detalj slike: KRK Art dizajn

KARAŠ – BANATSKA AMAZONIJA

Često nam se dešava da usvojimo ustaljene predrasude i da sa njima živimo  ne znajući i ne želeći da ih menjamo. Tako sam i ja u osnovnoj školi, vremenu koje već pripada pluskvamperfektu, učila da je Vojvodina ravna, da ima samo jednu planinu- Frušku Goru, da nju čine Srem, Banat i Bačka tri srca junačka, da tamo svi otežu kad pričaju i da se tamo živi usporeno sa onom rečenicom; ta di ćemo žuriti! Zaista sam je tako videla putujući onim novim  putem koji na moju žalost zaobilazi sela i gradove da bi se brže i još brže stiglo na mesto pitovanja. Toliko je ravna da ozbiljno dovodim u sumnju  Galilejevu tvrdnju da je zemlja okrugla.

Grabi autobus kroz banatsku ravnicu. Sa obe strane puta pružile se njive natopljene paorskom mukom. Negde daleko na njihovom kraju je ravna crna linija koja ih od neba deli. Tog neba u koje upiru pogled sa strahom i molitvom iščekujući njegovu milosrdnost. Mislim kako je Banat samo jedna horizontala i kako je tačno da je najveće brdo ludaja na koje se Lala popeo.

Od sela Zagajica predeo počinje da se menja, dobija blago valovit oblik i sve mi više liči na Šumadiju. Na krajnjem sam jugoistoku Banata i tu se sve što sam o njemu znala razbija kao prozor u koji je odletela dečija lopta umesto u gol. To je onaj deo Banata kroz koji protiču jedine dve planinske reke, Karaš i Nera. Stižem u selo lepog imena Jasenovo. Kasno je podne i nikog na ulicama nema. Čini mi se da je sve u nepokretu sem nekoliko seoskih kucova pa i oni idu lenjo i nehajno. Život u ovim malim mestima teče daleko od svetskih zbivanja, draže im je pogledavanje preko komšijskog zida. Odlazim prateći tok reke Karaš. Ona, kao i Nera  dolaze sa Aninskih planina u Rumuniji i obe se u razmaku od nekoliko stotina metara ulivaju u Dunav kod Stare Palanke. Brojni planinski potoci, pritoke Karaša oblažu njegovo dno šljunkom i peskom sejancem pa je predamnom modra, zelena reka od koje i moje oči menjaju boju. Toliko različita od onih kaljavih, blatnjavih ravničarskih reka koje znam. Njena ukupna dužina je oko 170km od kojih samo u dužini od 27km prolazi kroz Srbiju. Put joj je šezdesetih godina presečen kod sela Dupljaja izgradnjom kanala Dunav-Tisa- Dunav. Na svom putu dodiruje istočne obale Deliblatske peščare kod brda Dumača koje je sastavni deo Zagajičkih brda. Ovog puta sam te neobične polulopte videla  pokrivene mekom zelenom travom, mekom kao kadifa od koje su haremske lepotice šile svoje haljine. Prelazim sa jednog na drugo brdo i pomalo zaneseno snevam da hodam nekadašnjim dnom Panonskog mora. Na nekoliko  kilometara od njih se opet vraćam u Dupljaju i reci Karaš. Odatle započinje moja plovidba kanuom Karašem. Slušam šum vesla koja uranjaju u vodu i pevušim pesmu Darka Kraljića „Čamac na Tisi“. Povremeno moram da se sagnem zbog isprepletanog granja koje natkriljuje reku. Osećam se kao indijanska skvo u kanuu čiji gaz je svega 5cm i predak je kanua koji su na brzim planinskim vodama vozili kanadski Indijanci.  Razgranala se šuma na obe obale i ja se stapam sa „50 nijansi zelene“. Samo se na vrhovima grana okačilo nekoliko belih oblaka na komadu plavog neba. Sunce proviruje kroz njih, roni u reku i nestaje na njenom dnu. Ptice se natpevavaju prateći sebe lepetom krila. Na jednoj vrbi vidim grožđe i još jedna razbijena predrasuda. Obećavam sebi da nikad neću više reći, da, da kad na vrbi rodi grožđe, provereno rađa. Amazonija u sred Banata. Kanuom stižem do jedinog vodopada na Karašu, visokom  svega  1,20cm. Gat je veštački podignut između dva rata za potrebe mlina i električnog osvetljenja Jasenova. Vlasnik je bio Nemac Milman čiji potomci danas potražuju imovinu u procesu restitucije. Možda bi ih trebalo podsetiti da Nemačka i Nemci nisu platili ratnu odštetu ni za Prvi ni za Drugi svetski rat. Sa grupom meštana sedim ispod vodopada i prepuštam svoje telo blagodatnoj prirodnoj masaži. Upijam sunce a sa njim i vitamin D i zamenjujem onaj mali paketić vitamina koji nam je naš brižni predsednik podelio ovim prirodnim. Ovo je izletište meštana a sad i turista iz daleka koje je korona omela u putovanjima po belom svet pa su primorani da otkrivaju lepote Srbije. Slušam njihov govor, neobičan mi je, nikako lalinski otegnut. Saznajem da se ovde govori vršačko-požarevačkim dijalektom, jednim od 23 definisana dijalekta srpskog jezika. Ali, odmah ponosno dodaju, mi smo Lale. Prema legendi, a legende su neproverene istine,  služeći u regimentama Habzburške Austrije i boreći se na frontovima Flandrije, oni su na svoje kape okačili lalu kao znak raspoznavanja i pripadnosti Banatu. 250g su bili u službi habzburških careva, potomci Vuka Isakoviča, daleko su od pitomosti kako ih zamišljam, očas zapodenu kavgu, bogami dohvate se i britve ili brise kako je oni zovu i „ondak“ se pomire uz čokanje rakije. Utrkuju se da mi ispričaju vic o Lalama, samo umesto onih u kojima se pominju Amerikanac, Rus i Srbin ovde mesta zauzimaju Sremac, Bačvanin i Lala. I pogađate, Lala je najbolji. Tako u birtiji njih trojica vode muške razgovore, hvaleći svoje žene. Sremac kaže – Ja kad dođem sa njive, sa radnje,  udarim pesnicom u astal, moja žena odmah zna šta treba, i stavlja litar vina na astal, Bačvanin sluša i tiho dodaje- ja svoju pitam šta ću jesti, da li je zgotovila jelo. Lala ćuti, ova dvojica ga gledaju i nestrpljivo pitaju-i Lalo kakva je tvoja Sosa, , ta šta da vam kažem ima plave oči. I, i šta još insistiraju Sremac i Bačvanin, ta nema ništa, sve ostalo je dupe. Jer prava Sosa je lepa, jaka, zgodna, bela i debela. Smejemo se svi u glas. A zašto se zove baš Sosa nisam saznala.

Nedaleko od gata pogled mi privlače skulpture u drvetu u malom negovanom parku. Vidim jednu grupu radnika koja uređuje staze oko parka i drugu koja podiže drvene kućice proširujuću mali zoološki vrt. Tu upoznajem g-dina Srpka Savića, rodom iz Jasenova, poznatog beogradskog advokata. Sa svojom pudlom Larom svakog vikenda već godinama dolazi iz Beograda i gradi svoj san. Entuzijasta koji od svog novca bez ikakvih komercijalnih pobuda oplemenjuje ovaj prostor. Pitam ga za skulpture i on mi kaže da je osnivač međunarodne kolonije vajara u drvetu i da se tu svakog avgusta već duži niz godina okupljaju naši I strani umetnici. Obilazim njegov zoološki vrt. Ushićena sam, prvi put vidim malo ždrebe koje je mama šetlandskog ponija donela na svet samo nepun sat pre mog dolaska. Sad gradi prostor za ptice. Gledam ga dok mi zaneseno priča, već dosta godina broji, pa ipak u njegovim očima vidim dečaka koji svoja  maštanja pretvara u stvarnost. I sve ste ovo sami podigli pitam, bez pomoći opštine, nekog  darodavca ili kako se danas zovu sponzora? Skromno odmahuje rukom, o tome neće ni da priča i samo kaže, ja volim Jasenovo.

U selu Dupljaji pored Jasenova nalazi se kanu centar. Upoznajem vlasnika ovog centra Gorana Stojkovića Kajmana. Pančevac koji je pobegao iz svog grada i u  Dupljaja na obali Karaša kupio svoje parče raja. U njemu zatičem podignute šatore planinara koji su se dan ranije popeli na Zagajička brda a danas sa Kajmanovog pontona kreću kanuima Karašem do Dunava. Nedaleko od njih grupa ronilaca iz Bele Crkve, Pančeva i Beograda petlja sa svojom opremom spremajući se da roni. Kakofonija zvukova, sve pršti od dovikivanja, smeha, talasa koji podižu veslači i cvrkuta ptica. Ja prepoznajem samo ćuka. Kajman je po formalnom obrazovanju arheolog sa stavom profesora ex catedra nam precizno, jasno, faktografski priča  da je ovo mesto prepuno arheoloških lokaliteta koji su samo manjim delom proučeni, još mnogo tajni zemlja krije. Na Karašu postoje tri praistorijska utvrđenja: Židovar kod sela Orešca, najveći keltski grad u jugoistočnom delu Evrope, Dupljajski grad i Grebenačko utvrđenje gde još nisu ni započeta istraživanja. Najpoznatiji pronađeni artefakti tridesetih godina  prošlog veka su dvoja dupljajskih kolica. Obredna glinena kolica  koja vuku tri patke. Ova kolica se nalaze na vozačkim i saobraćajnim dozvolama dok ih motociklisti smatraju svojim zaštitnim znakom. Kolica su prava remek dela praistorijske umetnosti iz bronzanog doba i stara su oko 3500g. Njihov značaj nije samo u istorijskoj vrednosti već u savršeno urađenom točku na njima. Nose znak svastike- simbol sunca, isti onaj koji je Hitler upotrebio kao obeležje naci ideologije. Prekidam njegovo izlaganje pitanjem, na šta  čujem oštru opomenu:“ Gospođo, ne pazite na času.“ Pokunjeno ćutim i mislim u sebi pa čoveče kako da pratim kad oko mene lete ptice u raskošnim bojama ara papagaja. Saznajem da su to ptice pčelarice. Štetočine koje jedu pčele, a tako su varljivo lepe. Usredsređujem se na njega i njegovu priču. Dakle, do Dupljajskog grada su početkom 13v stigli Mongoli. Spalili su ga, opljačkali i razrušili. Taj divljački ratni pohod se tu i završio posle pređenih 10 000km samo zato što je umro kan pa su zbog izbora novog morali da se vrate. Stigli smo do 13v predavanje traje, treba bez prekidanja Kajmana stići do 21v. Na svu sreću regataši se vraćaju, lik strogog profesora nestaje i on žustro odlazi da im pomogne u vezivanju kanua. Pre 20g je među  prvima  počeo u Srbiji da se bavi ovom vrstom sporta. Sa svojim Klubom ekstremnih sportova „Avantura4x4“ prošao je brojne divlje vode na raftinzima od Južne Koreje, Gruzije, većine evropskih država i naravno našeg Balkana. U ovim pričama strogog arheologa  zamenjuje vodviljski šarmantnim likom  kome dok priča svoje avanture adrenalin raste a u rečniku se izdvajaju dva glagola uzvikujući – kako smo se krljali, kakvo je to rokanje bilo.

Napuštam ovaj deo Banata, još jedan prirodni dragulj koji Srbija ima. Silno želim da ostane tako netaknut kakvog sam ga videla i da do njega ne dođu ni Kinezi, ni Rio Tinto, ni sva ona bagra koja danas naše reke stavlja u cevi gradeći mini hidro elektrane. Uverena sam da ću se opet vratiti, ne samo zbog lepote već i zbog onog što nisam stigla da vidim. A nisam stigla da vidim rusku crkvu i rusko groblje na kome je sahranjeno 600 belogardejaca. U Belu Crkvu je bežeći od oktobarske revolucije stiglo oko 2000 njih. Nisam stigla da obiđem groblje ratnika iz Prvog svetskog rata, nisam stigla da vidim njihova poznata jezera, ma i ne znam čega tu još ima da se vidi i obiđe!

I kako drugačije završiti tekst a ne pomenut i najpoznatijeg Banaćanina Miloša Crnjanskog. Lutalicu kakav je bio i njegov Vuk Isakovič, prepoznajući svu ništavnost života i prolaznost svega na svetu. Crnjanskog koji je pisao o“Beskrajnom plavom krugu i u njemu zvezda.“ Decenijama živeći u inostranstvu plašio se povratka u Titovu Jugoslaviju. Na pritiske Muharema Pervića da se slobodno vrati odgovorio je pitanjem – da li me oni vole? M. Pervić mu je šeretski odgovorio- da oni vas vole, ali, da li vi volite njih? Uz garancije M. Pervića i Ive Vejvode,  konačno se vratio veliki pisac, prgavi i cinični Banaćanin i strasni obožavalac žena zbog kojih mu ni dvoboj nije bio stran. Najlepše reči poklonio je svom Banatu u tekstu „Sveta Vojvodina“- „ Pa da nas sve zatru i sahrane još pitaće ih: gde je srpska Vojvodina! Zbog toga je gospodin Pantelija Prokić zvani Tutalo razgaljen od popijenog vina u birtiji, klateći se na svojim malim nogama uzviknuo: Gospodo, nazdravljam jednu pijanu čašu Banatu

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: