детаљ слике: КРК Арт дизајн

  СОЛИЛОКВИЈ САВРЕМЕНЕ ПОЕТСКЕ ЕСЕНЦИЈЕ

(Зоран Ћосић „Иверје и окрајци“, ИК Либерланд art, Београд 2022)

 

Када је Жан Пол Сартр рекао: „Свака књига је смрт једног дрвета“, уводећи филозофију егзистенцијализма у књижевност и позориште, евидентно није очекивао да ће његово полазиште, по којем „егзистенција претходи есенцији“, доживети свој коперникански обрт. Прво поетско дело Зорана Ћосића, Иверје и окрајци, управо је поетика егзистенције уметника с краја 20. и почетка 21. века, и то поетика у којој есенција актуелизује егзистенцију. Идентитет Ћосићевог уметника, алегоријски развијен кроз словенски култ дрвета, дубоко је укорењен теистички, културолошки, језички и исторјско-географски. Са тих темеља развија се његово поимање слободе и креативности, као динамичног, борбеног, постојаног бића, истрајног у настојању да постигне хармонију „неба и тла“, како у себи самом, тако и са светом око себе.

 

Питање постављам свима:

Колико може да има

између неба и тла?

 

Није Ћосићев уметник ослобођен „мучнине“ свога доба, разочарања, стрепње, чак ни страха и очајања, али није ни обесмишљени човек, његово постојање је стваралачко од саднице до иверја. И ту се отвара феномен круга у овом делу. Ћосићев уметник је пре свега човек свога рода, а човек је дрво. Тло на којем уметник сеје и убире плодове свога рада јесу „даске које живот значе“. Тло човека изван сцене је њива, она иста њива насред које се сади дрво када се роди нови човек, земља која живот значи. У том необичном кругу човек је геак (геа – земља), а од дрвета се праве даске (сценске). У том кругу и сам живот је својеврсна сцена, па дрво од симбола израста у магијску улогу заштитника.

 

 

„Сваки иксан своје дрво мора да има.

  И за њ’ невидљивим локотом да буде привезан.

 

 Ако га за живота стрефи как’а непогода

 једино под тим својим дрветом заклон ће да нађе...“

 

Феноменологија круга одређена је и лајтмотивом збирке – годовима. Тако прстење на стаблу дрвета метафорично прераста у кругове спознања на души, у животу, глуми, све до годова у оку и сунцу. Градација овог лајтмотива, виртуозно развијена кроз целу књигу, на крају оставља утисак ореолског постојања и, супротно нихилизму апсурда, уверења да се и живот и уметност и те како могу поуздано спознати. И као што ће њива нахранити телесно биће човека, тако ће позориште, што је, каткад и далеко важније, нахранити његов дух. Док камијевски човек апсурда не успева да успостави дијалог са светом око себе, Ћосићев уметник се са отуђеношћу и усамљеношћу  савременог постојања суочава кроз венац поетско-монолошких слика, од лирске, преко монодрамске до готово епске форме. Управо овакав развој психолошке анализе и супротстављања рационалног и емоционалног симболично представља и развој човека од младости до озбиљно зрелог доба, а истовремено и развој уметника. Занимљиво је да Ћосићев уметник надраста сцену обичношћу и човечношћу, истинском поистовећеношћу са прецима и потомцима, подсећајући нас да смо само путници у досуђеном нам веку.

 

У настојању да изнесе своје уметничке ставове, али и сопствено виђење човека и његовог животног пута, при том датирајући своје поетске записе (у периоду од 1985. до 2014. године), аутор користи врло слојевит језички дискурс, од филозофског до гномског, те од архаичног и дијалекатског до жаргонског говора, али и врло широког спектра изузетно живописних кованица. Томе у прилог и изванредна сликовитост језика:

 

 

У кавезу сам.

И поред тога

не могу ме ухватити.

 

Чувари вичу на мене

као да су они унутра,

а не ја.

 

У ствари све зависи

са које стране се посматра.

 

Коначно ако је „свака књига смрт једног дрвета“, онда постоје књиге за које вреди живети, од дебла до патрља, иверја и окрајака, па се у сопственој књизи родити као ново дрво. Такви су Иверје и окрајци Зорана Ћосића.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: