детаљ слике: КРК Арт дизајн

У СТАМБОЛУ НА БОСФОРУ

 

У Истанбул сам кренула само са једном намером, срести Орхана Памука и видети на његовим улицама Мевлута, како носећи на раменима продаје бозу и пилав..

Ништа од тога, жеља се просула и изгубила по брдима, а има их седам, на којима Истанбул лежи. Сусрет са њим био је раван судару, није то град, то је пупак планете Земље. Сместило се у њему више од петнаест милиона душа. Бројке од којих се врти у глави, сваке године се увећа за петсто хиљада људи, са његове главне аутобуске станице је десет хиљада дневних полазака, 3500 џамија, ...Град који не спава, какофонија звукова. Мешају се мујезинови позиви на молитву и непрестано трубљење сирена са крицима галебова. Моја прва мисао је била, побећи, одмах.

Али, освајање је почело полако, са источњачким шармом и европском отменошћу. Држим свој лични бедекер са свим што хоћу да видим а и да пробам. Почињем од овог другог, јер очима гутам излоге у којима су изложене баклаве, рахат локуми, алва и сва сила ушећерених колача. Са њих прелазим на пите, на комад, на кило, на сечење, онда видим чорбе; чудо шта све могу да утрпам у себе. Кажем себи, стоп и улазим на брод. Крстарење Босфором, тај град ме очарава. Опет се враћам Орхану, са брода видим уметнички кварт у коме живи. Зове се Џихангир, по грбавом сину Сулејмана Величанственог који је више волео да слуша рубаје Омера Хајама и ужива у миловању лепих Анадолки у топлим босфорским ноћима од сурових интрига у борбама за престо. Поглед ми одатле склизне на величанствену џамију Султана Сулејмана у којој је сахрањен. Бљеска на сунцу док витка минарета додирују небо. Певушим песму "У Стамболу на Босфору болан паша лежи", није му лако било растати се од ове лепоте. Довољно је дуго постојало и било велико Османско царство да од покупљеног блага сагради грађевине од којих се уздише. Топ Капи сарај, град у граду, опслуживало је султана, његов харем и војску више од две хиљаде слугу. Таман помислим да нешто лепше нисам видела док нисам ушла у Долмебахче палату. Богами, добро су им ишли војни походи, чврста султанова рука је водила царство. За непослушност у свим деловима царства на коњима јурећи носили су се катул фермани а на самом двору зачас се мачем одрубљивала глава. Негде на средини Босфора, где се сусрећу два мора и два континента, стоји Девојачка кула. Једном од султана гатара је прорекла да ће му ћерка јединица умрети од уједа змије. Плашећи се за њу, саградио је кулу да тамо самује и живи. Храну су јој доносили сваки дан у корпама. У једној од њих сакрила се змија. Девојка је умрла, к смет кажу Турци, судбина, од ње се не може побећи.

А град је старији од Османског царства.. Цариград, је десет векова био хришћански град. И данас стоји питање без одговора, ко је отворио капије!?

Уморила сам се од његове историје, од заводљивих прича о харемским лепотицама, од трговаца од којих ништа не можеш да купиш на комад. Хоћу овај пар ципела кажем, он одговара може ако купиш осам пари, Одустајем од куповине, од цењкања, од убеђивања. Одлучујем, идем у хамам. Унутра, измаглица од топле паре, од пригушеног светла које улази кроз отворе камених кубета. Зароним у воду, омамљујуће делује. Већ сам одушевљена масажом која ме чека. До мене, полако гегајући се стиже поприлично габаритна Туркиња. Почињем да зазирем од њених руку. Измесила ме је као хлебно тесто, завршавајући добрим пљескањем. Устајем са топле мермерне плоче начисто ошамућена. Искрено, не бих поновила искуству, али вредело је.

Док пада ноћ и Аја Софија осветљено блиста у њој, одлазим да гледам плес дервиша суфија. Лепа сала, лепог назива "Мармарај". Мистицизам је у музици и у игри, јединствен доживљај.

Напуштам град, превелик да бих видела све што сам хтела. Одлазим са сигурношћу да ћу му се опет вратити. Гуле, гуле Истанбул.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: