ПОШАРЕН И ПОБОЉ СВЕТ
Ти ли мислиш да ми је мене сваки дан све потаман? И да ми никад не дојде црн мисал и да некад и ја не би тела да ме нема, колко ми тешко падне овој мојо самување у четири дувара?
Kад дојде јесен па почну кише ваздандан па не стањују ни дан, ни ноћ и нема човек да пројде по овија пут пред кућу, оно ми ни сан неће на очи. По главу ми се некви мисли мотају па једва дочекам да сване, д-обришем слазе и да се опраљам на работу, тике какву, само да се сас нешто занимам и да не мислим. А па кад видим да је дошло донде, ја се сетим да живот несу само кише и само дувари и моје слазе и уздањување, па си почнем сама прајим пред очи пошарен и побољ свет.
Неје живот само кад се рацавте шебој и шуман у градину и кад напупи црешња пред кућу. Живот је и када ти тија шебој цавти у срце и у душу ти мирише. Па ти траји и у радос и у жалос. И у сан и у онија лош дан. И када ти фале и онија који имаш и онија који немаш. И онија који ће видиш јутре и онија који никад неће видиш више.
Неје живот ни само песма, ни само брига. Ни само прав пут, ни врвинка, ни ћорава улица. Ни само нема, ни само има. Ни празан кош, ни пуно сито. Ни само зној, ни само ладовина. Ни само жуљ, ни само мазан длан. Ни само маз на лебац, ни само прасе на р'жањ. Ни само шикер, ни само пелин. Ни само молитва па ти се испуни све што оћеш. Али је све тој, па коме се како и колко заломи.
И затој, ти сам мора га начиниш и кад ти загорчи, да ти је благо. И кад присмрди, да ти замирише. И кад ти се ст'мни, да ти се раздани.
И д-идеш, д-идеш, д-идеш... и да никад не стањујеш, ако си и седал, и легал, и падал, и клекал...
