детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАРАШ – БАНАТСКА АМАЗОНИЈА

Често нам се дешава да усвојимо устаљене предрасуде и да са њима живимо  не знајући и не желећи да их мењамо. Тако сам и ја у основној школи, времену које већ припада плусквамперфекту, учила да је Војводина равна, да има само једну планину- Фрушку Гору, да њу чине Срем, Банат и Бачка три срца јуначка, да тамо сви отежу кад причају и да се тамо живи успорено са оном реченицом; та ди ћемо журити! Заиста сам је тако видела путујући оним новим  путем који на моју жалост заобилази села и градове да би се брже и још брже стигло на место питовања. Толико је равна да озбиљно доводим у сумњу  Галилејеву тврдњу да је земља округла.

Граби аутобус кроз банатску равницу. Са обе стране пута пружиле се њиве натопљене паорском муком. Негде далеко на њиховом крају је равна црна линија која их од неба дели. Тог неба у које упиру поглед са страхом и молитвом ишчекујући његову милосрдност. Мислим како је Банат само једна хоризонтала и како је тачно да је највеће брдо лудаја на које се Лала попео.

Од села Загајица предео почиње да се мења, добија благо валовит облик и све ми више личи на Шумадију. На крајњем сам југоистоку Баната и ту се све што сам о њему знала разбија као прозор у који је одлетела дечија лопта уместо у гол. То је онај део Баната кроз који протичу једине две планинске реке, Караш и Нера. Стижем у село лепог имена Јасеново. Касно је подне и никог на улицама нема. Чини ми се да је све у непокрету сем неколико сеоских куцова па и они иду лењо и нехајно. Живот у овим малим местима тече далеко од светских збивања, драже им је погледавање преко комшијског зида. Одлазим пратећи ток реке Караш. Она, као и Нера  долазе са Анинских планина у Румунији и обе се у размаку од неколико стотина метара уливају у Дунав код Старе Паланке. Бројни планински потоци, притоке Караша облажу његово дно шљунком и песком сејанцем па је предамном модра, зелена река од које и моје очи мењају боју. Толико различита од оних каљавих, блатњавих равничарских река које знам. Њена укупна дужина је око 170км од којих само у дужини од 27км пролази кроз Србију. Пут јој је шездесетих година пресечен код села Дупљаја изградњом канала Дунав-Тиса- Дунав. На свом путу додирује источне обале Делиблатске пешчаре код брда Думача које је саставни део Загајичких брда. Овог пута сам те необичне полулопте видела  покривене меком зеленом травом, меком као кадифа од које су харемске лепотице шиле своје хаљине. Прелазим са једног на друго брдо и помало занесено сневам да ходам некадашњим дном Панонског мора. На неколико  километара од њих се опет враћам у Дупљају и реци Караш. Одатле започиње моја пловидба кануом Карашем. Слушам шум весла која урањају у воду и певушим песму Дарка Краљића „Чамац на Тиси“. Повремено морам да се сагнем због испреплетаног грања које наткриљује реку. Осећам се као индијанска скво у кануу чији газ је свега 5цм и предак је кануа који су на брзим планинским водама возили канадски Индијанци.  Разгранала се шума на обе обале и ја се стапам са „50 нијанси зелене“. Само се на врховима грана окачило неколико белих облака на комаду плавог неба. Сунце провирује кроз њих, рони у реку и нестаје на њеном дну. Птице се натпевавају пратећи себе лепетом крила. На једној врби видим грожђе и још једна разбијена предрасуда. Обећавам себи да никад нећу више рећи, да, да кад на врби роди грожђе, проверено рађа. Амазонија у сред Баната. Кануом стижем до јединог водопада на Карашу, високом  свега  1,20цм. Гат је вештачки подигнут између два рата за потребе млина и електричног осветљења Јасенова. Власник је био Немац Милман чији потомци данас потражују имовину у процесу реституције. Можда би их требало подсетити да Немачка и Немци нису платили ратну одштету ни за Први ни за Други светски рат. Са групом мештана седим испод водопада и препуштам своје тело благодатној природној масажи. Упијам сунце а са њим и витамин Д и замењујем онај мали пакетић витамина који нам је наш брижни председник поделио овим природним. Ово је излетиште мештана а сад и туриста из далека које је корона омела у путовањима по белом свет па су приморани да откривају лепоте Србије. Слушам њихов говор, необичан ми је, никако лалински отегнут. Сазнајем да се овде говори вршачко-пожаревачким дијалектом, једним од 23 дефинисана дијалекта српског језика. Али, одмах поносно додају, ми смо Лале. Према легенди, а легенде су непроверене истине,  служећи у региментама Хабзбуршке Аустрије и борећи се на фронтовима Фландрије, они су на своје капе окачили лалу као знак распознавања и припадности Банату. 250г су били у служби хабзбуршких царева, потомци Вука Исаковича, далеко су од питомости како их замишљам, очас заподену кавгу, богами дохвате се и бритве или брисе како је они зову и „ондак“ се помире уз чокање ракије. Утркују се да ми испричају виц о Лалама, само уместо оних у којима се помињу Американац, Рус и Србин овде места заузимају Сремац, Бачванин и Лала. И погађате, Лала је најбољи. Тако у биртији њих тројица воде мушке разговоре, хвалећи своје жене. Сремац каже – Ја кад дођем са њиве, са радње,  ударим песницом у астал, моја жена одмах зна шта треба, и ставља литар вина на астал, Бачванин слуша и тихо додаје- ја своју питам шта ћу јести, да ли је зготовила јело. Лала ћути, ова двојица га гледају и нестрпљиво питају-и Лало каква је твоја Соса, , та шта да вам кажем има плаве очи. И, и шта још инсистирају Сремац и Бачванин, та нема ништа, све остало је дупе. Јер права Соса је лепа, јака, згодна, бела и дебела. Смејемо се сви у глас. А зашто се зове баш Соса нисам сазнала.

Недалеко од гата поглед ми привлаче скулптуре у дрвету у малом негованом парку. Видим једну групу радника која уређује стазе око парка и другу која подиже дрвене кућице проширујућу мали зоолошки врт. Ту упознајем г-дина Српка Савића, родом из Јасенова, познатог београдског адвоката. Са својом пудлом Ларом сваког викенда већ годинама долази из Београда и гради свој сан. Ентузијаста који од свог новца без икаквих комерцијалних побуда оплемењује овај простор. Питам га за скулптуре и он ми каже да је оснивач међународне колоније вајара у дрвету и да се ту сваког августа већ дужи низ година окупљају наши И страни уметници. Обилазим његов зоолошки врт. Усхићена сам, први пут видим мало ждребе које је мама шетландског понија донела на свет само непун сат пре мог доласка. Сад гради простор за птице. Гледам га док ми занесено прича, већ доста година броји, па ипак у његовим очима видим дечака који своја  маштања претвара у стварност. И све сте ово сами подигли питам, без помоћи општине, неког  дародавца или како се данас зову спонзора? Скромно одмахује руком, о томе неће ни да прича и само каже, ја волим Јасеново.

У селу Дупљаји поред Јасенова налази се кану центар. Упознајем власника овог центра Горана Стојковића Кајмана. Панчевац који је побегао из свог града и у  Дупљаја на обали Караша купио своје парче раја. У њему затичем подигнуте шаторе планинара који су се дан раније попели на Загајичка брда а данас са Кајмановог понтона крећу кануима Карашем до Дунава. Недалеко од њих група ронилаца из Беле Цркве, Панчева и Београда петља са својом опремом спремајући се да рони. Какофонија звукова, све пршти од довикивања, смеха, таласа који подижу веслачи и цвркута птица. Ја препознајем само ћука. Кајман је по формалном образовању археолог са ставом професора ex catedra нам прецизно, јасно, фактографски прича  да је ово место препуно археолошких локалитета који су само мањим делом проучени, још много тајни земља крије. На Карашу постоје три праисторијска утврђења: Жидовар код села Орешца, највећи келтски град у југоисточном делу Европе, Дупљајски град и Гребеначко утврђење где још нису ни започета истраживања. Најпознатији пронађени артефакти тридесетих година  прошлог века су двоја дупљајских колица. Обредна глинена колица  која вуку три патке. Ова колица се налазе на возачким и саобраћајним дозволама док их мотоциклисти сматрају својим заштитним знаком. Колица су права ремек дела праисторијске уметности из бронзаног доба и стара су око 3500г. Њихов значај није само у историјској вредности већ у савршено урађеном точку на њима. Носе знак свастике- симбол сунца, исти онај који је Хитлер употребио као обележје наци идеологије. Прекидам његово излагање питањем, на шта  чујем оштру опомену:“ Госпођо, не пазите на часу.“ Покуњено ћутим и мислим у себи па човече како да пратим кад око мене лете птице у раскошним бојама ара папагаја. Сазнајем да су то птице пчеларице. Штеточине које једу пчеле, а тако су варљиво лепе. Усредсређујем се на њега и његову причу. Дакле, до Дупљајског града су почетком 13в стигли Монголи. Спалили су га, опљачкали и разрушили. Тај дивљачки ратни поход се ту и завршио после пређених 10 000км само зато што је умро кан па су због избора новог морали да се врате. Стигли смо до 13в предавање траје, треба без прекидања Кајмана стићи до 21в. На сву срећу регаташи се враћају, лик строгог професора нестаје и он жустро одлази да им помогне у везивању кануа. Пре 20г је међу  првима  почео у Србији да се бави овом врстом спорта. Са својим Клубом екстремних спортова „Авантура4x4“ прошао је бројне дивље воде на рафтинзима од Јужне Кореје, Грузије, већине европских држава и наравно нашег Балкана. У овим причама строгог археолога  замењује водвиљски шармантним ликом  коме док прича своје авантуре адреналин расте а у речнику се издвајају два глагола узвикујући – како смо се крљали, какво је то рокање било.

Напуштам овај део Баната, још један природни драгуљ који Србија има. Силно желим да остане тако нетакнут каквог сам га видела и да до њега не дођу ни Кинези, ни Рио Тинто, ни сва она багра која данас наше реке ставља у цеви градећи мини хидро електране. Уверена сам да ћу се опет вратити, не само због лепоте већ и због оног што нисам стигла да видим. А нисам стигла да видим руску цркву и руско гробље на коме је сахрањено 600 белогардејаца. У Белу Цркву је бежећи од октобарске револуције стигло око 2000 њих. Нисам стигла да обиђем гробље ратника из Првог светског рата, нисам стигла да видим њихова позната језера, ма и не знам чега ту још има да се види и обиђе!

И како другачије завршити текст а не поменут и најпознатијег Банаћанина Милоша Црњанског. Луталицу какав је био и његов Вук Исакович, препознајући сву ништавност живота и пролазност свега на свету. Црњанског који је писао о“Бескрајном плавом кругу и у њему звезда.“ Деценијама живећи у иностранству плашио се повратка у Титову Југославију. На притиске Мухарема Первића да се слободно врати одговорио је питањем – да ли ме они воле? М. Первић му је шеретски одговорио- да они вас воле, али, да ли ви волите њих? Уз гаранције М. Первића и Иве Вејводе,  коначно се вратио велики писац, пргави и цинични Банаћанин и страсни обожавалац жена због којих му ни двобој није био стран. Најлепше речи поклонио је свом Банату у тексту „Света Војводина“- „ Па да нас све затру и сахране још питаће их: где је српска Војводина! Због тога је господин Пантелија Прокић звани Тутало разгаљен од попијеног вина у биртији, клатећи се на својим малим ногама узвикнуо: Господо, наздрављам једну пијану чашу Банату

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: