детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОНИРАЊЕ

Као млаз светлости

У свести ужарене мисли,

Пониремо у срж бола,

Ту где је Ниче претекао патетику

Страдања и оставио нас саме,

Да ударамо у натчовека у себи,

Без вере, са смелошћу будала

Које се за ваздух боре.

Одрастање на Критици чистог ума

И понирање у себе, на месту

Које је Миљковић попио у песми,

Коју нико испевати неће...

Фјодоре, ти си то знао

Док смо горели у Злим дусима

На тој чудној сцени

Злочина без казне.

Није ме дуго носио

Јесењин кроз степу,

Јер вир је дубљи од те туге

Био у мени, и Попа је чекао

Да уђемо у игре-

Од којих кости плачу

И нико не враћа крпице.

Сада свако верује

Да зна шта је песма

Иако није испунио

Орфичко завештање...

Јер свемир се љуља

Од релативности свега

Што смо користили

Као лоше изговоре

Да наџивимо себе у речима...

Сада смо бића од кристала

Чију структуру мења

Звиждук масе-

Која не уме да пева води,

Која не зна за оду Сунцу

И слободи, коју смо продали

Да би живи међу зверима остали...

УПОТРЕБА ПЕСМЕ

Најтужније су приче

спаковане између корица књига...

Тамо настају песме

после бола и док боли...

Тамо се најпотресније

и најузвишеније воли,

и љубав води до крика,

који разваљује врата закључаног раја.

Тамо се умире уз почасти које одају

дирнути, и у своје ране загледани читаоци...

О, најбоље се гине у песмама

и устаје са места страдања.

Опсује и пљуне несрећа у лице,

удари шамар нади која изневерава.

Најслађе се наругамо небу

што нас лоше од киша брани...

Што се после неких олуја не подигнемо

никада исти ил' никада више....

Онда умиремо више пута,

на више обичних и чудних начина...

Најчешће устанемо живи

са ровитим ранама,

и тако уђемо међу обичне смртнике...

Гледамо их зачуђено

и помало презриво...

А како и не би, кад улазе у наше песме

неизвежбаног срца

И ђаво им је после крив

што се поразе и плачу.

Неке рецитују и цитирају

читавог живота...

Туге ваљда томе служе...

Опраштају се од промашених љубави

уз наше риме...

Правдају своје глупости и лажи,

нашим поштено стеченим искуством,

преточеним кроз милион смрти у песму-

која само понекад, и тек понеког,

излечи од сопствених речи...

ilij@saula.art

ПЕСМА ЈЕ ПРЕВАРЕНА СМРТ

Тврдим да смо кукавице

да своју патњу окончамо

херојским чином,

сурвавши се у амбис о коме

исписујемо драме и елегије,

над којим наричемо даноноћно,

опрезно газећи

да у њега не упаднемо.

Око вратова нам се вијоре

шалови и ешарпе,

у замену за омче које поштено

прекидају дах.

Знамо да је свет смрдљив,

али лицемерно, тражимо кутак

попрскан парфемом илузија,

да из њега пишемо

најпоквареније лажи,

о мирисима које осећамо

И смраду који презиремо.

Не верујем нам ништа,

осим онима који уновчавају

свој занат ил' дар.

Они поштено хлеб зарађују

јер не играју покварене скривалице

са последњом истином

у нашим животима-

што смрт заиста јесте.

Они знају да смрт није шала

И да са њом плешу

само највећи клошари,

што прави песници јесу.

Праве се да је познају,

да су је шчепали за струк,

чули јој откуцаје срца...

Да флертују и спавају са њом-

да је сношај раван пропасти,

а ипак остају живи и невини.

Та болна проституција,

без зараде и утехе,

своди се на свакодневно умирање

без исхода и краја....

За нама нико не плаче дуго и искрено..

Не верују да смо добрим делом мртви,

јер осим што тврдимо да знамо

шта је смрт, ничим нисмо доказали

да нас нема...

Облачимо се, умивамо, чешљамо

И кинђуримо..

смејемо се и псујемо...

Па ти види ко би нам веровао?

А ја знам, иако пљујем по нама,

да смо једини лажљивци

у чије бих истине смела да се закунем.

КОЛЕВКА

Нисам ти рекла за кућу на крају пута,

низ чудан растрошен друм,

где спава бајка невидљива свету.

Нико не зна да постоји колевка

за мисли које успављује ветар,

који се провлачи кроз кључаоницу

и пирка у пламен догореле свеће.

Ту никога нема од почетка света...

Пре прве птице и првог човека,

она је спуштена с неба,

испала из бременитог облака

који је занео од љубави са кишом.

Нико не зна да ја знам зашто је она ту.

Нико не види то што видим кад погледам

у цртеж душе који стоји на зиду, наспрам

пламена свеће који се никад не потроши

на мрак...

Ветар никад не угаси пламено светло

и никад не пушта осећање бола у колевку.

Нити један немир, нити једну тешку мисао.

Заљуља само мисли ванвремене,

у којима живи сећање на пут

којим се долази до куће...

И чека моје време да ме као кап кише

врати назад у облак из кога сам дошла

међу људе....

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: