ЗА КВО ЦЕ ВАНЕШ У НЕВОЉУ
Нема га тија човек на овија бели свет куј је могал ели може сам. Без некуга ели без некво, да се привати за њег кад стане однекуде да дува, да га заноси на једну стр'ну па на другу, од једну муку до другу невољу.
Нек буде тој и дрво, и матика, и племња и дом, и човек и жеља, и мисал и реч... и сан нека је, само да је некво за кво це уванеш кад ти се год причини да немаш снагу, кад те заболи душа ели те издаде корак па ти се причини да не мож више крокнеш нијемпут.
И немој ми туј приплакујеш како ти je асли тебе живот тежак и како те само тебе Бог неје погледал када је благослов на људи делил. Kуј је тел да га Бог погледа, морал је се ване за тој... нешто. За онуј жељу, сан, мисал, матику... Ели за човека да се ване, неје Бог врачарица па да нагађа кво би ти б'ш тел.
А и, кад имаш тој некво за кво це ванеш, половин работу си сам посвршил. Па је и Господу поласно да ти отвори путеви, да ти разгрне облаци ели да ти приш'пне на коју стр'ну да се обрнеш. Промку да ти најде, да се протнеш натам куде си намерил да стигнеш.
Изедем ти таквога човека који нема туј матику за коју це ване кад га мука натисне, него стане да кука, да се бије у главу ели му је за све што неје могал и тејал, неки други кабат.
