детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОРИСЛАВ КОСАНОВИЋ: БЕЛЕЖИМ ИСТИНУ ЗА БУДУЋА ПОКОЛЕЊА

 

 

Борислав Косановић, писац чија је инспирација дубоко усађена у наслеђу нашег народа и немилим догађајима који су задесили појединце, привлачи све већу пажњу читалаца. Тешко и опоро, прецизно и темељно проговара о темама од којих многи окрећу главу. Иако неретко пише и поезију, свој пут је утемељио као прозаиста.

Његови романи и збирке прича су: Грумен подно Проклетија, Под сјенком букове шуме, Табакера грофа Шекериша и други. Троструки је добитник признања издавачке куће ''Арте''. Живи и ствара у Кљајићеву поред Сомбора.

Пише: Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд, 29.04.2022.

Борислав Косановић

-Ваш актуелни роман Грумен подно Проклетија, заснован је на истинитом догађају који се збио породици Мартиновић 1985. године на Косову и Метохији. О свему томе се недовољно зна. Шта се тачно догодило?

 

Садашња јавност, тачније млађа популација, не зна довољно о том догађају, док они старији итекако добро памте шта се тада дешавало са Ђорђем Мартиновићем, али су временом, услед не помињања и не писања о томе и они почели да заборављају на тај догађај. Управо из тог разлога сам пожелео да на један романсиран начин, кроз књижевне јунаке, поново оживим читав случај који се десио давне 1985. године и отргнем га од заборава. Ниједан страдалник са простора Косова и Метохије није заслужио да се његово име заборави, а понајмање Ђорђе. Наиме, кобног првог маја поменуте године, он је уместо на првомајски сабор на оближњем брду, одлучио да се упути ка својој њиви недалеко од Гњилана како би посадио пасуљ. Њива коју је обрађивао, дуже времена је била предмет спора између Ђорђа Мартиновића и шиптарских иредентиста који су вршили притисак на њега да исту прода, а како је он то категорично одбијао, одлучили су да му се освете на монструозан начин како би свим Србима послали поруку шта их чека уколико се успротиве њиховој вољи. Убрзо за њим су пристигла тројица иредентиста који су, прикравши се, са леђа савладали несрећног човека и потом извршили покушај убиства набијајући га на дрвени колац на коме је била полулитарска стаклена флаша коју су му нагурали до десног подребарног лука. Без свести и у локви крви, Ђорђе је остављен да издахне на својој земљи, али је неким Божијим чудом преживео и после неког времена, уз тешке муке, успео да се домогне оближњег Дома здравља. Када је заличило да ће се спасити, а кривци бити откривени, читав државни апарат се ставио у службу злочинаца како би окривили Мартиновића да је све починио сам како би лажно оптужио албанске младиће. Месецима је преживљавао тортуру по болницама, а понајвише на ВМА да би случај закључио тадашњи најмоћнији човек СФРЈ, Стане Доланц, речима како је његова полиција разрешила случај, те да смо добили првог српског самураја. Неправда коју је Ђорђе преживео, никада није исправљена.

-Због чега сте одлучили да пишете о томе и на које сте начине долазили до информација?

 

Као човека и писца ме изузетно интересују страдања нашег народа и у времену општег светског ревизионизма историје, осећам потребу да истину забележим за будућа поколења. Да оно што се не сме заборавити бранимо по сваку цену. Срби су народ који је вековима страдао, па све до данашњих дана чега смо свакодневно сведоци на Косову и Метохији и сматрам да је неопходно да генерације које долазе за нама имају могућност да сазнају за нешто што се збило, а што се многи лобисти и моћници данашњице, својски труде са затру и пониште. До информација сам долазио разговарајући са људима који су са Косова или су боравили тамо осамдесетих година, а добро су памтили тај случај. Наравно, обиље документарног материјала у виду емисија или новинских исечака било је прегледано и прочитано, а посебно морам да истакнем значајну књигу тадашњег новинара НИН-а, Светислава Спасојевића Случај Мартиновић, која је објављена почетком '86-те и доноси много значајних података, изјаве лекара, породице, адвоката и новинске и болничке документације. Са писањем сам почео тек када сам све добрано прегледао, утврдио и посложио.

 

-Успешно сте уплели истину и фикцију како бисте уобличили целокупну причу, али ме интересује колико Вам је било емотивно захтевно да изнесете тему до краја?

 

Изузетно тешко. Не можете се квалитетно бавити оваквим темама ако на првом месту немате огромну емпатију за свој народ и оно што је проживео. Косово и Метохија су на неки начин били део мог одрастања, јер је рођени стриц као припадник полиције од 1981., па све до рата 1999. године редовно одлазио службено на Косово, а ја са тим причама одрастао градећи од малена свој однос према нашој колевци. За Ђорђев случај сам сазнао врло млад и увек ми је било тешко слушати о томе, а када сам се детаљно упутио у истраживање, на неки начин ми је то месецима била опсесија коју сам изузетно емотивно проживљавао. По реакцијама читалаца у ових годину дана откако је роман изашао и доживео и друго издање, рекао бих да сам те емоције успео да пренесем и на њих.

-Какве су реакције читалаца, нарочито грађана са Косова и Метохије?

 

Потресне. Прва реч коју ми наводе пребирајући усковитлана осећања је бес. Бес, јер се тако нешто догодило на крају двадесетог века у земљи где се величало братство и јединство и у времену које се сматра за златно у нашој модерној историји. Следеће осећање је дубоко разочарање, првенствено реакцијом Срба који су партиципирали у косовским властима и који су зарад привилегија све учинили да Ђорђа разапну на стуб срама. Ако мало боље размислимо, видећемо да се ни данас много тога није променило на Косову и Метохији. Што се тиче људи који живе тамо, а посебно оних прогнаних деведесетих, имам само речи захвалности што се неко у модерној српској прози одлучио да пише о њиховом страдању и те речи су ми највећа награда за све што сам до сада учинио на књижевном путу.

-И у Вашим претходним прозним делима сте се бавили догађајима и јунацима наше прошлости. Да ли као народ довољно бринемо о прецима и наслеђу?

 

Сматрам да се апсолутно не бринемо и то је негде остало у нашем друштвеном коду. Не морамо ићи далеко у прошлост, довољно је да погледамо како нам данас живе она деца са Кошара и Паштрика, али и сви који су бранили државу у рату са НАТО савезом, а да не спомињем оне који су бранили српску нејач у Крајини и Републици Српској. Наравно, у томе се највише огледа однос државе, али и једног дела нашег народа кога као да није брига за те људе који су се против своје воље нашли у тим збивањима. Идући даље у прошлост наилазили бисмо на сличне примере.

-Прочитала сам у једном сегменту Ваше биографије да сте ''вечито разапети између Дисове таме и Микине ведрине'', а то верујем да се осликава и у прози и у поезији коју пишете.

 

Мика Антић је мој омиљени песник, а веома близу њему је и Дис. Та разапетост коју помињете, понајвише се огледа у мом поетском стваралаштву које сам претходних година помало и занемарио, али свакако да су, бар по реакцијама колега и читалаца, трагови те поетичности пренети и у прозна дела. Као и многи други писци књижевно сам се формирао прво као читалац, а онда је оно чиме сам се хранио да тако кажем, дало одређену ноту и нијансу мом писању. Драго ми је да сам одрастао на светским, али и нашим класицима међу којима увек истичем моју љубав за Мешу Селимовића и Драгослава Михаиловића.

-Какви су планови за наредни период, пишете ли нешто ново?

 

Што се планова тиче, мај бих требао да проведем у даљњем представљању романа „Грумен подно Проклетија“, а на тим промоцијама ће се говорити о недавно, од пре неколико дана, реиздатом роману „Под сјенком букове шуме“ који говори о страдању нашег народа за време НДХ на граничном делу Лике и Кордуна. Тај роман је први пут објављен 2016. године, а сада је на захтеве читалаца реиздат у издању Словенског слова из Београда. Надам се да ћу овог пролећа поново пут Републике Српске и још неких градова где бих одржао неколико промоција досадашњег стваралаштва, а такође се надам да ћу и широм Србије обићи неке градове и места где до сада нисам имао прилике да представим своју прозу. Прва у низу таквих промоција ће се одржати 12. маја у Културном центру „Лукијан Мушицки“ у Темерину, а крајем маја ћу поново бити домаћин читаоцима у Београду у простору Свесловенског књижевног друштва на Врачару како бисмо новој публици представили реиздање романа „Под сјенком букове шуме“. Паралелно са тим, радим на прикупљању грађе за наставак саге о јунацима из „Грумена“ где ће један добар део романа бити посвећен дешавањима у Метохији 1998. и посебно у и околини Ораховца који бих требао да посетим у току пролећа или лета. Остају ми бројни разговори са значајним људима из тог периода као и подоста документарне грађе коју морам да пређем пре самог писања. Уколико све буде ишло неким планираним током, надам се да ће се у току наредне зиме појавити и нови роман који ће осветлити неке вероватно заборављене догађаје с краја деведесетих на простору Косова и Метохије.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: