СКРИВЕНО У СЈАЈУ ОЧИЈУ

Живела је врло тешко након развода са петоро деце. Иако је била врло радна, Душици није било лако наспремати довољно хране, зимнице за све њих. А  волела је и да прочита по нешто за своју душу иако је по струци била лекар. Остала је сама са четрдесетак година и готово да је живот за њу стао.

Имала је блиску пријатељицу са којом је о свему отворено разговарала. Но, та отвореност ипак није сасвим откривала шта се све у њиховим животима збива, мада су се искрено и пријатељски волеле.

Пролазиле су године. Деца су стасавала и одлазила. Она се пензионисала и напокон добила себе за себе, како је говорила.

Пријатељица ју је и даље обилазила. Једног дана је упорно запиткивала, шта има ново, шта има ново. Али  одговор је изостајао. Нашла си неког, рекла јој је одлазећи након дугог ћаскaња. Знаш да би ме то искрено радовало и не видим разлог да то кријеш, рекла је не замерајући јој.

Она се само мало замислила и затворила врата.

Живот је текао. Оне су повремено шетале заједно и никад ништа више нису рекле на ту тему.

Једног дана Марица је непланирано свратила до Душице јер је пролазила близу њене зграде. У кухињи су седели Душица и неки мушкарац.

Ово је наш домар, рекла је пријатељици, поправио нам је неке ситнице којих увек има, помало збуњено је рекла. Он се извинио и брзо изашао.

Разговор је настављен. У једном моменту пријатељица јој се загледа у очи и рече. Ма, ти си ми чудна. Рекла бих да ти очи сијају и да си заљубљена, али ја бих то  већ морала знати, зар не?

Наравно, чини ти се. Хајде да ми попијемо по једну ораховачу, па да и теби окице засијају, додала је Душица шаљиво.

Живот је одмицао, а оне су стално биле заједно. Душици се сјај из очију није губио.

Тек након неког времена разболела се и врло брзо њен живот је био окончан.
Марица  је била очајна.

Дошла је на сахрану врло потресена. Нудила је помоћ, али деца су све на врло достојанствен начин организовала и она је била задовољна због пријатељице која је цео свој живот била подредила њима. На сахрани није било много света. Углавном све познати, осим једног човека који је Марици однекуд био познат. Потресена није обраћала пажњу на њега.

После неколико дана, присећајући је се са тугом, она се сети лица непознатог. Тад схвaти све.

Он је био више од домара, а стидећи се, Душица га није могла представити како треба. То је изнова баш потресе. Ипак, била је срећна што је њена пријатељица на крају ипак имала и нешто више од живота, што ју је неко макар и дискретно испунио радошћу о чему су говориле њене насмејане очи. Би јој само жао што није схватала да је бесмислено скривати   тако важну ствар од најблискије пријатељице која би се томе врло радовала, а формалним разлозима никад није ни придавала неки значај, што су обе знале.

фото: ilij@saula.art

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: