detalj slike: KRK Art dizajn

VIPERA URSINII MACROPS

 

Oduvek sam voleo zmije. Oduvek sam sanjao zmije.

Od detinjstva su me privlačila ta neobična i moćna stvorenja. Gadio sam se paničnog straha mojih seljana, a i većine drugih ljudi, kojeg su ispoljavali pri susretu sa zmijama. Pri tom su se kleli u svoju ljubav prema prirodi, u ljubav prema planini, kleli su se da će biti dinarci do groba i da ništa ne može uništiti njihovu ljubav prema Dinari. Mrzeo sam njihovo licemerje. Kako možeš voleti planinu i prirodu, a istovremeno mrzeti stvorenje koje je sama suština prirode, sama esencija planine? Stvorenje koje je jedno sa kamenom, sa stenom, sa sivim kamenim pločama, sa beskrajnim livadama i travama i dinarskim kršem? Ima li išta istinitije i veličanstvenije od toga da je otelotvorenje životne snage Dinarida-zmija? Zar nisu mogli da zapaze božansku snagu i moć prirode u savršenoj jednostavnosti tog prirodi beskrajno prilagođenog tela? No, ruku na srce, i među tim stvorovima je postojala hijerarhija, kao što je postojala i u Panteonu drevnih bogova. Nisu me privlačile neotrovnice, smukovi, belouške, poljarice.

Otrovnice su bile moja strast,  neumoljivi predatori, ubilačkih, hipnotišućih očiju, smrtonosnih zuba, tamnih  šara koje su im se  protezale telom.

Godine su prolazile, a moja opčinjenost gospodarima Dinarida nije prestajala, ali njih je bilo sve manje. Neuki ljudi ubijali su ih što iz straha, što iz pohlepe ili obijesti. Seča šuma, paljenje livada, divlje deponije koje su posvuda nicale, sve je to sužavalo i uništavalo njihov životni prostor. Poslednji rat koji je ovuda prohujao i posejao granate i minska polja i kroz najsurovije vrleti, takođe je učinio svoje.

U vreme kada se činilo da nikom više nije stalo, mnogo me je obradovao poziv koji sam dobio od poznatog herpetologa profesora Kukolja, da mu budem vodič na turi kroz bosansku planinu Jadovnik, koja se severoistočno od Dinare pruža od Drvara prema Grahovu. Profesor se nadao da će na toj planini, visokom kraškom bilu, pronaći potencijalna staništa izuzetno retke otrovnice-planinskog žutokruga. Glas o mojoj ljubavi prema zmijama, poznavanju istih, te poznavanju terena dinarskih planina dopro je do njega i ponudio mi je posao koji sam sa zadovoljstvom prihvatio.

Planinski žutokrug (Vipera ursinii macrops)je bila zmija kojom sam bio opsednut, tako da su se moje i profesorove želje i planovi podudarile. Ako potražite literaturu o žutokrugu, nećete naći mnogo toga  vrednog pažnje; mala zmija,  dugačka oko pola metra, slabog otrova koji ima snagu tek uboda pčele i daleko zaostaje za otrovom drugih svojih rođaka ljutica. Debelog žućkastog tela, sa crnim šarama, uske glave, ime je dobio po tome što se tako  žućkastog tela sklupča u krug dok se sunča. Živi na visokim i suvim planinskim livadama na preko 1100 metara nadmorske visine.

Teorija je bila jedno,a praksa nešto sasvim drugo. Poskoke sam hvatao kao bube, nije manjkalo ni šarki, ali ova mala tek jedva otrovna zmijica mi je uporno izmicala. U prirodi sam je video samo jednom-na vrletima Kamešnice, na kamenjem posutoj livadi visoko, visoko iznad nivoa mora; tada i nikada više. Gotovo da sam osetio strahopoštovanje, neku vrstu religijskog zanosa dok sam kao hipnotisan posmatrao sunčeve zrake kako miluju taj sklupčani žuti krug koji miruje u travi... i tad mi se javila misao, osećaj, da su ta dva žuta diska-onaj gore na nebu, i ovaj dole u travi-jedno... i da su zajedno deo... svega. Pokušao sam da uhvatim taj živi disk sunca, ali zmija je iznenađujuće hitro iz stanja obamrlosti prešla u akciju i šmugnula pod kamen. Nakon toga, batalio sam sve drugo, i poznatije i opasnije zmije; morao sam ponovo videti i naći ovu zmiju, po svaku cenu. Zato mi je Kukoljev poziv došao kao naručen.

Profesor je bio visok, mršav, suvonjav čovek. Sviđao mi se-nije puno govorio, kao ni ja, samo onoliko koliko je bilo neophodno za svakodnevno funkcionisanje i poduhvat koji smo preduzeli. Nije bio metiljav, i to mi je bilo drago, uveliko mi je i olakšavalo posao što pred sobom nemam kancelarijskog pacova, već čoveka kome nije strano lomatanje po gudurama i planinčinama.

Prvih nekoliko dana, dok smo,, češljali'' grahovsku stranu Jadovnika, osećao sam se kao u raju. Nas dvojica sami, i divljina. Planinski vazduh, kamenje, krš, zmije-šta bi čovek više mogao poželeti?

Nalazili smo zmije, najčešće poskoke, hitrih tela i pune otrova, ali  žutoj zmiji nije bilo traga. U ovaj deo planine, pun suvih, visokih livada, ispresecanih kamenjem i stenjem, polagali smo najviše nade. Primetio sam prve tragove razočarenja na profesorovom licu, mada se na prvi pogled držao rezervisano. Moram priznati da je i mene počeo hvatati nespokoj. Ako je mimo postojećih već upisanih staništa, žutokrug još negde mogao postojati, to je bilo upravo ovde.

Uveče smo se umorni i iscrpljeni, vraćali u našu bazu, malo planinsko selo ispod Jadovnika, Zebe, kod naših takođe ćutljivih i umornih domaćina. Imao sam razumevanja za njih-ovuda je protutnjao rat i život je bio težak i monoton. Lično mi je to i odgovaralo, nisam voleo ljudsko društvo, barem ne previše ljudskog društva i ne previše pričljivog ljudskog društva. Najsrećniji sam kada sam  sa zmijama, kada slušam tišinu surovih kraških vrleti i gledam smrtonosne, opčinjavajuće šare stvorenja zbog kojih smo izgnani iz rajskog vrta... stvorenja sa kojima smo neraskidivo vezani, čiji nam je duh i sirova snaga upisana zauvek u podsvest. Jer kad sam bio sa zmijama, tada sam se osećao najbliže onostranom svetu, osećao sam da su upravo one kapije između svetova i dimenzija, i da ću ako jednog dana uspem da razumem njihov jezik, konačno savladati i tu poslednju prepreku koja će me osloboditi ljudskosti i otvoriti mi vidike nekog novog, ljudima nepojmljivog sveta.

Ne bih žalio. Ljude ionako  nisam voleo, i sumnjao sam da ću ih ikada i zavoleti.

Druge nedelje smo krenuli u istraživanje drvarske, šumovitije strane Jadovnika.

Tada je počeo užas.

Razmere uništenja prirode bile su zaprepašćujuće. Od nekadašnjih velikih šuma, gotovo prašuma, ostale su samo senke i bedni ostaci. Džinovske bukve i jele mogle su se prebrojiti na prste jedne ruke. Pred mojim očima su nicali prizori užasavajućih goleti, nekadašnja prašumska brda sada su bila ispunjena... prazninom. Drvni tajkuni iz Hercegovine opustošili su šumsko blago planine, i osećao sam nemoćni bes pred takvim... skrnavljenjem. Šuma je opstala samo ispod najviših grebena, na strmim padinama do kojih je bilo teško prići mehanizacijom. Profesor Kukolj mi nežno stavi ruku na rame, i prvi put u njegovim očima opazih neku emociju. Razumeo je moj bol.

Sa prelaskom na drugu stranu, počeo je da nas prati Žuti čovek.

Primetio sam ga već prvi dan prelaska. Lice neobično bledo, nekakve nezdravo žućkaste boje. Oči... Kao zmijske, hipnotišuće, ledene pukotine. Njuška kao u lisice, nekakav odrpani šumarski kaput i pantalone, i teške, seljačke čizme. Jednom sam mu video i ruke-bile su iste nezdravo žute boje kao i lice, prošarane nekim tamnim mrljama. Nikada nisam video nikog sličnog, iako, bog mi je svedok, sreo sam svakakvih čudaka na mojim putešestvijama po Dinaridima. Nazvao sam ga Žuti čovek iako zapravo nisam imao pojma da li je to uopšte čovek-da li može da govori, da komunicira, kakve su mu namere.

A pratio nas je u stopu. Dovoljno daleko da ga ne mogu uhvatiti, a dovoljno blizu da nas neprestano drži na oku. Postavljao sam mu zamke, sve za koje sam znao i naučio od lovaca i šumara, ali ništa nije vredelo. Uvek bi mi izmakao. Bio je neuhvatljiv. Nisam shvatao šta želi od nas, ali barem nam nije pravio nikakvu štetu, niti je pokazivao da ima agresivne namere. Zato sam odlučio da ga za sada, ne pominjem profesoru. Što se tiče naše potrage za planinskim žutokrugom, sve je ukazivalo na to da će biti uzaludna. Videli smo tek nekoliko šarki, čak ni drugih zmija nije bilo, kao da ih je oterala seča, brektanje i vibracije mašina i ljudska buka. Praznina. Kao da je planina bila mrtva.

Ali prividni mir nije dugo potrajao. Počele su nevolje.

Prisustvovali smo pogibiji šumskog radnika kojeg je usmrtio balvan. Profesor se silno potresao-nije navikao gledati smrvljena i zgnječena tela. A dok je radnik umirao, u daljini sam video nacereno lice Žutog čoveka. Nisam imao nikakve dokaze da je on odgovoran za tu nesreću, ali radost koju sam video na tom odvratnom licu i u tim zmijskim očima probudila mi je sumnje.

Druga smrt desila se za dva dana. Prekasno sam spazio malu grupu planinara, i dok sam ih  sa  grebena na kome smo ja i profesor stajali upozoravao i vikao,  pokušavajući da ih navedem da izbegnu stazu koja ih je vodila direktno u minsko polje, sa drugog grebena nas je zmijskim očima posmatrao Žuti čovek. Imao sam osećaj kao da moje reči odnosi vetar, kao da je sam njegov pogled dovoljan da se one ne čuju, da se prosto zalede, zarobe u vazduhu. Jedan planinar je poginuo. Konačno sam uspeo razbiti tu koprenu hipnoze, i zaustaviti ostale. Njih će, mnogo sati kasnije, izvući Gorska služba spasavanja. Kada sam ponovo pogledao u suprotni greben, Žutog čoveka više nije bilo.

 

Sve to je bilo previše za profesora Kukolja. Bio je terenac, ali ipak nije navikao na tako surove smrti. Sutradan je odlučio da obustavi istraživanje-zaključio je da nema pouzdanih dokaza da na Jadovnik planini postoje živi primerci planinskog žutokruga. Uredno me je isplatio i pozdravio se sa mnom. Znao sam da ga više neću videti, uprkos izrečenim pohvalama.

 

Trebalo je tada i ja da odem. Trebalo je, ali nisam. Ne znam zbog čega sam ostao. Odlučio sam da prespavam još jednu noć u Zebama, i sutradan još jednom pročešljam Jadovnik, nadajući se da ću pronaći žutokruga... ili bar Žutog čoveka. Slutio sam da mi on može dati odgovore koje tražim.

Iscrpljen i izmučen, zaspao sam u selu kao dete. Ali nešto iskonsko i drevno dozivalo me je iz dubina, i ugledao sam lice Žutog čoveka. Ta njuška se konačno pomerila i prvi put sam čuo reči... koje je izgovarao. Želiš konačno da pronađeš žutokruga? Zmiju sunca? Onda budi sutra u podne, kada je sunce najjače, na livadi ispod Lisine.

Bila je to glupost, naravno, šta bi drugo moglo biti? To se samo moj umorni um igrao sa mnom, i stvarao mi slike u glavi koje su mi dolazile u san. Lisina je najviši vrh Jadovnika i penjanje do njega zahtevalo bi višečasovni napor. Normalan čovek bi se spakovao i otišao kući, ne bi pridavao značaja suludim snovima.

Normalan čovek, da...

 

Sutra u podne, stajao sam mokar od znoja, sa žuljevima na nogama i šakama, na kamenitoj livadi ispod samog vrha Jadovnika. Selo je izgledalo sićušno malo, dole, ispod planine, a iznad je bilo sunce, i nebo koje sam čini mi se, mogao dodirnuti.

Tada sam ugledao zmiju.

Bila je mala, ali predivna, žućkastog debelog tela i tamnih kockastih šara, sa uskom glavom i inteligentnim očima koje su me mirno posmatrale. Sklupčala se u krug, i gotovo mi se zaustavio dah kada su se sunčevi zraci stopili sa njenom kožom.

Mojoj sreći nije bilo kraja! Konačno sam je pronašao, konačno, i eto, zasluženo, meni će pripasti slava, a ne tamo nekom bezveznom profesorčiću!

Kasno sam primetio Žutog čoveka. Bio sam zaokupljen zmijom-koja je neočekivano počela preda mnom da raste, da se uvećava. Što se više izlagala sunčevim zracima, kao da je sve više i više dobijala na dimenzijama. Pred mojim očima se dešavalo nešto neverovatno.

,, Više ih nećeš dovoditi ovamo... dvonošče!''siktao je glas Žutog čoveka. ,, Nikada više. Pogledaj... pogledaj u sunce!''

Nisam imao snage da se oduprem tom glasu. Pogledao sam u sunce, i moje zenice su utonule u to blještavo žutilo... dok je zmija oko mene rasla i rasla, sve do tako gigantskih razmera da je zaklonila celu planinu i Žutog čoveka od mog pogleda. A onda se njeno telo potpuno stopilo sa sunčevim zracima, i shvatio sam, dok sam vrištao gubeći  vid, da su sva ta stvorenja, i najmanje zmije, deo Jedne, krv Drevne, krv  Velike zmije koja je plivala Vaseljenom milenijumima i rađala zvezde i planete, da su njene oči plamtele kroz Sunce davno pre nego što smo mi postali, i da smo ovde mi uljezi, a ne one.

Volite srećan završetak? Ova priča ga ima. Oslepeo sam, o da, i to totalno, trajno sam izgubio vid, predugo zureći u sunce. Ali otvorilo mi se neko unutrašnje oko, postao sam potpuno svestan sveta oko sebe. Iako nisam posedovao fizički vid, bez problema sam hodao planinom, nalazio hranu, nikad nisam pogrešio stazu, nisam se strmeknuo niz liticu niti upao u minsko polje?... čudite se? Da, posle nesreće, ako se može tako nazvati, ostao sam na Jadovniku. Sagradio sam sebi kolibu na planini. Retko se spuštam do sela, na planini imam sve što mi je potrebno. Ljude, već sam vam rekao, ionako nisam nikada voleo, tako da mi nisu nedostajali. Društva mi pak, nije falilo. Žutog čoveka doduše, više nikada nisam video, ni čuo. Ali su zato tu bile moje omiljene prijateljice-zmije. Bila ih je puna koliba(sad vam je jasno zašto mi seljani nikad ne dolaze u posetu, zar ne?). Svih vrsta, poskoka, šarki, neotrovnica i mojih ljubimaca-planinskih žutokruga. Prepoznavao sam ih po teksturi kože, po obliku glave, po rasporedu šara, koje nisam video, ali sam ih osećao. Nikada me nisu ujele, niti ispoljile bilo kakvu agresiju. Znao sam i da neće. Platio sam cenu-dao sam vid Suncu i Sunčanoj zmiji, i prošao sam kroz kapiju, konačno sam našao ono što sam tražio ceo život. Sada sam bio u njihovom svetu, gde ću zauvek i ostati. Povratak u ljudski svet niti je bio moguć, niti sam ga  želeo.

Krš, stene, livade, planinski vazduh, sveža jutra i noći... i zmije. Šta bi čovek više mogao poželeti za sreću?

 

 

                                             

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: