detalj slike: Lipovača, Berkasovo - KRK Art dizajn

Stražarsko mesto broj 3

Srđan Malešević je pesnik i dugogodišnji radnik u kulturi koji svojim zalaganjem i priznanjima na pravi način reprezentuje Šid. Skroman i posvećen pozivu i funkciji, neretko govori osebi i svojim delima koja stvara više od tri decenije.Stoga sam, u periodu kada intezivno teku pripreme za festivale i koncerte, uspela da mu ukradem malo vremena kako bismo porazgovarali o njegovom stvaralaštvu i novim knjigama. A doznala sam i niz pojedinosti koje su okosnica života i karijere jednog umetnika...

Песник Срђан Малешевић

U nastavku intervjua otkrićete kako je jedna stražarska noć u Puli uticala da se Srđan Malešević rodi kao pesnik i kako je gotovo slučajno objavljena pesma ovenčana čuvenim Lenkinim prstenom.

Brabka Selaković, KR Kordun, Beograd - Šid, 08.05.2022.

-Srđane, Vi ste pesnik, ali ste godinamazaposleni u institucijama kulture. Koliko ste u mogućnosti da ponudite kvalitetan i raznovrstan sadržaj za stanovnike Šida, naročito sada sa pozicije direktora Kulturno obrazovnog centra?

Šid je specifična  varoš, naizgled slična drugim u njenom ravničarskom pa i širem okruženju a u stvari veoma različita. Ta različitost proizilazi iz privilegije što su ovim ulicama koračali velikani i njegovu dušu zabeležili na besmrtnim slikama Sava Šumanović i Ilija Bašičević Bosilj, što je svoj mir u selu Grku našao najznačajniji srpski narodni pevač i guslar Filip Višnjić,  što odavde potiču i Simeon Piščević, Georgije Magarašević, Milivoj Mauković, Dimitrije Bašičević  Mangelos,Blagoje Jastrebić, Boško Petrović, Živan Milisavac, Damnjanka Čizmić… Ova tromeđa je plodno tlo za rasadnik srpske kulture. Ovo je uvod u moj odgovor, jer morate znati da je delovanje Kulturno obrazovnog centra samo jedan deo mozaika koji činikulturni život našeopštine. Galerija slika „Sava Šumanović“ kao institucija od republičkog značaja, Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“, Narodna biblioteka „Simeon Piščević“, Niža muzička škola „Filip Višnjić“ te kulturno umetnička društva Slovaka, Rusina i Hrvata doprinose šarenilu i evergrin svežini kulturne ponude našeg grada i opštine. U okviru Kulturno obrazovnog centra radi i Srpsko kulturno umetničko društvo „Sveti Sava“, Amatersko pozorište „Branislav Nušić“, narodni i gradski orkestar, Gradski hor „Horšideje“. Od pre tri godine funkcioniše i književna zajednica Šid koja okuplja oko 40 književnika. Čuvamo uspomenu na naše velikane, održavamo višedecenijske tradicije naših prethodnika (više od 4 decenije se održavaju „Višnjićevi dani“, 3 decenije „Jastrebićevi književni susreti“, 2,5 decenije likovna kolonija „Na putevima Save Šumanovića“, 2 decenije „Lipe Berkasova“…). Nama je rapored unapred poznat ali da sve to ne bi bilo monotono i predvidivo, organizujemo mnoštvo događaja između tih „crvenih slova“ da ih tako nazovem. Bile to književne večeri, promocije knjiga, koncerti klasične, etno i popularne muzike, pozorišne predstave, projekcije filmova, radionice i programi za najmlađe. Sve to iziskuje i prilična materijalna sredstva ali pre svega zahvaljujući razumevanju rukovodstva opštine Šid uspevamo stabilno da funkcionišemo i radimo.  

Чест и радо виђен гост на књижевним трибинама

-Kakve su reakcije publike i koliko je sve to značajno za lokalnu zajednicu?

Publika je specifična za različite sadržaje. Recimo kada nastupaju mlađe kategorije SKUD „Sveti Sava“ Sportska hala u Šidu je mala da primi sve roditelje, bake i deke, tetke, ujake, braću, sestre, drugare, komšije… Slično je i sa pozorišnim predstavama u našoj produkciji. Neki drugi sadržaji privlače manje ljudi ali postoji jezgro „negovane“ publike koja se može sresti na gotovo svim kulturnim događajima.

-Koliko su mladi zainteresovani za kulturna dešavanja?

Najnovija tehnološka revolucija koliko je dobra za razvoj čovečanstva toliko i loše utiče na mlade pre svih. Borba protiv čuda tehnike je, nekada mi se čini donkihotovski posao. Jedini način je agresivniji marketing preko društvenih mreža, viber grupa, sredstava javnog informisanja i lokalnih medija. I potezi poput onog da je za sve učenike osmih razreda sa teritorije opštine Šid obavezna radna subota krajem septembra kada se u Višnjićevu održava centralna manifestacija „Višnjićevih dana“, da su svi obavezni da prisustvuju, obiđu Filipov grob i čuju nešto što zbog šturog programa nisu stigli da nauče na časovima srpskog jezika ili istorije. Da se ne brukaju da su završili osnovnu školu a nisu videli sveti obelisk iznad Višnjićevog groba.

-Čini se da ste oživeli priču o Filipu Višnjiću osnivanjem istoimene pesničke nagrade i festivala? Približite našim čitaocima istorijat festivala, ali i planove za naredni period.

„Višnjićevi dani“ će se ove godine organizovati 43.put i sam taj podatak govori koliko je ta manifestacija za nas važna i koliko smo na nju ponosni. Godinama smo je organizovali u saradnji sa opštinom Ugljevik i gradom Bijeljinom, nekih godina i sa gradom Sremskom Mitrovicom. Ti dani su prilika da se prisetimo ne samo Filipa Višnjića već i svih onih znanih i neznanih narodnih pevača koji su nam dočuvali i istoriju i književnost u onim zlim i teškim vremenima u kojim je nepismena Srbija imala samo njih u borbi protiv zaborava. U okviru manifestacije održavaju se i „Višnjićeva književna susretanja“ pisaca kada smo domaćini velikom broju književnika iz svih krajeva Srbije i Republike Srpske. Tada uručujemo i „Višnjićevu nagradu za književnost“ koju su do sada dobila najveća književna imena sa srpskih književnih prostora (Dobrica Erić, Milovan Vitezović, Andrej Berezovski, Radomir Andrić, Slobodan Rakitić, Krstivoje Ilić, Dragomir Brajković, Pero Zubac, Zdravko Krstanović, Blagoje Baković, Miroslav Aleksić, Selimir Radulović).

-Da li je zahtevno balansirati i pronaći vreme za stvaranje sopstvene umetnosti i menadžerske pozicije?

Pošto pišem najčešće ili kasno noću ili rano ujutro nije mi problem da sve to uklopim sa svojim profesionalnim obavezama. Nisam previše plodan pisac. Zadnju samostalnu zbirku pesama izdao sam pre sedam godina što nije za pohvalu. Ono što me raduje je što s vremena na vreme napišem nešto što me zadovolji i to me drži do nove pesme.

-Šta je za Vas poezija i kada ste počeli da pišete?

Poezija je kad vas zvezdano nebo pretvori u tužnog magarca ili žubor potoka učini da ga suglasnicima imitirate. Nekad se stih dugo nosi u sebi. Poznajem neke pesnike koji su umrli a da je stih ostao u njima, neizrečen i nezapisan. Ja sam kao maturant zavoleo jedne oči. Kratko vreme su i te oči volele mene. Prvi stih sam napisao tim očima na stražarskom mestu broj tri u pulskoj kasarni „Muzil“ jedne kišovite oktobarske noći devedesete. Sećam se groznice koja me je tada obuzela. Uvek posle toga pa i dan danas kada osetim sličnu groznicu znam da će pesma ostati živa.

-Dobili ste nagradu ''Lenkin prsten'' za najlepšu ljubavnu pesmu, kao i ''Bešenovsku povelju''. Koliko nagrade mogu da doprinesu autorima?

Док сам у природи, никад нисам сам, оживљавају успомене и лепа сећања на људе и догађаје

Pišem trideset godina i osim u svom gradu nisam bio previše aktivan u književnom životu. Obavljao sam važnu funkciju u opštinskoj administraciji skoro 8 godina i nisam imao previše vremena za ono što naviše volim i što najbolje radim. Tri samostalne zbirke poezije, pozorišna predstava, časopis za književnost „Šidina“ dokumentarni film... To su moji tragovi. Prošle godine sam hteo da se okušam i prvi put poslao pesmu na konkurs. I pobedio. Iznenadila me je pažnja medija posle „Bešenovske povelje“.  Takođe i reakcija lokalne zajednice. Kakvi god da smo, mi volimo kad neko naš osvoji neko priznanje ili napravi neki dobar profesionalni rezultat. Koliko god da sam slanjem pesme na konkurs Manastira Bešenovo očekivao da mogu pobediti toliko nisam ni sanjao da bih mogao dobiti „Lenkin prsten“. Žiri koji odlučuje o ovoj cenjenoj nagradi ne dobija pesme na konkurs već prati celokupnu književnu produkciju na srpskom književnom prostoru tokom jedne kalendarske godine i pravi uži izbor. Onda od tih pesama bira pobedničku. Ja sam pesmu „Kad odeš“ napisao ranije ali je nisam objavio. Onda me je jedan kolega nagovorio da je pošaljem kulturnom dodatku dnevnog lista „Dan“ iz Podgorice. Tako sam i uradio pre svega u želji da posle pesama koje sam objavio u Makedoniji, Republici Srpskoj i Poljskoj objavim pesmu i u Crnoj Gori. Pesma je objavljena, slikali su mi tu stranu iz novina i ja zam zadovoljio tu svoju želju. Prijatno sam bio iznenađen posle nekoliko meseci,  kada su mi javili da je pesma ušla u uži izbor za „Lenkin prsten“. Još se euforija nije ni stišala a stiže vest da sam dobio nagradu. I to ne bilo koju već nagradu koju su pre mene između ostalih dobili jedan Matija Bećković, Pero Zubac, Blagoje Baković, Dragan Jovanović Danilov, Miroslav Aleksić, Tanja Kragujević, Ivan Negrišorac… Sad je već postalo ozbiljno i našao sam se u nezavidnoj poziciji. Sva ta gungula medija pre, za vreme i posle dobijanja nagrade, sve te lepe reči žirija i kritike doprineli su da sam postao mnogo strožiji kritičar sopstvene poezije i da mnogo više pazim šta ću objaviti. Na svoju sreću počeo sam i mnogo više da pišem što za posledicu ima to da ću ove godine objaviti najnoviju zbirku pesama pod nazivom „Dok mi se oči plave“ posle punih sedam godina od poslednje koju je Dobrica Erić krstio kao „Odjek nad ravnicom“.

-Naslov pesme ovenčane Lenkinim prstenom je ''Kad odeš'', a iako je reč o ljubavnoj poeziji, inspirisala me je da Vas pitam znamo li dovoljno da cenimo umetnike koji su bili pre nas i da negujemo nasleđe predaka?

Meni su oni što su bili pre nas i što su nam nešto svoje ostavili česta inspiracija. U novoj zbirci će se naći i pesme posvećene Milošu Crnjanskom, Savi Šumanoviću, Iliji Bosilju, Filipu Višnjiću, Radetu Draincu, Lazi Kostiću, Đorđu Balaševiću ali generalu Stojanu Konjikovcu, heroju sa Paštrika. Oni su svojim životima sebe već debelo obesmrtili a sa moje strane to će biti samo novo svetlo na njihove podvige.

-Mnogi ističu kako savremenoj poeziji nedostaje metafora, skrivena simbolika ali i rima. Kakvo je Vaše mišljenje?

Što se mene tiče, metafora, simbolika pa i rima čine esenciju poezije. Neke pesme se na prvo čitanje ne rimuju ali imaju ritam i tu nevidljivu rimu koja ih čini tako logičnim. Neki su autori svojom lucidnošću i veštom igrom rečima sposobni da skrenu pažnju čitaocima uzimajući i banalne teme dok neki pretencioznim naslovima i temama pokušavaju da zabašure plitkost svoje metafizike. Ali vreme niko prevario nije i ono je najbolji i najpravedniji kritičar i uvek sve stvari postavi na svoje mesto.

Foto: sve fotografije su uzete sa FB profila Srđana Maleševića

PODELITE OVAJ TEKST NA: