USPOMENE
Kada ti ožive
sve one divne uspomene, ustalasaju ti se misli
da ne znaš kuda da kreneš,
stani.
Stani, lagano se iskradi,
baš na ta mesta srcu mila, draga.
Tu gde povetarac mrsi ti kosu,
gde jablanovi grane savijaju,
gde svaki cvet miriše
na mene, tebe, na nas...
Tu gde i nebo ima boju očuju tvojih.
Znaš da ne postoji put koji me može odvojiti od tebe,
ni uspomene...
Zaviriš u svoje srce
tu su najlepše slike
mladosti nam drage,
pesme koje pevamo i sada, tek da se nikada ne zaborave.
Molim te,
čuvaj to dete u sebi
ako te pozovem,
baš kao nekada, da se poigramo u snegu,
da grudvamo se, baš kao nekada...
Kada sam te slikao na toj belini rumenih obraza,
usana boje zrele trešnje.
Želeo sam te poljubiti tada,
mada znao sam da to se ne sme.
Želje...
Eh, puste želje,
uspomene.
Jata ptica po mojoj glavi plove i lete,
više ne znam jesi li žena ili dete,
ona malena rumena devojčica,
usana boje zrele trešnje,
što poželela je poljubac moj.
Rekoše rano je,
to se ne sme!
Čuvajmo uspomene da ne odlete
sa prvim vranama crnim.
Lepo je bilo.
Ipak, bila si samo mlado,
nezrelo dete, devojčica usana
crvenih,
boje zrele trešnje
VAZDAN BILO I BIĆE
Moj narod kaže:
Vazdan bilo i biće, samo smo putnici namernici,
u ovom prolaznom životu.
Krajputaši sa istim tugama, brigama, molitvama.
Istim se srećama radujemo,
vazdan brinemo za one koje volimo.
Ne marimo o prolaznosti,
da, samo smo sebični u željama, očekivanjima.
Bojimo se da dajemo, da nam malo ne bude.
Ničega malo nije spram života koji izmiče i beži,
a neba i sunca za svakoga jednako ima.
Greje nas isto,
tebe, mene i sve nas...
Često nam se dešava ono što ne želimo;
Strahovi boli,
kako da ih zaustavimo?
Vazdan bilo i biće da srce voli da voli,
niko ne želi da pati,
da prizna svoje greške.
Teško je reći -oprosti,
a hoćemo svi da nam praštaju.
Vazdan bili smo alavi ljudi,
zaboravili smo da za sreću nam samo malo treba,
koje zrno soli i komadić hleba.
Gladan još niko osto nije,
bitka života vazda'n se bije,
kažem vam;
vazdan bilo i biće,
treba samo da si čovek,
sad i dovek...
.
ŠTA SAM JA TEBI
Kada dođeš u beznađe života svog,
shvatiš li tek tada da me ugrizeš rečju
koja boli jače od ujeda krvoločne zveri?
Dolaziš li da staviš još koje zrno soli na ranu
koja je duboka i odavno peče,
krvari i boli?
Ja gradim mostove do tebe,
ruke mi krvave od rana,
pesmom te zovem i molim,
prošlo je mnogo godina i dana!
Nikada znati nećeš koliko tuge,
čemera sam do dna popila,
sve u velikoj nadi da bi te vratila.
Čaša je puna,
u nju se ne toči ništa više,
moja se davno prelila,
ja je još ispijam
samo da bi tebe, tugo moja,
željo moja, možda vratila.
Ne dam da se sruši taj most
nade mi i želja pun.
Život mi jadan i bedan,
tesan za dva broja.
Ja drugi nemam,
i nemam kud.
Nemam ni reči da pesmu ti pišem,
sve sam ti dala od života,
želje i snove,
nemam sada ničega više.
Utihnulo je sve u meni,
gasne i ta poslednja nada,
ti za mene ne želiš čuti nikada više.
Ugrizla sam ja usnu svoju od tuge,
krv je potekla od mog vapaja.
Hoćeš li mi reći,
šta sam ja tebi sada?
