детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛАБУДОВО ОКНО – КАПИЈА ИСТОРИЈЕ

На Лабудовом сам окну, рукавцу Дунава, смештеном између Делиблатске пешчаре на северу и Рамског језера на југу. Настало је после изградње ХЕ“Ђердапа“. Ово је место где се пешчара и Дунав додирују. У том додиру нема љубави. Дунав јој обара пешчан дине, једе их па заједно са њима руши и салаше на њеном ободу. Дунав се овде разбашкарио скупљајући снагу да прође кроз Ђердапску клисуру. Између Рама и Старе Паланке достиже ширину од око 3км. Разлио се на ужареном сунцу као врућ сутлијаш између две обале, опкољавајући аду Чибуклију. Зелено острво са пешчаним плажама, ненастањено јер га у повременим својим љутњама Дунав плави. На Чибуклију се одлази да се у самоћи са својим дертом ашикује и мухабетише, да се ћути гледајући у сунце које у сутон зазлати реку тонући у њене дубине.

Лабудово окно са баром Ђурицом постало је највећи резерват и зимовалиште птица селица из Европе, чинећи симбиозу мочварне и водене заједнице. Име је добило по великој колонији лабудова. Далеко су од мене па ми се чини да је нечија вешта рука спустила оригами лабудове на његову од неба заплављену воду. Између степских ливада пешчаре по којима пашу стада оваца и говеда под будним оком пулина и чобана и воде никао је биљни свет сав у жутом, жути локвањи, жуте барске перунике, жута млечика, жуто ивањданско цвеће. Мора да је ова жута боја од обиља сунца које се са неба просипа. Бројне барске птице смештене у шеварима својим гласовима испуњавају овај простор између неба и земље. Круже на небу црни и белорепи орлови, мешају се са великм колонијом чапљи док се између њих залећу гњурци ловећи рибу. Мене су највише привукле ласте брегунице које своја гнезда праве копајући рупе у пешчаним динама. Читави мали градови саграђени на неколико спратова. Ласте, тамно плавог перја, веће од оних чије гнездо чувам на тераси, непрестано улећу и излећу из својих станова.

Ово је слабо настањен простор, по неки салаш у којима је живот стопљен са природом. Време се овде не мери сатима и минутима већ по “врелом сунчевом ходу”. Исконска слобода живљења царује овим простором. Обала је песковита и ја се изувам и ходам боса. Песак је врео па повремено улазим у воду. Неких 700м од обале она сеже само до колена. Мали рај за децу и непливаче. Сама сам, километрима у круг никога нема. Искачу ми слике гужви на царинским прелазима, нервозних родитеља и уморне деце који хрле ка туђим морима. Склањам их од себе док пуним џепове огромним шкољкама чија се седефна унутрашњост прелива дугиним бојама. Одлучујем да у њима држим бомбоне. Ранац пуним керамичком грнчаријом из доба праисторије. Толико је има па ми се чини да су становници до скора били ту а онда у некој журби нестали. Напуштам обалу и залазим дубље у пешчару. Путева је много, рачвају се и пресецају па је лако изгубити се у њој. Срећом, са једног салаша чујем глас који ме дозива да свратим.  Радо прихватам позив, од врућине сам и жедна и уморна и пије ми се кафа. Крупан шездесетогодишњак стоји на капији са неколико својих пулина и белова. Станем неповерљиво, плашим их се, посебно белова. Огромни  овчарски пси и ако бих њихово лајање мерила оперским гласовима, они би били басови. На команду власника стоје у ставу мирно. Упознајем Тибора. Широко лице и још шири осмех на њему док ми пружа огромне руке у којима нестају моје. Ужурбао се, жељан је приче. Седам за астал под настрешницом, пуши се кафа из великих шоља у лепо уређеној малој башти. Тибор је Мађар који не зна ни једну мађарску реч, па како то питам, смеје се одмахујући руком. Тешко је одрастање имао, нерадо о томе прича. Изучио је каменорезачки занат, годинама је клесао камен по словеначким градовима. Уморила су га та урбана станишта и одлучио је да се врати у природу. На овом салашу је више од две деценије.  Бави се рибарењем, устаје око три сата иза поноћи и ујутру се враћа. У борама на лицу усечене су дунавске кошаве и пешчарске зиме. Тибор живи сам, његова Јулишка умрла је пре неколико година. Сами без деце, лепо су се слагали. Тужан је Тибор, тешка је самоћа у пустари. Све има, сређену кућу, струју, воду, ал каже опет ништа то не вреди кад си сам. Гледамо се и заћутимо на трен. Онда се насмеје грлено и каже ми, ајде да ми надјеш жену и будеш ми кума. Хоћу да се оженим неком и све што имам ћу да јој оставим. Нуди ме ручком, сто се пуни рибљим ђаконијама. Први пут једем сарму пуњену рибом, мљацкам од задовољства. Осећам се као главна глумица у филму „Бабетина гозба“ И ето, ако познајете неку усамљену жену, помозите ми да оженимо Тибора. Усрећи ћемо и њега и себе једним малим добрим делом.  Само још додајем,  латинска изрека „Номен ест омен“ баш одговара Тибору, презиме му је Слатки. Ноћ пада на пустару. Сунце, склањајући се иза Загајичких брда, баца последње зраке на њу. Са друге стране Дунава, изнад тврђаве Рам издиже се полако месец. Црвен је и округао као бакарна тепсија. Да није окружен безбројним сазвежђима од којих препознајем само Велика кола, у овој топлој јулској ноћи, плашила бих се вукодлака.

Стојим на капији историје, капија која преко Дунава спаја Рам и Стару Паланку, месту где су се од праисторије до доласка Римљана смењивали бројни народи, Хуни, Авари, Бугари,..Римске легије, са циљем да освоје Дакију долазиле су из два правца. Један део је са североистока стизао долином реке Караш где су на месту њеног ушћа у Дунав подигли утврђење Сапаја. Изградњом канала ДТД је нажалост потопљено. Други део је подигавши на месту келтског земљаног утврђења Опидума подигло  Ледерату. Одатле су просецали пут кроз Ђердапску клисуру да би се код Кладова преко Трајановог моста, највећег градитељског архитектонског подухвата чувеног Аполодара из Дамаска пребациле у Дакију. Дачане су сатерали на врх планине, опљачкали њихово утврђење Самирзогетузу, покупили огромну количину плена у злату и сребру и одвели велики број робова. Њихов краљ Децебал, чији лик мргодан и љт стоји уклесан у стени високој  45м у Ђердапској клисури, ноћу обасјан бојама румунске заставе је извршио самоубиство. Овај свој успешан ратни поход овековечио је цар Трајан предивним рељефима у камену на Трајановом форуму(стубу) који и данас стоји у Риму. Овај“ стрип у камену“ се спирално пење неких четрдесетак метара у висину. Римско царство је пропало као и многа пре и после њега. Историја прича о неуспешном покушају цара Јустинијана да га обнови.Бројни народи живе на овим просторима после пропасти Рима, да би  на историјиску позорницу ступила средњовековна српска држава. Српски деспоти се смењују, Лазар Хребељановић, Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић,.. Након њене пропасти ову област преузимају Турци. Ново царство, Османско, је у успону. У 16веку, султан Бајазит Други подиже тврђаву Рам одакле креће у освајање Угарске. Ратови, ратови! Историја земаљске кугле обилује више ратовима него миром. Евлија челебија, један од првих глобтротера нам је оставио записе у 17в о турским освајањима.

Тврђава Рам подигнута је на стени која се са североистока спушта у Дунав. Претпоставља се да је подигнута на супрот утврђењу Харам које се помиње у 9в у извештајима из угарско- бугарских ратова. Археолошки трагови о Хараму не постоје. Да би ојачао рамску тврђаву, султан Бајазит од ње прави артиљеријско утврђење. Улазим у лепо обновљену тврђаву, кроз највећу, од пет кула, донжон кулу. Све куле су троспратне и на сваком од њих су отвори за топове. Тврђава има изглед византијске архитектуре. У средини тврђаве је конзервирана џамија која је подигнута на месту римског светилишта. Док се као беговица шетам овом тврђавом у патикама са фотоапаратом у руци, размишљам како су се они грејали, јер овде се смењују кошава и северац од којих таласи на Дунаву достижу висину од једног метра. Захваљујем се богу што сам рођена у другом времену јер ја сам зимогрожљив тип. Додуше, ни овом времену не могу да ласкам. Идем до цркве подигнуте на месту караван сараја, чији зидови су добро очувани. Караван сарај је био први туристички објекат на путу ка Будиму и Бечу. Црква је посвећена архангелу Михаилу. Осликао је Живко Павловић –Молериз Пожаревца. Светску славу као уметница са нашег простора понела је његова унука Милена Павловић –Барили. Радује ме овај сусрет са Молеровим сликама, видим у њему део културног наслеђа народа коме припадам. Палим свеће за здравље овог света и у њихов пламен стављам жељу да ова пошаст од короне нестане. Затварам капију историје и не слажем се са изреком „ Хисториа магистра витае ест“- не није, ништа из ње нисмо научили, постали смо још гори.

Скелом прелазим из Рама у Стару Паланку. Пуна је ђака, средњошколаца који весело понављају „донжон кула“, необичан им је и забаван назив. На средини скеле велики комби и неколико путничких аутомобила. Немам превоз до свог одредишта па питам власника комбија да ли иде у том правцу и могу ли са њим. Показује ми на деду и унука и каже, пошли смо да купимо ждребе па ако хоћете са нама, повешћемо вас. Наравно да хоћу, убацујем ранац и пењем се у комби. Одмах креће лавина питања, њихових и мојих. Деда Коле увелико прелази 80ту годину, малог је раста и окретан као зврк. Шеретски ме пита:“ Где си ти госпоја кренула сама“, скида наочаре и намигује ми. Смејем се. Каже ми да су кренули у село Добрица да купе ждребе. Деда Коле је „прадеда“ и купује га за своју праунуку. Милица се родила пре десетак година и није јој се допао овај наш свет. Саградила је свој, у њему су мама и тата- деда Колетов унук и много животиња. Од свих са којима прича, највише воли коње. Доктори имају име за њену болест а њен“прадеда“, много, много љубави за њу. Село Добрица је једно од многобројних сличних у Банату. Ушорене улице са дудовима пред кућама. Улазимо код Циганина-Рома, велики осмех из кога штрчи један једини сачуван зуб. Пружа нам руку, жена одмах износи кафу и сок на сто. Изводе ждребе, боже колико је, високо скоро метар и по а старо само четири месеца. Како ће ући у комби и возити се 50км питам се забринуто. Деда вади новчаник и почиње игра цењкања. Нашли су се на 400е, задовољне су обе стране. Цига ставља евре на пупак и каже смејући се, нека се коте. Опрезно убацују ждребе, већ су му и име дали, Мара. А Мара лепа, лепа као са фотошопираних слика. Седим до возача, деда и унук стоје стискајући Мару својим телима да не падне. Мара зањишти неколико пута чим смо кренули. Слушам дијалог деде и унука:“Она то њишти јер смо је узели од матере њине, немој да си тужна, волимо ми тебе. Их кад те Милица види, даће ти чоколаде, их како ће те она волети. Милују је и кажу јој, не плаши се, вичу мајсторе затвори прозор Мара се од ветра плаши. Покривају јој очи рукама чим нам у сусрет дође возило са упаљеним фаровима, мисле да је и то плаши. Осећају Марину узнемиреност. Деда, деда, види како ми је ставила главу на руку, ето воле ме већ Мара. Деда Коле јој гледа колена па поносан каже, ал ће бити лепа кад порасте а нарашће до два метра. Толико љубави избија из њиховог разговора. Љубав настала у селу Добрица у Банату, мора да је и доброта у свет из овог села пошла. За Банаћане је коњ света животиња. Са њим се ишло у рат, са њим се дели паорска мука на њивама, са њим се иде да се девојка проси. Зову ме да за Божић дођем кад свака кућа отвара своје ајнфоре,јашу или упрежу окићене коње у кочије и иду једни код других у посету. Попију се чокањи ракије, изједе буре киселог купуса, потамане се штрудле маковњаче а онда задовољно захрче испод топлих перина. Обећавам да ћу доћи. На трепавици сам задржала сузу, видим је и код возача, обоје смо добили лекцију о љубави. О љубави према животињама, о љубави према Милици и њеном свету, друкчијем од нашег, о љубави према људима. Волим ове ненадане сусрете, волим ту спонтаност које они доносе са непознатим људима, волим што нас још није дотакла отуђеност. Остани таква моја Србијо! Одлазим у ноћ и присећам се стихова Десанке Максимовић “ Путник треће класе“

 

ПУТНИК ТРЕЋЕ КЛАСЕ

 

Волим да путујем трећом класом

на броду возу и трамвају

ту људи сваком називају бога

кад дођу и оду и суседу руку дају.

Чист до прљавог, трезан до пијаног

не либећи се ту седа

распитује сусед суседа

куда иде и како се зове,

и ко му је кум и деда.

У трећој класи седну крај мене

Жене сличне мојој мајци,

преплашене и окорелих руку,

и причају поверљиво свакоме

своју бригу и муку.

Ту се нико неће забезекнути

ако што паметно кажем, а имам

подеране рукаве,

нико ми не вири у излизане потпетице,

не мери ме од пете до главе.

Ту се одева свак како мора,

много је ту старинског, убогог света,

па ако у пролеће зимски огртач имам и ја

то никог не ужасава

нити коме смета.

Ту мирише понеко на ракију,

на бели лук и часу вина,

понеко ми на ногу стане,

али ту се сапутници не гледају

са нечовечних висина

поштују се туђе сиромаштво

и туђе ране.

Ако се гласно насмејем у трећој класи,

нико ме не сматра за неваспитана и луда.

Ту су сви рођачки расположени

и једнаки готово

као на дан страшног суда.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: