detalj slike: KRK Art dizajn

PONIRANjE

Kao mlaz svetlosti

U svesti užarene misli,

Poniremo u srž bola,

Tu gde je Niče pretekao patetiku

Stradanja i ostavio nas same,

Da udaramo u natčoveka u sebi,

Bez vere, sa smelošću budala

Koje se za vazduh bore.

Odrastanje na Kritici čistog uma

I poniranje u sebe, na mestu

Koje je Miljković popio u pesmi,

Koju niko ispevati neće...

Fjodore, ti si to znao

Dok smo goreli u Zlim dusima

Na toj čudnoj sceni

Zločina bez kazne.

Nije me dugo nosio

Jesenjin kroz stepu,

Jer vir je dublji od te tuge

Bio u meni, i Popa je čekao

Da uđemo u igre-

Od kojih kosti plaču

I niko ne vraća krpice.

Sada svako veruje

Da zna šta je pesma

Iako nije ispunio

Orfičko zaveštanje...

Jer svemir se ljulja

Od relativnosti svega

Što smo koristili

Kao loše izgovore

Da nadživimo sebe u rečima...

Sada smo bića od kristala

Čiju strukturu menja

Zvižduk mase-

Koja ne ume da peva vodi,

Koja ne zna za odu Suncu

I slobodi, koju smo prodali

Da bi živi među zverima ostali...

UPOTREBA PESME

Najtužnije su priče

spakovane između korica knjiga...

Tamo nastaju pesme

posle bola i dok boli...

Tamo se najpotresnije

i najuzvišenije voli,

i ljubav vodi do krika,

koji razvaljuje vrata zaključanog raja.

Tamo se umire uz počasti koje odaju

dirnuti, i u svoje rane zagledani čitaoci...

O, najbolje se gine u pesmama

i ustaje sa mesta stradanja.

Opsuje i pljune nesreća u lice,

udari šamar nadi koja izneverava.

Najslađe se narugamo nebu

što nas loše od kiša brani...

Što se posle nekih oluja ne podignemo

nikada isti il' nikada više....

Onda umiremo više puta,

na više običnih i čudnih načina...

Najčešće ustanemo živi

sa rovitim ranama,

i tako uđemo među obične smrtnike...

Gledamo ih začuđeno

i pomalo prezrivo...

A kako i ne bi, kad ulaze u naše pesme

neizvežbanog srca

I đavo im je posle kriv

što se poraze i plaču.

Neke recituju i citiraju

čitavog života...

Tuge valjda tome služe...

Opraštaju se od promašenih ljubavi

uz naše rime...

Pravdaju svoje gluposti i laži,

našim pošteno stečenim iskustvom,

pretočenim kroz milion smrti u pesmu-

koja samo ponekad, i tek ponekog,

izleči od sopstvenih reči...

ilij@saula.art

PESMA JE PREVARENA SMRT

Tvrdim da smo kukavice

da svoju patnju okončamo

herojskim činom,

survavši se u ambis o kome

ispisujemo drame i elegije,

nad kojim naričemo danonoćno,

oprezno gazeći

da u njega ne upadnemo.

Oko vratova nam se vijore

šalovi i ešarpe,

u zamenu za omče koje pošteno

prekidaju dah.

Znamo da je svet smrdljiv,

ali licemerno, tražimo kutak

poprskan parfemom iluzija,

da iz njega pišemo

najpokvarenije laži,

o mirisima koje osećamo

I smradu koji preziremo.

Ne verujem nam ništa,

osim onima koji unovčavaju

svoj zanat il' dar.

Oni pošteno hleb zarađuju

jer ne igraju pokvarene skrivalice

sa poslednjom istinom

u našim životima-

što smrt zaista jeste.

Oni znaju da smrt nije šala

I da sa njom plešu

samo najveći klošari,

što pravi pesnici jesu.

Prave se da je poznaju,

da su je ščepali za struk,

čuli joj otkucaje srca...

Da flertuju i spavaju sa njom-

da je snošaj ravan propasti,

a ipak ostaju živi i nevini.

Ta bolna prostitucija,

bez zarade i utehe,

svodi se na svakodnevno umiranje

bez ishoda i kraja....

Za nama niko ne plače dugo i iskreno..

Ne veruju da smo dobrim delom mrtvi,

jer osim što tvrdimo da znamo

šta je smrt, ničim nismo dokazali

da nas nema...

Oblačimo se, umivamo, češljamo

I kinđurimo..

smejemo se i psujemo...

Pa ti vidi ko bi nam verovao?

A ja znam, iako pljujem po nama,

da smo jedini lažljivci

u čije bih istine smela da se zakunem.

KOLEVKA

Nisam ti rekla za kuću na kraju puta,

niz čudan rastrošen drum,

gde spava bajka nevidljiva svetu.

Niko ne zna da postoji kolevka

za misli koje uspavljuje vetar,

koji se provlači kroz ključaonicu

i pirka u plamen dogorele sveće.

Tu nikoga nema od početka sveta...

Pre prve ptice i prvog čoveka,

ona je spuštena s neba,

ispala iz bremenitog oblaka

koji je zaneo od ljubavi sa kišom.

Niko ne zna da ja znam zašto je ona tu.

Niko ne vidi to što vidim kad pogledam

u crtež duše koji stoji na zidu, naspram

plamena sveće koji se nikad ne potroši

na mrak...

Vetar nikad ne ugasi plameno svetlo

i nikad ne pušta osećanje bola u kolevku.

Niti jedan nemir, niti jednu tešku misao.

Zaljulja samo misli vanvremene,

u kojima živi sećanje na put

kojim se dolazi do kuće...

I čeka moje vreme da me kao kap kiše

vrati nazad u oblak iz koga sam došla

među ljude....

PODELITE OVAJ TEKST NA: