U STAMBOLU NA BOSFORU
U Istanbul sam krenula samo sa jednom namerom, sresti Orhana Pamuka i videti na njegovim ulicama Mevluta, kako noseći na ramenima prodaje bozu i pilav..
Ništa od toga, želja se prosula i izgubila po brdima, a ima ih sedam, na kojima Istanbul leži. Susret sa njim bio je ravan sudaru, nije to grad, to je pupak planete Zemlje. Smestilo se u njemu više od petnaest miliona duša. Brojke od kojih se vrti u glavi, svake godine se uveća za petsto hiljada ljudi, sa njegove glavne autobuske stanice je deset hiljada dnevnih polazaka, 3500 džamija, ...Grad koji ne spava, kakofonija zvukova. Mešaju se mujezinovi pozivi na molitvu i neprestano trubljenje sirena sa kricima galebova. Moja prva misao je bila, pobeći, odmah.
Ali, osvajanje je počelo polako, sa istočnjačkim šarmom i evropskom otmenošću. Držim svoj lični bedeker sa svim što hoću da vidim a i da probam. Počinjem od ovog drugog, jer očima gutam izloge u kojima su izložene baklave, rahat lokumi, alva i sva sila ušećerenih kolača. Sa njih prelazim na pite, na komad, na kilo, na sečenje, onda vidim čorbe; čudo šta sve mogu da utrpam u sebe. Kažem sebi, stop i ulazim na brod. Krstarenje Bosforom, taj grad me očarava. Opet se vraćam Orhanu, sa broda vidim umetnički kvart u kome živi. Zove se Džihangir, po grbavom sinu Sulejmana Veličanstvenog koji je više voleo da sluša rubaje Omera Hajama i uživa u milovanju lepih Anadolki u toplim bosforskim noćima od surovih intriga u borbama za presto. Pogled mi odatle sklizne na veličanstvenu džamiju Sultana Sulejmana u kojoj je sahranjen. Bljeska na suncu dok vitka minareta dodiruju nebo. Pevušim pesmu "U Stambolu na Bosforu bolan paša leži", nije mu lako bilo rastati se od ove lepote. Dovoljno je dugo postojalo i bilo veliko Osmansko carstvo da od pokupljenog blaga sagradi građevine od kojih se uzdiše. Top Kapi saraj, grad u gradu, opsluživalo je sultana, njegov harem i vojsku više od dve hiljade slugu. Taman pomislim da nešto lepše nisam videla dok nisam ušla u Dolmebahče palatu. Bogami, dobro su im išli vojni pohodi, čvrsta sultanova ruka je vodila carstvo. Za neposlušnost u svim delovima carstva na konjima jureći nosili su se katul fermani a na samom dvoru začas se mačem odrubljivala glava. Negde na sredini Bosfora, gde se susreću dva mora i dva kontinenta, stoji Devojačka kula. Jednom od sultana gatara je prorekla da će mu ćerka jedinica umreti od ujeda zmije. Plašeći se za nju, sagradio je kulu da tamo samuje i živi. Hranu su joj donosili svaki dan u korpama. U jednoj od njih sakrila se zmija. Devojka je umrla, k smet kažu Turci, sudbina, od nje se ne može pobeći.
A grad je stariji od Osmanskog carstva.. Carigrad, je deset vekova bio hrišćanski grad. I danas stoji pitanje bez odgovora, ko je otvorio kapije!?
Umorila sam se od njegove istorije, od zavodljivih priča o haremskim lepoticama, od trgovaca od kojih ništa ne možeš da kupiš na komad. Hoću ovaj par cipela kažem, on odgovara može ako kupiš osam pari, Odustajem od kupovine, od cenjkanja, od ubeđivanja. Odlučujem, idem u hamam. Unutra, izmaglica od tople pare, od prigušenog svetla koje ulazi kroz otvore kamenih kubeta. Zaronim u vodu, omamljujuće deluje. Već sam oduševljena masažom koja me čeka. Do mene, polako gegajući se stiže poprilično gabaritna Turkinja. Počinjem da zazirem od njenih ruku. Izmesila me je kao hlebno testo, završavajući dobrim pljeskanjem. Ustajem sa tople mermerne ploče načisto ošamućena. Iskreno, ne bih ponovila iskustvu, ali vredelo je.
Dok pada noć i Aja Sofija osvetljeno blista u njoj, odlazim da gledam ples derviša sufija. Lepa sala, lepog naziva "Marmaraj". Misticizam je u muzici i u igri, jedinstven doživljaj.
Napuštam grad, prevelik da bih videla sve što sam htela. Odlazim sa sigurnošću da ću mu se opet vratiti. Gule, gule Istanbul.