УСПОМЕНЕ
Када ти оживе
све оне дивне успомене, усталасају ти се мисли
да не знаш куда да кренеш,
стани.
Стани, лагано се искради,
баш на та места срцу мила, драга.
Ту где поветарац мрси ти косу,
где јабланови гране савијају,
где сваки цвет мирише
на мене, тебе, на нас...
Ту где и небо има боју очују твојих.
Знаш да не постоји пут који ме може одвојити од тебе,
ни успомене...
Завириш у своје срце
ту су најлепше слике
младости нам драге,
песме које певамо и сада, тек да се никада не забораве.
Молим те,
чувај то дете у себи
ако те позовем,
баш као некада, да се поиграмо у снегу,
да грудвамо се, баш као некада...
Када сам те сликао на тој белини румених образа,
усана боје зреле трешње.
Желео сам те пољубити тада,
мада знао сам да то се не сме.
Жеље...
Ех, пусте жеље,
успомене.
Јата птица по мојој глави плове и лете,
више не знам јеси ли жена или дете,
она малена румена девојчица,
усана боје зреле трешње,
што пожелела је пољубац мој.
Рекоше рано је,
то се не сме!
Чувајмо успомене да не одлете
са првим вранама црним.
Лепо је било.
Ипак, била си само младо,
незрело дете, девојчица усана
црвених,
боје зреле трешње
ВАЗДАН БИЛО И БИЋЕ
Мој народ каже:
Ваздан било и биће, само смо путници намерници,
у овом пролазном животу.
Крајпуташи са истим тугама, бригама, молитвама.
Истим се срећама радујемо,
ваздан бринемо за оне које волимо.
Не маримо о пролазности,
да, само смо себични у жељама, очекивањима.
Бојимо се да дајемо, да нам мало не буде.
Ничега мало није спрам живота који измиче и бежи,
а неба и сунца за свакога једнако има.
Греје нас исто,
тебе, мене и све нас...
Често нам се дешава оно што не желимо;
Страхови боли,
како да их зауставимо?
Ваздан било и биће да срце воли да воли,
нико не жели да пати,
да призна своје грешке.
Тешко је рећи -опрости,
а хоћемо сви да нам праштају.
Ваздан били смо алави људи,
заборавили смо да за срећу нам само мало треба,
које зрно соли и комадић хлеба.
Гладан још нико осто није,
битка живота вазда'н се бије,
кажем вам;
ваздан било и биће,
треба само да си човек,
сад и довек...
.
ШТА САМ ЈА ТЕБИ
Када дођеш у безнађе живота свог,
схватиш ли тек тада да ме угризеш речју
која боли јаче од уједа крволочне звери?
Долазиш ли да ставиш још које зрно соли на рану
која је дубока и одавно пече,
крвари и боли?
Ја градим мостове до тебе,
руке ми крваве од рана,
песмом те зовем и молим,
прошло је много година и дана!
Никада знати нећеш колико туге,
чемера сам до дна попила,
све у великој нади да би те вратила.
Чаша је пуна,
у њу се не точи ништа више,
моја се давно прелила,
ја је још испијам
само да би тебе, туго моја,
жељо моја, можда вратила.
Не дам да се сруши тај мост
наде ми и жеља пун.
Живот ми јадан и бедан,
тесан за два броја.
Ја други немам,
и немам куд.
Немам ни речи да песму ти пишем,
све сам ти дала од живота,
жеље и снове,
немам сада ничега више.
Утихнуло је све у мени,
гасне и та последња нада,
ти за мене не желиш чути никада више.
Угризла сам ја усну своју од туге,
крв је потекла од мог вапаја.
Хоћеш ли ми рећи,
шта сам ја теби сада?
