POŠAREN I POBOLj SVET
Ti li misliš da mi je mene svaki dan sve potaman? I da mi nikad ne dojde crn misal i da nekad i ja ne bi tela da me nema, kolko mi teško padne ovoj mojo samuvanje u četiri duvara?
Kad dojde jesen pa počnu kiše vazdandan pa ne stanjuju ni dan, ni noć i nema čovek da projde po ovija put pred kuću, ono mi ni san neće na oči. Po glavu mi se nekvi misli motaju pa jedva dočekam da svane, d-obrišem slaze i da se opraljam na rabotu, tike kakvu, samo da se sas nešto zanimam i da ne mislim. A pa kad vidim da je došlo donde, ja se setim da život nesu samo kiše i samo duvari i moje slaze i uzdanjuvanje, pa si počnem sama prajim pred oči pošaren i pobolj svet.
Neje život samo kad se racavte šeboj i šuman u gradinu i kad napupi crešnja pred kuću. Život je i kada ti tija šeboj cavti u srce i u dušu ti miriše. Pa ti traji i u rados i u žalos. I u san i u onija loš dan. I kada ti fale i onija koji imaš i onija koji nemaš. I onija koji će vidiš jutre i onija koji nikad neće vidiš više.
Neje život ni samo pesma, ni samo briga. Ni samo prav put, ni vrvinka, ni ćorava ulica. Ni samo nema, ni samo ima. Ni prazan koš, ni puno sito. Ni samo znoj, ni samo ladovina. Ni samo žulj, ni samo mazan dlan. Ni samo maz na lebac, ni samo prase na r'žanj. Ni samo šiker, ni samo pelin. Ni samo molitva pa ti se ispuni sve što oćeš. Ali je sve toj, pa kome se kako i kolko zalomi.
I zatoj, ti sam mora ga načiniš i kad ti zagorči, da ti je blago. I kad prismrdi, da ti zamiriše. I kad ti se st'mni, da ti se razdani.
I d-ideš, d-ideš, d-ideš... i da nikad ne stanjuješ, ako si i sedal, i legal, i padal, i klekal...
