање о времену кад су пловили Дунавом. Најтеже је кажу било проћи Ђердапску клисуру а посебно Сипски канал. Бродове су могли да спроводе само посебно обучени пилоти - лоћови. У Великом и Малом казану, упркос дубини од око сто метара, бројне подводне стене и оне које су се издизале из воде, као и вирови који су се између њих стварали отежавали су и чинили пловидбу ризичном. Сваки дан је мерен неколико пута водостај реке на потезу од , сад већ давно потопљеног острва Ада Кале до Добре на нашој страни и Дренице на румунској. Пловидбени пут у овом делу Дунава одређиван је уз помоћ швемера. Дрвених греда од којих је свака имала свој број. Плутале су на површини повезане ланцима на чијим крајевима се налазило сидро. Постављале су се с пролећа а у јесен су се склањале на обалу. Први швемер је био постављен код Сипског канала а последњи код стене Бабакај, преко пута Голубачке тврђаве. На румунској страни су биле две сигналне станице, Водице и Мраконија и на нашој две, Варница и Пена. Слузиле су за помоћ у управљању пловидбом. Сигнализација је вршена помоћу великих балона, када би био подигнут, пролаз кроз клисуру је био слободан, а спуштени балони су означавали забрану проласка. Само је сигнална станица у Сипском каналу имала заставу. Бродови кроз клисуру нису могли да се мимоилазе или претичу један другог, Смели су само једном да затрубе због еха који се одбијао од стеновитих литица. Три брода - шалупе, Калник, Пена и Випера, довозили су лоћове из Румуније и са наше стране на бродове. Пловидба је почињала сат времена пре изласка сунца и завршавала се сат после заласка. Радили су по четири дана а онда одмарали у пилотским станицама. Одспавали би а онда чекајући свој брод неретко су се картали. Причају ми о својим страховима док су спроводили бродове, о томе како се дешавало да брод удари у стену па би она добила име по лоћу коме се то десило. Са годинама су савладали страх и упознали све тајне Дунава. Путнике су од Београда до Кладова возиле велике беле лађе, претече данашњих крузера, Сплит, Београд и Загреб. На сваком од њих су била по два лоћа. Теретни саобраћај се обављао уз помоћ бродова - паклера који су вукли шлепове. На сваком од њих би био по један лоћ. У Горњој клисури уз стену Гребен био је привезан румунски брод Вашкап, специјално направљен за маневрисање шлеповима. Сарадња између Румуније и Југославије текла је добро у регулисању пловидбе, све до чувеног Титовог историјиског "Не", 1948г. Иако смо сами, у овом делу приче моји саговорници стишавају гласове и и у поверењу ми кажу да су двојица њихових колега лоћова, Сава Нинић и Никола Радић, добили задатак од УДБЕ да онеспособе брод "Вашкап" који се тад налазио у Сипском каналу како би приходе од пловидбе убирала само Југославија. Задатак су успешно обавили. Нећу да их разочарам и кажем им да то одавно није тајна, па саучеснички са њима подижем поглед ка небу, шеретски им намигујемо и после 70г одајемо признање за храброст. Изувена ципела којом је Хрушчов лупао на заседању УН окончала је хладни рат. Загрљај Тита и Хрушчов, значио је наставак пловидбе. То што су годинама са обе стране границе стајале војске спремне за рат, избрисао је њихов загрљај. "Политика је курва, извинте ме што псујем", рекао би сад наш Дјордје Балашевић ( не није он отишао, овде је са нама ). Са изградњом ХЕ" Ђердапа" 1971г, ниво Дунава је подигнут за двадесетак метара и потреба за лоћовима није више постојала. Ућутали су се моји старци. Растужили су се, њихов свет остао је само у сећањима и понеком запису. Гледам их и мислим, е нећу да им дам да их савлада сета. Питам их, а јел било љубави на тим путовањима. Гледају ме подозриво, опрезно, процењују ста да ми кажу. Онда прасну у смех одмахујући руком, било их је како да не, велики је Дунав, пловило се од Регензбурга до Сулине. И хај, лако се до љубави тад долазило, пар најлонских чарапа је био довољан. Али, додају, на први састанак однесемо једну чарапу, тако смо сигурни да це доци и на други састанак. А биле су лепе, кажу са уздахом.. Ма како младост не би била лепа, мислим. Ноћ пада и ми се растајемо као пријатељи.

Мали весели гурач " Рашка" је отпловио уз Дунав. Гледам у попијену шољицу кафе. Да ли да је окренем и погледам у будућност. Увек ме је то забављало, видела сам оно што сам желела. Сад стрепим. Бојим се ако је окренем, искочиће овај вирус са једне стране, а са друге Мунков крик и Ел Грекове утваре. Бојим се да ми се на њеном дну не појави сав светски башибозук од Гејтса, преко Бајдена до Путина и осталих ситних шичарџија. Одустајем, нећу да окрећем шољу. Већ су ми украли овај септембар, украли су ми целу годину и још хоће да ми краду живот. Нећу такву будућност. Хоћу да у оку под трепавицама сачувам лепоту овог сунчаног јутра.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: