detalj slike: KRK Art dizajn

VEROVAO SAM DA JE POEZIJA MOJA DUŽNOST

Književnik Vlasta Mladenović svojim delima i predanim radom dao je značajan doprinos u razvoju kulturne baštine istočne Srbije. Više od pola veka piše i izučava poeziju. Drugovao je sa mnogim znamenitim pesnicima i imao priliku da vidi sve vrline i mane, napredak i stagnaciju naše umetničke scene.

Dobitnik je Septembarske nagrade opštine Negotin, Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, kao i nagrade ''Rade Drainac'' za zbirku poezije Lokalitet i svet šarkamenskih rima. Pored pomenute zbirke, napisao je i: Disidentitet,  Bez mene, Isus Hristos sin-opsis, Estradija i druge.

Књижевник-песник: Власта Младеновић

Branka Selaković, KR Kordun, Beograd - 22.04.2022.

-Prvu knjigu ste objavili pre više od tri decenije. Kakav je bio književni svet tih godina i šta je video mladi pesnik?

U srpskoj književnosti javio sam se veoma rano. Prva moja poezija, uz tekst o mojoj poetici, objavljena je davne 1970. godine u beogradskom listu "Zadruga", pod naslovom NAJMLAĐI PESNIK JUGOSLAVIJE (imao sam tada 14 godina). Nakon završetka osnovne škole, a već sam tada čitao mnogo, pored lektire, klasika, pratio sam i savremenu književnost, posvetio sam se angažovano u poeziji i može se reći da sam prvi nezvanično bio "slobodan umetnik", učestvujući na svim značajnim književnim manifestacijama "Mladi maj", Festival kulture mladih Srbije i drugi, putovao od grada do grada, pa i selima, govorio pesme u radnim organizacijama tada, fabrikama, školama, književnim klubovima, učestvovao na pesničkim večerima. Posle slobodnog pesnikovanja, upisao sam gimnaziju, a po završetku srednje škole književnost i pravo. Jedno vreme sam boemisao po beogradskim kafanama, družeći se sa legendarnim Branom Petrovićem, Acom Sekulićem, Ambrom Maroševićem, Milisavom Krsmanovićem, Slobodan Stojadinovićem Čudeom, Mariokovim i drugima. Već tada sam shvatio sudbinu Radeta Drainca, čijom sam ličnom i pesničkom sudbinom poistovećen. Takođe, svirao sam u beogradskom rok-bluz bendu "Feniks". Sve vreme sam objavljivao pesme u listovima i časopisima, ali nisam hteo da objavim knjigu sve dok nije sazrela u meni jasna pesnička misao. Prvu knjigu, ''Disidenti koračaju ulicom Franšea Deperea'', objavio sam u Književnoj omladini Srbije, 1986., a već 1988. godine "Nolit", najveća  jugoslovenska izdavačka kuća, objavila je moju knjigu ''Bez mene'' u  kultnom kolu: Desanka Maksimović, Oskar Davičo, Blaže Koneski, Dobrica Erić, Srba Mitić, moja malenkost i Tatjana Lukić iz Hrvatske. Posle toga, objavio sam seriju pesničkih knjiga. I već tada suočio sam se surovošću književnih krugova. Znao sam da sve dalje moram sam, verujući da moja poezija ipak ima određenu ulogu i da je to moja dužnost.

-Kako Vam danas izgleda književna scena?

Današnja književna scena je haotična. I pored toga što je osamdesetih godina bilo izvesnih problema, teško se osvajala pesnička sloboda i pesničko dostojanstvo, može se reći da je to bilo "Periklovo doba", što bi rekao čuveni naš pisac i reditelj Živojin Pavlović. Beograd je bio grad knjižara i galerija. Svugde su se održavale književne večeri i bilo je puno posetilaca. Što je najpogubnije, danas su izgubljeni svi vrednosni i moralni kriterijumi. Svaka čast pojedincima, koji još uvek pružaju nadu da će poezija opstati, ali oni su samo tračak svetlosti u opštem sivilu i gluvilu.

-Čini se da je poezija ranije zauzimala daleko bolje mesto, u odnosu na današnji tretman od strane izdavača i medija.

Danas to zvuči neverovatno kada govorim i dokazujem da su nekada ovom gradom i ovim prostorima balkanskim hodali veliki pesnici, da su bili poštovani i slušani, da je postojao kulturan dijalog, svaka dnevna novina imala je rubriku za kulturu, mediji su davali prostor kako napoznatijim piscima tako i mladim darovitim... Danas je sve to ukinuto, obesmišljeno, sputano - na sceni su rijaliti. Danas skoro niko od većih izdavača ne objavljuje poeziju. Ali poezija je "kraljica književnosti" i ona će opstati uprkos svemu, baš zato, ovo će vreme, bez obzira na haos, tvrdim, dati neke velike pesnike!

-Godinama se borite da popularišete kulturu Negotina i rodnog Šarkamena. Šta se događa sa Zavičajnom galerijom i festivalima koje ste organizovali?

Ja sam rođenjem vezan za moj Šarkamen i Negotin, kao i velikim kulturnim nasleđem, ovde živim i stvaram uglavnom, ali me osim građanske dužnosti (plaćanje poreza i sl.) ništa drugo ne veže. Jes da sam ovde pokrenuo mnoge manifestacije, časopise, kulturne programe, uređivao kulturni program i izdavaštvo u biblioteci preko dvadeset godina, obavljao dužnost direktora ove ustanove jedno vreme (najlepši i najružniji period u mom životu), dobio i neke nagrade, ali sve je to licemerno. Ja se ne smatram negotinskim pesnikom, ja sam samo pesnik. Jeste, ja sam ovde osnovao Zavičajnu galeriju "Muzej crne krajine", manifestaciju "Stvaralački dani", jedan od pokretača Krajinskog kruga i Borskog susreta balkanskih književnika (kada su se okupila najveća književna imena Balkana)... To sve stoji!

-Kakav je svet šarkamenskih rima?

Svet šarkamenskih rima je čudesan. Ja sam odrastao na ruševinama stare rimske imperije i to na mestu carske rezidencije imperatora Maksimina Dajusa i veoma rano sam se sučio sa propašću imperije i civilizacije. Nikada se nisam divio moćnicima, njihovom kratkotrajnom surovom sjaju, jer znam da je to prolazno. Večita je samo poezija i zapisi, ostaci arheološki. Isto će to biti i sa ovim vremenom. O tome  govore moje "šarkamenske rime".

-Deo Vašeg opusa je posvećen našem slavnom kompozitoru Mokranjcu. Šta Vas je inspirisalo u njegovom životu i radu?

U mom sluhu je oduvek božanstvena harmonija Mokranjčevih rukoveti i njegovih kompozicija. On je stvorio vrhunsko horsko, klasično delo, komponujući na narodnoj muzičkoj osnovi Balkana, koristeći narodnu liriku i  umetničku poeziju. Mokranjac je postavio matricu na kojoj ja pesnički pevam.

-Da li institucije dovoljno brinu o baštini ili je sve ostalo na pojedincu i njegovom angažmanu?

Institucije koče istinsku kulturu, mada su službenici plaćeni da je neguju i razvijaju. Sve je na pojedincima, koji su institucije, pa i veći, a stvaraju o svom ruhu i kruhu. Smatram da književni i kulturni stvaraoci treba da promene odnos prema institucijama!

PODELITE OVAJ TEKST NA: