ОЖИЉЦИ НА НЕБУ
Ожиљци на небу..
Захвалност људи према Човеку..
Ране које крваре, о љубави говоре.
Оностраној, а не обостраној.
Земља гневом натопљена, даће жетву жртава.
Потоп за пород.
Природа нам је при роду..
Од рода се одродисмо.
Мислим, дакле морам да се борим..
Верујем, па се не бојим.
Свет се савија како ветар дува.
Буди сломљени Храст јер превише је врба.
Узми само кад мораш.
Дај и када немаш.
Тражи.
Немој ништа тражити.
Помоли се за очи боје ветра.
Чисте попут неспутаног детета.
И није човек умро, ако је макар једном живео.
Не би писац писао, да га је неко разумео.
Пишу људи свашта, кад им не остане ништа.
Ништа друго..
ИЗВАН ВРЕМЕНА
Колико је сати?
Довољно да кренете.
Где да кренем, уморан сам.
На исто место где бисте и одморни.
А ви знате где је то?
Не али имам сат.
И, колико је?
Сад већ касните.
Не знате ко сам, а кажете да касним.
Уморни људи се касно покрећу или не стигну да
крену.
Ништа вас не разумем, кад ви полазите?
Нисам још увек размишљао о томе.
Битно је да имате сат.
Свиђа вам се; Изволите, поклањам вам га.
О, хвала; Чекајте, па овај сат је стао.
Да али је леп.
Каква је корист од лепог.
Корист?
Заборавите.
Време је да кренем.
Како сад знате?
О дете, тренутак је да одете
јер тамо где (би)смо време не постоји.
Збогом, хвала вам; Сат је заиста леп.
Има много лепих ствари изван времена, збогом..
ДУБИНА ВИСИНЕ
Хтео бих да живим ал’ ме живот спутава.
Хтео бих да чујем ал’ је звукова превише.
Редак ваздух лакше се дише.
Живот је у тренуцима.
Тренуци су ткани данима.
Градимо тренутак, а дани нас разграђују.
Стремим висинама не бих ли сагледао дубину.
Истом звездом сви смо огрејани.
Зрак нам сваки не прија једнако.
Као камен бачен у воду, то је човек с почетка у
планини.
Егом желим сву природу сагледати, а ни ехо гласом
покренути.
Сан ми јавом пут указује.
Сав је бескрај од склада састављен.
Вода кретањем вечност одржава..
Само човек човеком не остаје.
Темељ нађох с погледом у вечност.
Ту су већи веру темељили, огањ мишљу
распламсали.
Ту се живот смрти осмехује..
