О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


VIPERA URSINII MACROPS

Борис Мишић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


VIPERA URSINII MACROPS

 


Одувек сам волео змије. Одувек сам сањао змије.

Од детињства су ме привлачила та необична и моћна створења. Гадио сам се паничног страха мојих сељана, а и већине других људи, којег су испољавали при сусрету са змијама. При том су се клели у своју љубав према природи, у љубав према планини, клели су се да ће бити динарци до гроба и да ништа не може уништити њихову љубав према Динари. Мрзео сам њихово лицемерје. Како можеш волети планину и природу, а истовремено мрзети створење које је сама суштина природе, сама есенција планине? Створење које је једно са каменом, са стеном, са сивим каменим плочама, са бескрајним ливадама и травама и динарским кршем? Има ли ишта истинитије и величанственије од тога да је отелотворење животне снаге Динарида-змија? Зар нису могли да запазе божанску снагу и моћ природе у савршеној једноставности тог природи бескрајно прилагођеног тела? Но, руку на срце, и међу тим створовима је постојала хијерархија, као што је постојала и у Пантеону древних богова. Нису ме привлачиле неотровнице, смукови, белоушке, пољарице.

Отровнице су биле моја страст,  неумољиви предатори, убилачких, хипнотишућих очију, смртоносних зуба, тамних  шара које су им се  протезале телом.

Године су пролазиле, а моја опчињеност господарима Динарида није престајала, али њих је било све мање. Неуки људи убијали су их што из страха, што из похлепе или обијести. Сеча шума, паљење ливада, дивље депоније које су посвуда ницале, све је то сужавало и уништавало њихов животни простор. Последњи рат који је овуда прохујао и посејао гранате и минска поља и кроз најсуровије врлети, такође је учинио своје.

У време када се чинило да ником више није стало, много ме је обрадовао позив који сам добио од познатог херпетолога професора Кукоља, да му будем водич на тури кроз босанску планину Јадовник, која се североисточно од Динаре пружа од Дрвара према Грахову. Професор се надао да ће на тој планини, високом крашком билу, пронаћи потенцијална станишта изузетно ретке отровнице-планинског жутокруга. Глас о мојој љубави према змијама, познавању истих, те познавању терена динарских планина допро је до њега и понудио ми је посао који сам са задовољством прихватио.

Планински жутокруг (Vipera ursinii macrops)је била змија којом сам био опседнут, тако да су се моје и професорове жеље и планови подудариле. Ако потражите литературу о жутокругу, нећете наћи много тога  вредног пажње; мала змија,  дугачка око пола метра, слабог отрова који има снагу тек убода пчеле и далеко заостаје за отровом других својих рођака љутица. Дебелог жућкастог тела, са црним шарама, уске главе, име је добио по томе што се тако  жућкастог тела склупча у круг док се сунча. Живи на високим и сувим планинским ливадама на преко 1100 метара надморске висине.

Теорија је била једно,а пракса нешто сасвим друго. Поскоке сам хватао као бубе, није мањкало ни шарки, али ова мала тек једва отровна змијица ми је упорно измицала. У природи сам је видео само једном-на врлетима Камешнице, на камењем посутој ливади високо, високо изнад нивоа мора; тада и никада више. Готово да сам осетио страхопоштовање, неку врсту религијског заноса док сам као хипнотисан посматрао сунчеве зраке како милују тај склупчани жути круг који мирује у трави... и тад ми се јавила мисао, осећај, да су та два жута диска-онај горе на небу, и овај доле у трави-једно... и да су заједно део... свега. Покушао сам да ухватим тај живи диск сунца, али змија је изненађујуће хитро из стања обамрлости прешла у акцију и шмугнула под камен. Након тога, баталио сам све друго, и познатије и опасније змије; морао сам поново видети и наћи ову змију, по сваку цену. Зато ми је Кукољев позив дошао као наручен.

Професор је био висок, мршав, сувоњав човек. Свиђао ми се-није пуно говорио, као ни ја, само онолико колико је било неопходно за свакодневно функционисање и подухват који смо предузели. Није био метиљав, и то ми је било драго, увелико ми је и олакшавало посао што пред собом немам канцеларијског пацова, већ човека коме није страно ломатање по гудурама и планинчинама.

Првих неколико дана, док смо,, чешљали'' граховску страну Јадовника, осећао сам се као у рају. Нас двојица сами, и дивљина. Планински ваздух, камење, крш, змије-шта би човек више могао пожелети?

Налазили смо змије, најчешће поскоке, хитрих тела и пуне отрова, али  жутој змији није било трага. У овај део планине, пун сувих, високих ливада, испресецаних камењем и стењем, полагали смо највише наде. Приметио сам прве трагове разочарења на професоровом лицу, мада се на први поглед држао резервисано. Морам признати да је и мене почео хватати неспокој. Ако је мимо постојећих већ уписаних станишта, жутокруг још негде могао постојати, то је било управо овде.

Увече смо се уморни и исцрпљени, враћали у нашу базу, мало планинско село испод Јадовника, Зебе, код наших такође ћутљивих и уморних домаћина. Имао сам разумевања за њих-овуда је протутњао рат и живот је био тежак и монотон. Лично ми је то и одговарало, нисам волео људско друштво, барем не превише људског друштва и не превише причљивог људског друштва. Најсрећнији сам када сам  са змијама, када слушам тишину сурових крашких врлети и гледам смртоносне, опчињавајуће шаре створења због којих смо изгнани из рајског врта... створења са којима смо нераскидиво везани, чији нам је дух и сирова снага уписана заувек у подсвест. Јер кад сам био са змијама, тада сам се осећао најближе оностраном свету, осећао сам да су управо оне капије између светова и димензија, и да ћу ако једног дана успем да разумем њихов језик, коначно савладати и ту последњу препреку која ће ме ослободити људскости и отворити ми видике неког новог, људима непојмљивог света.

Не бих жалио. Људе ионако  нисам волео, и сумњао сам да ћу их икада и заволети.

Друге недеље смо кренули у истраживање дрварске, шумовитије стране Јадовника.

Тада је почео ужас.

Размере уништења природе биле су запрепашћујуће. Од некадашњих великих шума, готово прашума, остале су само сенке и бедни остаци. Џиновске букве и јеле могле су се пребројити на прсте једне руке. Пред мојим очима су ницали призори ужасавајућих голети, некадашња прашумска брда сада су била испуњена... празнином. Дрвни тајкуни из Херцеговине опустошили су шумско благо планине, и осећао сам немоћни бес пред таквим... скрнављењем. Шума је опстала само испод највиших гребена, на стрмим падинама до којих је било тешко прићи механизацијом. Професор Кукољ ми нежно стави руку на раме, и први пут у његовим очима опазих неку емоцију. Разумео је мој бол.

Са преласком на другу страну, почео је да нас прати Жути човек.

Приметио сам га већ први дан преласка. Лице необично бледо, некакве нездраво жућкасте боје. Очи... Као змијске, хипнотишуће, ледене пукотине. Њушка као у лисице, некакав одрпани шумарски капут и панталоне, и тешке, сељачке чизме. Једном сам му видео и руке-биле су исте нездраво жуте боје као и лице, прошаране неким тамним мрљама. Никада нисам видео никог сличног, иако, бог ми је сведок, срео сам свакаквих чудака на мојим путешествијама по Динаридима. Назвао сам га Жути човек иако заправо нисам имао појма да ли је то уопште човек-да ли може да говори, да комуницира, какве су му намере.

А пратио нас је у стопу. Довољно далеко да га не могу ухватити, а довољно близу да нас непрестано држи на оку. Постављао сам му замке, све за које сам знао и научио од ловаца и шумара, али ништа није вредело. Увек би ми измакао. Био је неухватљив. Нисам схватао шта жели од нас, али барем нам није правио никакву штету, нити је показивао да има агресивне намере. Зато сам одлучио да га за сада, не помињем професору. Што се тиче наше потраге за планинским жутокругом, све је указивало на то да ће бити узалудна. Видели смо тек неколико шарки, чак ни других змија није било, као да их је отерала сеча, бректање и вибрације машина и људска бука. Празнина. Као да је планина била мртва.

Али привидни мир није дуго потрајао. Почеле су невоље.

Присуствовали смо погибији шумског радника којег је усмртио балван. Професор се силно потресао-није навикао гледати смрвљена и згњечена тела. А док је радник умирао, у даљини сам видео нацерено лице Жутог човека. Нисам имао никакве доказе да је он одговоран за ту несрећу, али радост коју сам видео на том одвратном лицу и у тим змијским очима пробудила ми је сумње.

Друга смрт десила се за два дана. Прекасно сам спазио малу групу планинара, и док сам их  са  гребена на коме смо ја и професор стајали упозоравао и викао,  покушавајући да их наведем да избегну стазу која их је водила директно у минско поље, са другог гребена нас је змијским очима посматрао Жути човек. Имао сам осећај као да моје речи односи ветар, као да је сам његов поглед довољан да се оне не чују, да се просто заледе, заробе у ваздуху. Један планинар је погинуо. Коначно сам успео разбити ту копрену хипнозе, и зауставити остале. Њих ће, много сати касније, извући Горска служба спасавања. Када сам поново погледао у супротни гребен, Жутог човека више није било.

 

Све то је било превише за професора Кукоља. Био је теренац, али ипак није навикао на тако сурове смрти. Сутрадан је одлучио да обустави истраживање-закључио је да нема поузданих доказа да на Јадовник планини постоје живи примерци планинског жутокруга. Уредно ме је исплатио и поздравио се са мном. Знао сам да га више нећу видети, упркос изреченим похвалама.

 

Требало је тада и ја да одем. Требало је, али нисам. Не знам због чега сам остао. Одлучио сам да преспавам још једну ноћ у Зебама, и сутрадан још једном прочешљам Јадовник, надајући се да ћу пронаћи жутокруга... или бар Жутог човека. Слутио сам да ми он може дати одговоре које тражим.

Исцрпљен и измучен, заспао сам у селу као дете. Али нешто исконско и древно дозивало ме је из дубина, и угледао сам лице Жутог човека. Та њушка се коначно померила и први пут сам чуо речи... које је изговарао. Желиш коначно да пронађеш жутокруга? Змију сунца? Онда буди сутра у подне, када је сунце најјаче, на ливади испод Лисине.

Била је то глупост, наравно, шта би друго могло бити? То се само мој уморни ум играо са мном, и стварао ми слике у глави које су ми долазиле у сан. Лисина је највиши врх Јадовника и пењање до њега захтевало би вишечасовни напор. Нормалан човек би се спаковао и отишао кући, не би придавао значаја сулудим сновима.

Нормалан човек, да...

 

Сутра у подне, стајао сам мокар од зноја, са жуљевима на ногама и шакама, на каменитој ливади испод самог врха Јадовника. Село је изгледало сићушно мало, доле, испод планине, а изнад је било сунце, и небо које сам чини ми се, могао додирнути.

Тада сам угледао змију.

Била је мала, али предивна, жућкастог дебелог тела и тамних коцкастих шара, са уском главом и интелигентним очима које су ме мирно посматрале. Склупчала се у круг, и готово ми се зауставио дах када су се сунчеви зраци стопили са њеном кожом.

Мојој срећи није било краја! Коначно сам је пронашао, коначно, и ето, заслужено, мени ће припасти слава, а не тамо неком безвезном професорчићу!

Касно сам приметио Жутог човека. Био сам заокупљен змијом-која је неочекивано почела преда мном да расте, да се увећава. Што се више излагала сунчевим зрацима, као да је све више и више добијала на димензијама. Пред мојим очима се дешавало нешто невероватно.

,, Више их нећеш доводити овамо... двоношче!''сиктао је глас Жутог човека. ,, Никада више. Погледај... погледај у сунце!''

Нисам имао снаге да се одупрем том гласу. Погледао сам у сунце, и моје зенице су утонуле у то бљештаво жутило... док је змија око мене расла и расла, све до тако гигантских размера да је заклонила целу планину и Жутог човека од мог погледа. А онда се њено тело потпуно стопило са сунчевим зрацима, и схватио сам, док сам вриштао губећи  вид, да су сва та створења, и најмање змије, део Једне, крв Древне, крв  Велике змије која је пливала Васељеном миленијумима и рађала звезде и планете, да су њене очи пламтеле кроз Сунце давно пре него што смо ми постали, и да смо овде ми уљези, а не оне.


Волите срећан завршетак? Ова прича га има. Ослепео сам, о да, и то тотално, трајно сам изгубио вид, предуго зурећи у сунце. Али отворило ми се неко унутрашње око, постао сам потпуно свестан света око себе. Иако нисам поседовао физички вид, без проблема сам ходао планином, налазио храну, никад нисам погрешио стазу, нисам се стрмекнуо низ литицу нити упао у минско поље?... чудите се? Да, после несреће, ако се може тако назвати, остао сам на Јадовнику. Саградио сам себи колибу на планини. Ретко се спуштам до села, на планини имам све што ми је потребно. Људе, већ сам вам рекао, ионако нисам никада волео, тако да ми нису недостајали. Друштва ми пак, није фалило. Жутог човека додуше, више никада нисам видео, ни чуо. Али су зато ту биле моје омиљене пријатељице-змије. Била их је пуна колиба(сад вам је јасно зашто ми сељани никад не долазе у посету, зар не?). Свих врста, поскока, шарки, неотровница и мојих љубимаца-планинских жутокруга. Препознавао сам их по текстури коже, по облику главе, по распореду шара, које нисам видео, али сам их осећао. Никада ме нису ујеле, нити испољиле било какву агресију. Знао сам и да неће. Платио сам цену-дао сам вид Сунцу и Сунчаној змији, и прошао сам кроз капију, коначно сам нашао оно што сам тражио цео живот. Сада сам био у њиховом свету, где ћу заувек и остати. Повратак у људски свет нити је био могућ, нити сам га  желео.

Крш, стене, ливаде, планински ваздух, свежа јутра и ноћи... и змије. Шта би човек више могао пожелети за срећу?

 

 

                                             

 



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"