SKRIVENO U SJAJU OČIJU

Živela je vrlo teško nakon razvoda sa petoro dece. Iako je bila vrlo radna, Dušici nije bilo lako naspremati dovoljno hrane, zimnice za sve njih. A  volela je i da pročita po nešto za svoju dušu iako je po struci bila lekar. Ostala je sama sa četrdesetak godina i gotovo da je život za nju stao.

Imala je blisku prijateljicu sa kojom je o svemu otvoreno razgovarala. No, ta otvorenost ipak nije sasvim otkrivala šta se sve u njihovim životima zbiva, mada su se iskreno i prijateljski volele.

Prolazile su godine. Deca su stasavala i odlazila. Ona se penzionisala i napokon dobila sebe za sebe, kako je govorila.

Prijateljica ju je i dalje obilazila. Jednog dana je uporno zapitkivala, šta ima novo, šta ima novo. Ali  odgovor je izostajao. Našla si nekog, rekla joj je odlazeći nakon dugog ćaskanja. Znaš da bi me to iskreno radovalo i ne vidim razlog da to kriješ, rekla je ne zamerajući joj.

Ona se samo malo zamislila i zatvorila vrata.

Život je tekao. One su povremeno šetale zajedno i nikad ništa više nisu rekle na tu temu.

Jednog dana Marica je neplanirano svratila do Dušice jer je prolazila blizu njene zgrade. U kuhinji su sedeli Dušica i neki muškarac.

Ovo je naš domar, rekla je prijateljici, popravio nam je neke sitnice kojih uvek ima, pomalo zbunjeno je rekla. On se izvinio i brzo izašao.

Razgovor je nastavljen. U jednom momentu prijateljica joj se zagleda u oči i reče. Ma, ti si mi čudna. Rekla bih da ti oči sijaju i da si zaljubljena, ali ja bih to  već morala znati, zar ne?

Naravno, čini ti se. Hajde da mi popijemo po jednu orahovaču, pa da i tebi okice zasijaju, dodala je Dušica šaljivo.

Život je odmicao, a one su stalno bile zajedno. Dušici se sjaj iz očiju nije gubio.

Tek nakon nekog vremena razbolela se i vrlo brzo njen život je bio okončan.
Marica  je bila očajna.

Došla je na sahranu vrlo potresena. Nudila je pomoć, ali deca su sve na vrlo dostojanstven način organizovala i ona je bila zadovoljna zbog prijateljice koja je ceo svoj život bila podredila njima. Na sahrani nije bilo mnogo sveta. Uglavnom sve poznati, osim jednog čoveka koji je Marici odnekud bio poznat. Potresena nije obraćala pažnju na njega.

Posle nekoliko dana, prisećajući je se sa tugom, ona se seti lica nepoznatog. Tad shvati sve.

On je bio više od domara, a stideći se, Dušica ga nije mogla predstaviti kako treba. To je iznova baš potrese. Ipak, bila je srećna što je njena prijateljica na kraju ipak imala i nešto više od života, što ju je neko makar i diskretno ispunio radošću o čemu su govorile njene nasmejane oči. Bi joj samo žao što nije shvatala da je besmisleno skrivati   tako važnu stvar od najbliskije prijateljice koja bi se tome vrlo radovala, a formalnim razlozima nikad nije ni pridavala neki značaj, što su obe znale.

фото: ilij@saula.art

PODELITE OVAJ TEKST NA: