OŽILjCI NA NEBU
Ožiljci na nebu..
Zahvalnost ljudi prema Čoveku..
Rane koje krvare, o ljubavi govore.
Onostranoj, a ne obostranoj.
Zemlja gnevom natopljena, daće žetvu žrtava.
Potop za porod.
Priroda nam je pri rodu..
Od roda se odrodismo.
Mislim, dakle moram da se borim..
Verujem, pa se ne bojim.
Svet se savija kako vetar duva.
Budi slomljeni Hrast jer previše je vrba.
Uzmi samo kad moraš.
Daj i kada nemaš.
Traži.
Nemoj ništa tražiti.
Pomoli se za oči boje vetra.
Čiste poput nesputanog deteta.
I nije čovek umro, ako je makar jednom živeo.
Ne bi pisac pisao, da ga je neko razumeo.
Pišu ljudi svašta, kad im ne ostane ništa.
Ništa drugo..
IZVAN VREMENA
Koliko je sati?
Dovoljno da krenete.
Gde da krenem, umoran sam.
Na isto mesto gde biste i odmorni.
A vi znate gde je to?
Ne ali imam sat.
I, koliko je?
Sad već kasnite.
Ne znate ko sam, a kažete da kasnim.
Umorni ljudi se kasno pokreću ili ne stignu da
krenu.
Ništa vas ne razumem, kad vi polazite?
Nisam još uvek razmišljao o tome.
Bitno je da imate sat.
Sviđa vam se; Izvolite, poklanjam vam ga.
O, hvala; Čekajte, pa ovaj sat je stao.
Da ali je lep.
Kakva je korist od lepog.
Korist?
Zaboravite.
Vreme je da krenem.
Kako sad znate?
O dete, trenutak je da odete
jer tamo gde (bi)smo vreme ne postoji.
Zbogom, hvala vam; Sat je zaista lep.
Ima mnogo lepih stvari izvan vremena, zbogom..
DUBINA VISINE
Hteo bih da živim al’ me život sputava.
Hteo bih da čujem al’ je zvukova previše.
Redak vazduh lakše se diše.
Život je u trenucima.
Trenuci su tkani danima.
Gradimo trenutak, a dani nas razgrađuju.
Stremim visinama ne bih li sagledao dubinu.
Istom zvezdom svi smo ogrejani.
Zrak nam svaki ne prija jednako.
Kao kamen bačen u vodu, to je čovek s početka u
planini.
Egom želim svu prirodu sagledati, a ni eho glasom
pokrenuti.
San mi javom put ukazuje.
Sav je beskraj od sklada sastavljen.
Voda kretanjem večnost održava..
Samo čovek čovekom ne ostaje.
Temelj nađoh s pogledom u večnost.
Tu su veći veru temeljili, oganj mišlju
rasplamsali.
Tu se život smrti osmehuje..
