ZA KVO CE VANEŠ U NEVOLjU
Nema ga tija čovek na ovija beli svet kuj je mogal eli može sam. Bez nekuga eli bez nekvo, da se privati za njeg kad stane odnekude da duva, da ga zanosi na jednu str'nu pa na drugu, od jednu muku do drugu nevolju.
Nek bude toj i drvo, i matika, i plemnja i dom, i čovek i želja, i misal i reč... i san neka je, samo da je nekvo za kvo ce uvaneš kad ti se god pričini da nemaš snagu, kad te zaboli duša eli te izdade korak pa ti se pričini da ne mož više krokneš nijemput.
I nemoj mi tuj priplakuješ kako ti je asli tebe život težak i kako te samo tebe Bog neje pogledal kada je blagoslov na ljudi delil. Kuj je tel da ga Bog pogleda, moral je se vane za toj... nešto. Za onuj želju, san, misal, matiku... Eli za čoveka da se vane, neje Bog vračarica pa da nagađa kvo bi ti b'š tel.
A i, kad imaš toj nekvo za kvo ce vaneš, polovin rabotu si sam posvršil. Pa je i Gospodu polasno da ti otvori putevi, da ti razgrne oblaci eli da ti priš'pne na koju str'nu da se obrneš. Promku da ti najde, da se protneš natam kude si nameril da stigneš.
Izedem ti takvoga čoveka koji nema tuj matiku za koju ce vane kad ga muka natisne, nego stane da kuka, da se bije u glavu eli mu je za sve što neje mogal i tejal, neki drugi kabat.
