detalj slike: KRK Art dizajn

LABUDOVO OKNO – KAPIJA ISTORIJE

Na Labudovom sam oknu, rukavcu Dunava, smeštenom između Deliblatske peščare na severu i Ramskog jezera na jugu. Nastalo je posle izgradnje HE“Đerdapa“. Ovo je mesto gde se peščara i Dunav dodiruju. U tom dodiru nema ljubavi. Dunav joj obara peščan dine, jede ih pa zajedno sa njima ruši i salaše na njenom obodu. Dunav se ovde razbaškario skupljajući snagu da prođe kroz Đerdapsku klisuru. Između Rama i Stare Palanke dostiže širinu od oko 3km. Razlio se na užarenom suncu kao vruć sutlijaš između dve obale, opkoljavajući adu Čibukliju. Zeleno ostrvo sa peščanim plažama, nenastanjeno jer ga u povremenim svojim ljutnjama Dunav plavi. Na Čibukliju se odlazi da se u samoći sa svojim dertom ašikuje i muhabetiše, da se ćuti gledajući u sunce koje u suton zazlati reku tonući u njene dubine.

Labudovo okno sa barom Đuricom postalo je najveći rezervat i zimovalište ptica selica iz Evrope, čineći simbiozu močvarne i vodene zajednice. Ime je dobilo po velikoj koloniji labudova. Daleko su od mene pa mi se čini da je nečija vešta ruka spustila origami labudove na njegovu od neba zaplavljenu vodu. Između stepskih livada peščare po kojima pašu stada ovaca i goveda pod budnim okom pulina i čobana i vode nikao je biljni svet sav u žutom, žuti lokvanji, žute barske perunike, žuta mlečika, žuto ivanjdansko cveće. Mora da je ova žuta boja od obilja sunca koje se sa neba prosipa. Brojne barske ptice smeštene u ševarima svojim glasovima ispunjavaju ovaj prostor između neba i zemlje. Kruže na nebu crni i belorepi orlovi, mešaju se sa velikm kolonijom čaplji dok se između njih zaleću gnjurci loveći ribu. Mene su najviše privukle laste bregunice koje svoja gnezda prave kopajući rupe u peščanim dinama. Čitavi mali gradovi sagrađeni na nekoliko spratova. Laste, tamno plavog perja, veće od onih čije gnezdo čuvam na terasi, neprestano uleću i izleću iz svojih stanova.

Ovo je slabo nastanjen prostor, po neki salaš u kojima je život stopljen sa prirodom. Vreme se ovde ne meri satima i minutima već po “vrelom sunčevom hodu”. Iskonska sloboda življenja caruje ovim prostorom. Obala je peskovita i ja se izuvam i hodam bosa. Pesak je vreo pa povremeno ulazim u vodu. Nekih 700m od obale ona seže samo do kolena. Mali raj za decu i neplivače. Sama sam, kilometrima u krug nikoga nema. Iskaču mi slike gužvi na carinskim prelazima, nervoznih roditelja i umorne dece koji hrle ka tuđim morima. Sklanjam ih od sebe dok punim džepove ogromnim školjkama čija se sedefna unutrašnjost preliva duginim bojama. Odlučujem da u njima držim bombone. Ranac punim keramičkom grnčarijom iz doba praistorije. Toliko je ima pa mi se čini da su stanovnici do skora bili tu a onda u nekoj žurbi nestali. Napuštam obalu i zalazim dublje u peščaru. Puteva je mnogo, račvaju se i presecaju pa je lako izgubiti se u njoj. Srećom, sa jednog salaša čujem glas koji me doziva da svratim.  Rado prihvatam poziv, od vrućine sam i žedna i umorna i pije mi se kafa. Krupan šezdesetogodišnjak stoji na kapiji sa nekoliko svojih pulina i belova. Stanem nepoverljivo, plašim ih se, posebno belova. Ogromni  ovčarski psi i ako bih njihovo lajanje merila operskim glasovima, oni bi bili basovi. Na komandu vlasnika stoje u stavu mirno. Upoznajem Tibora. Široko lice i još širi osmeh na njemu dok mi pruža ogromne ruke u kojima nestaju moje. Užurbao se, željan je priče. Sedam za astal pod nastrešnicom, puši se kafa iz velikih šolja u lepo uređenoj maloj bašti. Tibor je Mađar koji ne zna ni jednu mađarsku reč, pa kako to pitam, smeje se odmahujući rukom. Teško je odrastanje imao, nerado o tome priča. Izučio je kamenorezački zanat, godinama je klesao kamen po slovenačkim gradovima. Umorila su ga ta urbana staništa i odlučio je da se vrati u prirodu. Na ovom salašu je više od dve decenije.  Bavi se ribarenjem, ustaje oko tri sata iza ponoći i ujutru se vraća. U borama na licu usečene su dunavske košave i peščarske zime. Tibor živi sam, njegova Juliška umrla je pre nekoliko godina. Sami bez dece, lepo su se slagali. Tužan je Tibor, teška je samoća u pustari. Sve ima, sređenu kuću, struju, vodu, al kaže opet ništa to ne vredi kad si sam. Gledamo se i zaćutimo na tren. Onda se nasmeje grleno i kaže mi, ajde da mi nadješ ženu i budeš mi kuma. Hoću da se oženim nekom i sve što imam ću da joj ostavim. Nudi me ručkom, sto se puni ribljim đakonijama. Prvi put jedem sarmu punjenu ribom, mljackam od zadovoljstva. Osećam se kao glavna glumica u filmu „Babetina gozba“ I eto, ako poznajete neku usamljenu ženu, pomozite mi da oženimo Tibora. Usreći ćemo i njega i sebe jednim malim dobrim delom.  Samo još dodajem,  latinska izreka „Nomen est omen“ baš odgovara Tiboru, prezime mu je Slatki. Noć pada na pustaru. Sunce, sklanjajući se iza Zagajičkih brda, baca poslednje zrake na nju. Sa druge strane Dunava, iznad tvrđave Ram izdiže se polako mesec. Crven je i okrugao kao bakarna tepsija. Da nije okružen bezbrojnim sazvežđima od kojih prepoznajem samo Velika kola, u ovoj toploj julskoj noći, plašila bih se vukodlaka.

Stojim na kapiji istorije, kapija koja preko Dunava spaja Ram i Staru Palanku, mestu gde su se od praistorije do dolaska Rimljana smenjivali brojni narodi, Huni, Avari, Bugari,..Rimske legije, sa ciljem da osvoje Dakiju dolazile su iz dva pravca. Jedan deo je sa severoistoka stizao dolinom reke Karaš gde su na mestu njenog ušća u Dunav podigli utvrđenje Sapaja. Izgradnjom kanala DTD je nažalost potopljeno. Drugi deo je podigavši na mestu keltskog zemljanog utvrđenja Opiduma podiglo  Lederatu. Odatle su prosecali put kroz Đerdapsku klisuru da bi se kod Kladova preko Trajanovog mosta, najvećeg graditeljskog arhitektonskog poduhvata čuvenog Apolodara iz Damaska prebacile u Dakiju. Dačane su saterali na vrh planine, opljačkali njihovo utvrđenje Samirzogetuzu, pokupili ogromnu količinu plena u zlatu i srebru i odveli veliki broj robova. Njihov kralj Decebal, čiji lik mrgodan i ljt stoji uklesan u steni visokoj  45m u Đerdapskoj klisuri, noću obasjan bojama rumunske zastave je izvršio samoubistvo. Ovaj svoj uspešan ratni pohod ovekovečio je car Trajan predivnim reljefima u kamenu na Trajanovom forumu(stubu) koji i danas stoji u Rimu. Ovaj“ strip u kamenu“ se spiralno penje nekih četrdesetak metara u visinu. Rimsko carstvo je propalo kao i mnoga pre i posle njega. Istorija priča o neuspešnom pokušaju cara Justinijana da ga obnovi.Brojni narodi žive na ovim prostorima posle propasti Rima, da bi  na istorijisku pozornicu stupila srednjovekovna srpska država. Srpski despoti se smenjuju, Lazar Hrebeljanović, Stefan Lazarević, Đurađ Branković,.. Nakon njene propasti ovu oblast preuzimaju Turci. Novo carstvo, Osmansko, je u usponu. U 16veku, sultan Bajazit Drugi podiže tvrđavu Ram odakle kreće u osvajanje Ugarske. Ratovi, ratovi! Istorija zemaljske kugle obiluje više ratovima nego mirom. Evlija čelebija, jedan od prvih globtrotera nam je ostavio zapise u 17v o turskim osvajanjima.

Tvrđava Ram podignuta je na steni koja se sa severoistoka spušta u Dunav. Pretpostavlja se da je podignuta na suprot utvrđenju Haram koje se pominje u 9v u izveštajima iz ugarsko- bugarskih ratova. Arheološki tragovi o Haramu ne postoje. Da bi ojačao ramsku tvrđavu, sultan Bajazit od nje pravi artiljerijsko utvrđenje. Ulazim u lepo obnovljenu tvrđavu, kroz najveću, od pet kula, donžon kulu. Sve kule su trospratne i na svakom od njih su otvori za topove. Tvrđava ima izgled vizantijske arhitekture. U sredini tvrđave je konzervirana džamija koja je podignuta na mestu rimskog svetilišta. Dok se kao begovica šetam ovom tvrđavom u patikama sa fotoaparatom u ruci, razmišljam kako su se oni grejali, jer ovde se smenjuju košava i severac od kojih talasi na Dunavu dostižu visinu od jednog metra. Zahvaljujem se bogu što sam rođena u drugom vremenu jer ja sam zimogrožljiv tip. Doduše, ni ovom vremenu ne mogu da laskam. Idem do crkve podignute na mestu karavan saraja, čiji zidovi su dobro očuvani. Karavan saraj je bio prvi turistički objekat na putu ka Budimu i Beču. Crkva je posvećena arhangelu Mihailu. Oslikao je Živko Pavlović –Moleriz Požarevca. Svetsku slavu kao umetnica sa našeg prostora ponela je njegova unuka Milena Pavlović –Barili. Raduje me ovaj susret sa Molerovim slikama, vidim u njemu deo kulturnog nasleđa naroda kome pripadam. Palim sveće za zdravlje ovog sveta i u njihov plamen stavljam želju da ova pošast od korone nestane. Zatvaram kapiju istorije i ne slažem se sa izrekom „ Historia magistra vitae est“- ne nije, ništa iz nje nismo naučili, postali smo još gori.

Skelom prelazim iz Rama u Staru Palanku. Puna je đaka, srednjoškolaca koji veselo ponavljaju „donžon kula“, neobičan im je i zabavan naziv. Na sredini skele veliki kombi i nekoliko putničkih automobila. Nemam prevoz do svog odredišta pa pitam vlasnika kombija da li ide u tom pravcu i mogu li sa njim. Pokazuje mi na dedu i unuka i kaže, pošli smo da kupimo ždrebe pa ako hoćete sa nama, povešćemo vas. Naravno da hoću, ubacujem ranac i penjem se u kombi. Odmah kreće lavina pitanja, njihovih i mojih. Deda Kole uveliko prelazi 80tu godinu, malog je rasta i okretan kao zvrk. Šeretski me pita:“ Gde si ti gospoja krenula sama“, skida naočare i namiguje mi. Smejem se. Kaže mi da su krenuli u selo Dobrica da kupe ždrebe. Deda Kole je „pradeda“ i kupuje ga za svoju praunuku. Milica se rodila pre desetak godina i nije joj se dopao ovaj naš svet. Sagradila je svoj, u njemu su mama i tata- deda Koletov unuk i mnogo životinja. Od svih sa kojima priča, najviše voli konje. Doktori imaju ime za njenu bolest a njen“pradeda“, mnogo, mnogo ljubavi za nju. Selo Dobrica je jedno od mnogobrojnih sličnih u Banatu. Ušorene ulice sa dudovima pred kućama. Ulazimo kod Ciganina-Roma, veliki osmeh iz koga štrči jedan jedini sačuvan zub. Pruža nam ruku, žena odmah iznosi kafu i sok na sto. Izvode ždrebe, bože koliko je, visoko skoro metar i po a staro samo četiri meseca. Kako će ući u kombi i voziti se 50km pitam se zabrinuto. Deda vadi novčanik i počinje igra cenjkanja. Našli su se na 400e, zadovoljne su obe strane. Ciga stavlja evre na pupak i kaže smejući se, neka se kote. Oprezno ubacuju ždrebe, već su mu i ime dali, Mara. A Mara lepa, lepa kao sa fotošopiranih slika. Sedim do vozača, deda i unuk stoje stiskajući Maru svojim telima da ne padne. Mara zanjišti nekoliko puta čim smo krenuli. Slušam dijalog dede i unuka:“Ona to njišti jer smo je uzeli od matere njine, nemoj da si tužna, volimo mi tebe. Ih kad te Milica vidi, daće ti čokolade, ih kako će te ona voleti. Miluju je i kažu joj, ne plaši se, viču majstore zatvori prozor Mara se od vetra plaši. Pokrivaju joj oči rukama čim nam u susret dođe vozilo sa upaljenim farovima, misle da je i to plaši. Osećaju Marinu uznemirenost. Deda, deda, vidi kako mi je stavila glavu na ruku, eto vole me već Mara. Deda Kole joj gleda kolena pa ponosan kaže, al će biti lepa kad poraste a narašće do dva metra. Toliko ljubavi izbija iz njihovog razgovora. Ljubav nastala u selu Dobrica u Banatu, mora da je i dobrota u svet iz ovog sela pošla. Za Banaćane je konj sveta životinja. Sa njim se išlo u rat, sa njim se deli paorska muka na njivama, sa njim se ide da se devojka prosi. Zovu me da za Božić dođem kad svaka kuća otvara svoje ajnfore,jašu ili uprežu okićene konje u kočije i idu jedni kod drugih u posetu. Popiju se čokanji rakije, izjede bure kiselog kupusa, potamane se štrudle makovnjače a onda zadovoljno zahrče ispod toplih perina. Obećavam da ću doći. Na trepavici sam zadržala suzu, vidim je i kod vozača, oboje smo dobili lekciju o ljubavi. O ljubavi prema životinjama, o ljubavi prema Milici i njenom svetu, drukčijem od našeg, o ljubavi prema ljudima. Volim ove nenadane susrete, volim tu spontanost koje oni donose sa nepoznatim ljudima, volim što nas još nije dotakla otuđenost. Ostani takva moja Srbijo! Odlazim u noć i prisećam se stihova Desanke Maksimović “ Putnik treće klase“

 

PUTNIK TREĆE KLASE

 

Volim da putujem trećom klasom

na brodu vozu i tramvaju

tu ljudi svakom nazivaju boga

kad dođu i odu i susedu ruku daju.

Čist do prljavog, trezan do pijanog

ne libeći se tu seda

raspituje sused suseda

kuda ide i kako se zove,

i ko mu je kum i deda.

U trećoj klasi sednu kraj mene

Žene slične mojoj majci,

preplašene i okorelih ruku,

i pričaju poverljivo svakome

svoju brigu i muku.

Tu se niko neće zabezeknuti

ako što pametno kažem, a imam

poderane rukave,

niko mi ne viri u izlizane potpetice,

ne meri me od pete do glave.

Tu se odeva svak kako mora,

mnogo je tu starinskog, ubogog sveta,

pa ako u proleće zimski ogrtač imam i ja

to nikog ne užasava

niti kome smeta.

Tu miriše poneko na rakiju,

na beli luk i času vina,

poneko mi na nogu stane,

ali tu se saputnici ne gledaju

sa nečovečnih visina

poštuju se tuđe siromaštvo

i tuđe rane.

Ako se glasno nasmejem u trećoj klasi,

niko me ne smatra za nevaspitana i luda.

Tu su svi rođački raspoloženi

i jednaki gotovo

kao na dan strašnog suda.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: