детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕРОВАО САМ ДА ЈЕ ПОЕЗИЈА МОЈА ДУЖНОСТ

Књижевник Власта Младеновић својим делима и преданим радом дао је значајан допринос у развоју културне баштине источне Србије. Више од пола века пише и изучава поезију. Друговао је са многим знаменитим песницима и имао прилику да види све врлине и мане, напредак и стагнацију наше уметничке сцене.

Добитник је Септембарске награде општине Неготин, Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, као и награде ''Раде Драинац'' за збирку поезије Локалитет и свет шаркаменских рима. Поред поменуте збирке, написао је и: Дисидентитет,  Без мене, Исус Христос син-опсис, Естрадија и друге.

Књижевник-песник: Власта Младеновић

Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд - 22.04.2022.

-Прву књигу сте објавили пре више од три деценије. Какав је био књижевни свет тих година и шта је видео млади песник?

У српској књижевности јавио сам се веома рано. Прва моја поезија, уз текст о мојој поетици, објављена је давне 1970. године у београдском листу "Задруга", под насловом НАЈМЛАЂИ ПЕСНИК ЈУГОСЛАВИЈЕ (имао сам тада 14 година). Након завршетка основне школе, а већ сам тада читао много, поред лектире, класика, пратио сам и савремену књижевност, посветио сам се ангажовано у поезији и може се рећи да сам први незванично био "слободан уметник", учествујући на свим значајним књижевним манифестацијама "Млади мај", Фестивал културе младих Србије и други, путовао од града до града, па и селима, говорио песме у радним организацијама тада, фабрикама, школама, књижевним клубовима, учествовао на песничким вечерима. После слободног песниковања, уписао сам гимназију, а по завршетку средње школе књижевност и право. Једно време сам боемисао по београдским кафанама, дружећи се са легендарним Браном Петровићем, Ацом Секулићем, Амбром Марошевићем, Милисавом Крсмановићем, Слободан Стојадиновићем Чудеом, Мариоковим и другима. Већ тада сам схватио судбину Радета Драинца, чијом сам личном и песничком судбином поистовећен. Такође, свирао сам у београдском рок-блуз бенду "Феникс". Све време сам објављивао песме у листовима и часописима, али нисам хтео да објавим књигу све док није сазрела у мени јасна песничка мисао. Прву књигу, ''Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа'', објавио сам у Књижевној омладини Србије, 1986., а већ 1988. године "Нолит", највећа  југословенска издавачка кућа, објавила је моју књигу ''Без мене'' у  култном колу: Десанка Максимовић, Оскар Давичо, Блаже Конески, Добрица Ерић, Срба Митић, моја маленкост и Татјана Лукић из Хрватске. После тога, објавио сам серију песничких књига. И већ тада суочио сам се суровошћу књижевних кругова. Знао сам да све даље морам сам, верујући да моја поезија ипак има одређену улогу и да је то моја дужност.

-Како Вам данас изгледа књижевна сцена?

Данашња књижевна сцена је хаотична. И поред тога што је осамдесетих година било извесних проблема, тешко се освајала песничка слобода и песничко достојанство, може се рећи да је то било "Периклово доба", што би рекао чувени наш писац и редитељ Живојин Павловић. Београд је био град књижара и галерија. Свугде су се одржавале књижевне вечери и било је пуно посетилаца. Што је најпогубније, данас су изгубљени сви вредносни и морални критеријуми. Свака част појединцима, који још увек пружају наду да ће поезија опстати, али они су само трачак светлости у општем сивилу и глувилу.

-Чини се да је поезија раније заузимала далеко боље место, у односу на данашњи третман од стране издавача и медија.

Данас то звучи невероватно када говорим и доказујем да су некада овом градом и овим просторима балканским ходали велики песници, да су били поштовани и слушани, да је постојао културан дијалог, свака дневна новина имала је рубрику за културу, медији су давали простор како напознатијим писцима тако и младим даровитим... Данас је све то укинуто, обесмишљено, спутано - на сцени су ријалити. Данас скоро нико од већих издавача не објављује поезију. Али поезија је "краљица књижевности" и она ће опстати упркос свему, баш зато, ово ће време, без обзира на хаос, тврдим, дати неке велике песнике!

-Годинама се борите да популаришете културу Неготина и родног Шаркамена. Шта се догађа са Завичајном галеријом и фестивалима које сте организовали?

Ја сам рођењем везан за мој Шаркамен и Неготин, као и великим културним наслеђем, овде живим и стварам углавном, али ме осим грађанске дужности (плаћање пореза и сл.) ништа друго не веже. Јес да сам овде покренуо многе манифестације, часописе, културне програме, уређивао културни програм и издаваштво у библиотеци преко двадесет година, обављао дужност директора ове установе једно време (најлепши и најружнији период у мом животу), добио и неке награде, али све је то лицемерно. Ја се не сматрам неготинским песником, ја сам само песник. Јесте, ја сам овде основао Завичајну галерију "Музеј црне крајине", манифестацију "Стваралачки дани", један од покретача Крајинског круга и Борског сусрета балканских књижевника (када су се окупила највећа књижевна имена Балкана)... То све стоји!

-Какав је свет шаркаменских рима?

Свет шаркаменских рима је чудесан. Ја сам одрастао на рушевинама старе римске империје и то на месту царске резиденције императора Максимина Дајуса и веома рано сам се сучио са пропашћу империје и цивилизације. Никада се нисам дивио моћницима, њиховом краткотрајном суровом сјају, јер знам да је то пролазно. Вечита је само поезија и записи, остаци археолошки. Исто ће то бити и са овим временом. О томе  говоре моје "шаркаменске риме".

-Део Вашег опуса је посвећен нашем славном композитору Мокрањцу. Шта Вас је инспирисало у његовом животу и раду?

У мом слуху је одувек божанствена хармонија Мокрањчевих руковети и његових композиција. Он је створио врхунско хорско, класично дело, компонујући на народној музичкој основи Балкана, користећи народну лирику и  уметничку поезију. Мокрањац је поставио матрицу на којој ја песнички певам.

-Да ли институције довољно брину о баштини или је све остало на појединцу и његовом ангажману?

Институције коче истинску културу, мада су службеници плаћени да је негују и развијају. Све је на појединцима, који су институције, па и већи, а стварају о свом руху и круху. Сматрам да књижевни и културни ствараоци треба да промене однос према институцијама!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: