detalj slike: KRK Art dizajn

BORISLAV KOSANOVIĆ: BELEŽIM ISTINU ZA BUDUĆA POKOLENjA

 

 

Borislav Kosanović, pisac čija je inspiracija duboko usađena u nasleđu našeg naroda i nemilim događajima koji su zadesili pojedince, privlači sve veću pažnju čitalaca. Teško i oporo, precizno i temeljno progovara o temama od kojih mnogi okreću glavu. Iako neretko piše i poeziju, svoj put je utemeljio kao prozaista.

Njegovi romani i zbirke priča su: Grumen podno Prokletija, Pod sjenkom bukove šume, Tabakera grofa Šekeriša i drugi. Trostruki je dobitnik priznanja izdavačke kuće ''Arte''. Živi i stvara u Kljajićevu pored Sombora.

Piše: Branka Selaković, KR Kordun, Beograd, 29.04.2022.

Борислав Косановић

-Vaš aktuelni roman Grumen podno Prokletija, zasnovan je na istinitom događaju koji se zbio porodici Martinović 1985. godine na Kosovu i Metohiji. O svemu tome se nedovoljno zna. Šta se tačno dogodilo?

 

Sadašnja javnost, tačnije mlađa populacija, ne zna dovoljno o tom događaju, dok oni stariji itekako dobro pamte šta se tada dešavalo sa Đorđem Martinovićem, ali su vremenom, usled ne pominjanja i ne pisanja o tome i oni počeli da zaboravljaju na taj događaj. Upravo iz tog razloga sam poželeo da na jedan romansiran način, kroz književne junake, ponovo oživim čitav slučaj koji se desio davne 1985. godine i otrgnem ga od zaborava. Nijedan stradalnik sa prostora Kosova i Metohije nije zaslužio da se njegovo ime zaboravi, a ponajmanje Đorđe. Naime, kobnog prvog maja pomenute godine, on je umesto na prvomajski sabor na obližnjem brdu, odlučio da se uputi ka svojoj njivi nedaleko od Gnjilana kako bi posadio pasulj. Njiva koju je obrađivao, duže vremena je bila predmet spora između Đorđa Martinovića i šiptarskih iredentista koji su vršili pritisak na njega da istu proda, a kako je on to kategorično odbijao, odlučili su da mu se osvete na monstruozan način kako bi svim Srbima poslali poruku šta ih čeka ukoliko se usprotive njihovoj volji. Ubrzo za njim su pristigla trojica iredentista koji su, prikravši se, sa leđa savladali nesrećnog čoveka i potom izvršili pokušaj ubistva nabijajući ga na drveni kolac na kome je bila polulitarska staklena flaša koju su mu nagurali do desnog podrebarnog luka. Bez svesti i u lokvi krvi, Đorđe je ostavljen da izdahne na svojoj zemlji, ali je nekim Božijim čudom preživeo i posle nekog vremena, uz teške muke, uspeo da se domogne obližnjeg Doma zdravlja. Kada je zaličilo da će se spasiti, a krivci biti otkriveni, čitav državni aparat se stavio u službu zločinaca kako bi okrivili Martinovića da je sve počinio sam kako bi lažno optužio albanske mladiće. Mesecima je preživljavao torturu po bolnicama, a ponajviše na VMA da bi slučaj zaključio tadašnji najmoćniji čovek SFRJ, Stane Dolanc, rečima kako je njegova policija razrešila slučaj, te da smo dobili prvog srpskog samuraja. Nepravda koju je Đorđe preživeo, nikada nije ispravljena.

-Zbog čega ste odlučili da pišete o tome i na koje ste načine dolazili do informacija?

 

Kao čoveka i pisca me izuzetno interesuju stradanja našeg naroda i u vremenu opšteg svetskog revizionizma istorije, osećam potrebu da istinu zabeležim za buduća pokolenja. Da ono što se ne sme zaboraviti branimo po svaku cenu. Srbi su narod koji je vekovima stradao, pa sve do današnjih dana čega smo svakodnevno svedoci na Kosovu i Metohiji i smatram da je neophodno da generacije koje dolaze za nama imaju mogućnost da saznaju za nešto što se zbilo, a što se mnogi lobisti i moćnici današnjice, svojski trude sa zatru i ponište. Do informacija sam dolazio razgovarajući sa ljudima koji su sa Kosova ili su boravili tamo osamdesetih godina, a dobro su pamtili taj slučaj. Naravno, obilje dokumentarnog materijala u vidu emisija ili novinskih isečaka bilo je pregledano i pročitano, a posebno moram da istaknem značajnu knjigu tadašnjeg novinara NIN-a, Svetislava Spasojevića Slučaj Martinović, koja je objavljena početkom '86-te i donosi mnogo značajnih podataka, izjave lekara, porodice, advokata i novinske i bolničke dokumentacije. Sa pisanjem sam počeo tek kada sam sve dobrano pregledao, utvrdio i posložio.

 

-Uspešno ste upleli istinu i fikciju kako biste uobličili celokupnu priču, ali me interesuje koliko Vam je bilo emotivno zahtevno da iznesete temu do kraja?

 

Izuzetno teško. Ne možete se kvalitetno baviti ovakvim temama ako na prvom mestu nemate ogromnu empatiju za svoj narod i ono što je proživeo. Kosovo i Metohija su na neki način bili deo mog odrastanja, jer je rođeni stric kao pripadnik policije od 1981., pa sve do rata 1999. godine redovno odlazio službeno na Kosovo, a ja sa tim pričama odrastao gradeći od malena svoj odnos prema našoj kolevci. Za Đorđev slučaj sam saznao vrlo mlad i uvek mi je bilo teško slušati o tome, a kada sam se detaljno uputio u istraživanje, na neki način mi je to mesecima bila opsesija koju sam izuzetno emotivno proživljavao. Po reakcijama čitalaca u ovih godinu dana otkako je roman izašao i doživeo i drugo izdanje, rekao bih da sam te emocije uspeo da prenesem i na njih.

-Kakve su reakcije čitalaca, naročito građana sa Kosova i Metohije?

 

Potresne. Prva reč koju mi navode prebirajući uskovitlana osećanja je bes. Bes, jer se tako nešto dogodilo na kraju dvadesetog veka u zemlji gde se veličalo bratstvo i jedinstvo i u vremenu koje se smatra za zlatno u našoj modernoj istoriji. Sledeće osećanje je duboko razočaranje, prvenstveno reakcijom Srba koji su participirali u kosovskim vlastima i koji su zarad privilegija sve učinili da Đorđa razapnu na stub srama. Ako malo bolje razmislimo, videćemo da se ni danas mnogo toga nije promenilo na Kosovu i Metohiji. Što se tiče ljudi koji žive tamo, a posebno onih prognanih devedesetih, imam samo reči zahvalnosti što se neko u modernoj srpskoj prozi odlučio da piše o njihovom stradanju i te reči su mi najveća nagrada za sve što sam do sada učinio na književnom putu.

-I u Vašim prethodnim proznim delima ste se bavili događajima i junacima naše prošlosti. Da li kao narod dovoljno brinemo o precima i nasleđu?

 

Smatram da se apsolutno ne brinemo i to je negde ostalo u našem društvenom kodu. Ne moramo ići daleko u prošlost, dovoljno je da pogledamo kako nam danas žive ona deca sa Košara i Paštrika, ali i svi koji su branili državu u ratu sa NATO savezom, a da ne spominjem one koji su branili srpsku nejač u Krajini i Republici Srpskoj. Naravno, u tome se najviše ogleda odnos države, ali i jednog dela našeg naroda koga kao da nije briga za te ljude koji su se protiv svoje volje našli u tim zbivanjima. Idući dalje u prošlost nailazili bismo na slične primere.

-Pročitala sam u jednom segmentu Vaše biografije da ste ''večito razapeti između Disove tame i Mikine vedrine'', a to verujem da se oslikava i u prozi i u poeziji koju pišete.

 

Mika Antić je moj omiljeni pesnik, a veoma blizu njemu je i Dis. Ta razapetost koju pominjete, ponajviše se ogleda u mom poetskom stvaralaštvu koje sam prethodnih godina pomalo i zanemario, ali svakako da su, bar po reakcijama kolega i čitalaca, tragovi te poetičnosti preneti i u prozna dela. Kao i mnogi drugi pisci književno sam se formirao prvo kao čitalac, a onda je ono čime sam se hranio da tako kažem, dalo određenu notu i nijansu mom pisanju. Drago mi je da sam odrastao na svetskim, ali i našim klasicima među kojima uvek ističem moju ljubav za Mešu Selimovića i Dragoslava Mihailovića.

-Kakvi su planovi za naredni period, pišete li nešto novo?

 

Što se planova tiče, maj bih trebao da provedem u daljnjem predstavljanju romana „Grumen podno Prokletija“, a na tim promocijama će se govoriti o nedavno, od pre nekoliko dana, reizdatom romanu „Pod sjenkom bukove šume“ koji govori o stradanju našeg naroda za vreme NDH na graničnom delu Like i Korduna. Taj roman je prvi put objavljen 2016. godine, a sada je na zahteve čitalaca reizdat u izdanju Slovenskog slova iz Beograda. Nadam se da ću ovog proleća ponovo put Republike Srpske i još nekih gradova gde bih održao nekoliko promocija dosadašnjeg stvaralaštva, a takođe se nadam da ću i širom Srbije obići neke gradove i mesta gde do sada nisam imao prilike da predstavim svoju prozu. Prva u nizu takvih promocija će se održati 12. maja u Kulturnom centru „Lukijan Mušicki“ u Temerinu, a krajem maja ću ponovo biti domaćin čitaocima u Beogradu u prostoru Sveslovenskog književnog društva na Vračaru kako bismo novoj publici predstavili reizdanje romana „Pod sjenkom bukove šume“. Paralelno sa tim, radim na prikupljanju građe za nastavak sage o junacima iz „Grumena“ gde će jedan dobar deo romana biti posvećen dešavanjima u Metohiji 1998. i posebno u i okolini Orahovca koji bih trebao da posetim u toku proleća ili leta. Ostaju mi brojni razgovori sa značajnim ljudima iz tog perioda kao i podosta dokumentarne građe koju moram da pređem pre samog pisanja. Ukoliko sve bude išlo nekim planiranim tokom, nadam se da će se u toku naredne zime pojaviti i novi roman koji će osvetliti neke verovatno zaboravljene događaje s kraja devedesetih na prostoru Kosova i Metohije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: