detalj slike: KRK Art dizajn

  SOLILOKVIJ SAVREMENE POETSKE ESENCIJE

(Zoran Ćosić „Iverje i okrajci“, IK Liberland art, Beograd 2022)

 

Kada je Žan Pol Sartr rekao: „Svaka knjiga je smrt jednog drveta“, uvodeći filozofiju egzistencijalizma u književnost i pozorište, evidentno nije očekivao da će njegovo polazište, po kojem „egzistencija prethodi esenciji“, doživeti svoj kopernikanski obrt. Prvo poetsko delo Zorana Ćosića, Iverje i okrajci, upravo je poetika egzistencije umetnika s kraja 20. i početka 21. veka, i to poetika u kojoj esencija aktuelizuje egzistenciju. Identitet Ćosićevog umetnika, alegorijski razvijen kroz slovenski kult drveta, duboko je ukorenjen teistički, kulturološki, jezički i istorjsko-geografski. Sa tih temelja razvija se njegovo poimanje slobode i kreativnosti, kao dinamičnog, borbenog, postojanog bića, istrajnog u nastojanju da postigne harmoniju „neba i tla“, kako u sebi samom, tako i sa svetom oko sebe.

 

Pitanje postavljam svima:

Koliko može da ima

između neba i tla?

 

Nije Ćosićev umetnik oslobođen „mučnine“ svoga doba, razočaranja, strepnje, čak ni straha i očajanja, ali nije ni obesmišljeni čovek, njegovo postojanje je stvaralačko od sadnice do iverja. I tu se otvara fenomen kruga u ovom delu. Ćosićev umetnik je pre svega čovek svoga roda, a čovek je drvo. Tlo na kojem umetnik seje i ubire plodove svoga rada jesu „daske koje život znače“. Tlo čoveka izvan scene je njiva, ona ista njiva nasred koje se sadi drvo kada se rodi novi čovek, zemlja koja život znači. U tom neobičnom krugu čovek je geak (gea – zemlja), a od drveta se prave daske (scenske). U tom krugu i sam život je svojevrsna scena, pa drvo od simbola izrasta u magijsku ulogu zaštitnika.

 

 

„Svaki iksan svoje drvo mora da ima.

  I za nj’ nevidljivim lokotom da bude privezan.

 

 Ako ga za života strefi kak’a nepogoda

 jedino pod tim svojim drvetom zaklon će da nađe...“

 

Fenomenologija kruga određena je i lajtmotivom zbirke – godovima. Tako prstenje na stablu drveta metaforično prerasta u krugove spoznanja na duši, u životu, glumi, sve do godova u oku i suncu. Gradacija ovog lajtmotiva, virtuozno razvijena kroz celu knjigu, na kraju ostavlja utisak oreolskog postojanja i, suprotno nihilizmu apsurda, uverenja da se i život i umetnost i te kako mogu pouzdano spoznati. I kao što će njiva nahraniti telesno biće čoveka, tako će pozorište, što je, katkad i daleko važnije, nahraniti njegov duh. Dok kamijevski čovek apsurda ne uspeva da uspostavi dijalog sa svetom oko sebe, Ćosićev umetnik se sa otuđenošću i usamljenošću  savremenog postojanja suočava kroz venac poetsko-monoloških slika, od lirske, preko monodramske do gotovo epske forme. Upravo ovakav razvoj psihološke analize i suprotstavljanja racionalnog i emocionalnog simbolično predstavlja i razvoj čoveka od mladosti do ozbiljno zrelog doba, a istovremeno i razvoj umetnika. Zanimljivo je da Ćosićev umetnik nadrasta scenu običnošću i čovečnošću, istinskom poistovećenošću sa precima i potomcima, podsećajući nas da smo samo putnici u dosuđenom nam veku.

 

U nastojanju da iznese svoje umetničke stavove, ali i sopstveno viđenje čoveka i njegovog životnog puta, pri tom datirajući svoje poetske zapise (u periodu od 1985. do 2014. godine), autor koristi vrlo slojevit jezički diskurs, od filozofskog do gnomskog, te od arhaičnog i dijalekatskog do žargonskog govora, ali i vrlo širokog spektra izuzetno živopisnih kovanica. Tome u prilog i izvanredna slikovitost jezika:

 

 

U kavezu sam.

I pored toga

ne mogu me uhvatiti.

 

Čuvari viču na mene

kao da su oni unutra,

a ne ja.

 

U stvari sve zavisi

sa koje strane se posmatra.

 

Konačno ako je „svaka knjiga smrt jednog drveta“, onda postoje knjige za koje vredi živeti, od debla do patrlja, iverja i okrajaka, pa se u sopstvenoj knjizi roditi kao novo drvo. Takvi su Iverje i okrajci Zorana Ćosića.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: