детаљ слике: Липовача, Беркасово - КРК Арт дизајн

Стражарско место број 3

Срђан Малешевић је песник и дугогодишњи радник у култури који својим залагањем и признањима на прави начин репрезентује Шид. Скроман и посвећен позиву и функцији, неретко говори осеби и својим делима која ствара више од три деценије.Стога сам, у периоду када интезивно теку припреме за фестивале и концерте, успела да му украдем мало времена како бисмо поразговарали о његовом стваралаштву и новим књигама. А дознала сам и низ појединости које су окосница живота и каријере једног уметника...

Песник Срђан Малешевић

У наставку интервјуа открићете како је једна стражарска ноћ у Пули утицала да се Срђан Малешевић роди као песник и како је готово случајно објављена песма овенчана чувеним Ленкиним прстеном.

Брабка Селаковић, КР Кордун, Београд - Шид, 08.05.2022.

-Срђане, Ви сте песник, али сте годинамазапослени у институцијама културе. Колико сте у могућности да понудите квалитетан и разноврстан садржај за становнике Шида, нарочито сада са позиције директора Културно образовног центра?

Шид је специфична  варош, наизглед слична другим у њеном равничарском па и ширем окружењу а у ствари веома различита. Та различитост произилази из привилегије што су овим улицама корачали великани и његову душу забележили на бесмртним сликама Сава Шумановић и Илија Башичевић Босиљ, што је свој мир у селу Грку нашао најзначајнији српски народни певач и гуслар Филип Вишњић,  што одавде потичу и Симеон Пишчевић, Георгије Магарашевић, Миливој Мауковић, Димитрије Башичевић  Мангелос,Благоје Јастребић, Бошко Петровић, Живан Милисавац, Дамњанка Чизмић… Ова тромеђа је плодно тло за расадник српске културе. Oво је увод у мој одговор, јер морате знати да је деловање Културно образовног центра само један део мозаика који чиникултурни живот нашеопштине. Галерија слика „Сава Шумановић“ као институција од републичког значаја, Музеј наивне уметности „Илијанум“, Народна библиотека „Симеон Пишчевић“, Нижа музичка школа „Филип Вишњић“ те културно уметничка друштва Словака, Русина и Хрвата доприносе шаренилу и евергрин свежини културне понуде нашег града и општине. У оквиру Културно образовног центра ради и Српско културно уметничко друштво „Свети Сава“, Аматерско позориште „Бранислав Нушић“, народни и градски оркестар, Градски хор „Хоршидеје“. Од пре три године функционише и књижевна заједница Шид која окупља око 40 књижевника. Чувамо успомену на наше великане, одржавамо вишедеценијске традиције наших претходника (више од 4 деценије се одржавају „Вишњићеви дани“, 3 деценије „Јастребићеви књижевни сусрети“, 2,5 деценије ликовна колонија „На путевима Саве Шумановића“, 2 деценије „Липе Беркасова“…). Нама је рапоред унапред познат али да све то не би било монотоно и предвидиво, организујемо мноштво догађаја између тих „црвених слова“ да их тако назовем. Биле то књижевне вечери, промоције књига, концерти класичне, етно и популарне музике, позоришне представе, пројекције филмова, радионице и програми за најмлађе. Све то изискује и прилична материјална средства али пре свега захваљујући разумевању руководства општине Шид успевамо стабилно да функционишемо и радимо.  

Чест и радо виђен гост на књижевним трибинама

-Какве су реакције публике и колико је све то значајно за локалну заједницу?

Публика је специфична за различите садржаје. Рецимо када наступају млађе категорије СКУД „Свети Сава“ Спортска хала у Шиду је мала да прими све родитеље, баке и деке, тетке, ујаке, браћу, сестре, другаре, комшије… Слично је и са позоришним представама у нашој продукцији. Неки други садржаји привлаче мање људи али постоји језгро „неговане“ публике која се може срести на готово свим културним догађајима.

-Колико су млади заинтересовани за културна дешавања?

Најновија технолошка револуција колико је добра за развој човечанства толико и лоше утиче на младе пре свих. Борба против чуда технике је, некада ми се чини донкихотовски посао. Једини начин је агресивнији маркетинг преко друштвених мрежа, вибер група, средстава јавног информисања и локалних медија. И потези попут оног да је за све ученике осмих разреда са територије општине Шид обавезна радна субота крајем септембра када се у Вишњићеву одржава централна манифестација „Вишњићевих дана“, да су сви обавезни да присуствују, обиђу Филипов гроб и чују нешто што због штурог програма нису стигли да науче на часовима српског језика или историје. Да се не брукају да су завршили основну школу а нису видели свети обелиск изнад Вишњићевог гроба.

-Чини се да сте оживели причу о Филипу Вишњићу оснивањем истоимене песничке награде и фестивала? Приближите нашим читаоцима историјат фестивала, али и планове за наредни период.

„Вишњићеви дани“ ће се ове године организовати 43.пут и сам тај податак говори колико је та манифестација за нас важна и колико смо на њу поносни. Годинама смо је организовали у сарадњи са општином Угљевик и градом Бијељином, неких година и са градом Сремском Митровицом. Ти дани су прилика да се присетимо не само Филипа Вишњића већ и свих оних знаних и незнаних народних певача који су нам дочували и историју и књижевност у оним злим и тешким временима у којим је неписмена Србија имала само њих у борби против заборава. У оквиру манифестације одржавају се и „Вишњићева књижевна сусретања“ писаца када смо домаћини великом броју књижевника из свих крајева Србије и Републике Српске. Тада уручујемо и „Вишњићеву награду за књижевност“ коју су до сада добила највећа књижевна имена са српских књижевних простора (Добрица Ерић, Милован Витезовић, Андреј Березовски, Радомир Андрић, Слободан Ракитић, Крстивоје Илић, Драгомир Брајковић, Перо Зубац, Здравко Крстановић, Благоје Баковић, Мирослав Алексић, Селимир Радуловић).

-Да ли је захтевно балансирати и пронаћи време за стварање сопствене уметности и менаџерске позиције?

Пошто пишем најчешће или касно ноћу или рано ујутро није ми проблем да све то уклопим са својим професионалним обавезама. Нисам превише плодан писац. Задњу самосталну збирку песама издао сам пре седам година што није за похвалу. Оно што ме радује је што с времена на време напишем нешто што ме задовољи и то ме држи до нове песме.

-Шта је за Вас поезија и када сте почели да пишете?

Поезија је кад вас звездано небо претвори у тужног магарца или жубор потока учини да га сугласницима имитирате. Некад се стих дуго носи у себи. Познајем неке песнике који су умрли а да је стих остао у њима, неизречен и незаписан. Ја сам као матурант заволео једне очи. Кратко време су и те очи волеле мене. Први стих сам написао тим очима на стражарском месту број три у пулској касарни „Музил“ једне кишовите октобарске ноћи деведесете. Сећам се грознице која ме је тада обузела. Увек после тога па и дан данас када осетим сличну грозницу знам да ће песма остати жива.

-Добили сте награду ''Ленкин прстен'' за најлепшу љубавну песму, као и ''Бешеновску повељу''. Колико награде могу да допринесу ауторима?

Док сам у природи, никад нисам сам, оживљавају успомене и лепа сећања на људе и догађаје

Пишем тридесет година и осим у свом граду нисам био превише активан у књижевном животу. Обављао сам важну функцију у општинској администрацији скоро 8 година и нисам имао превише времена за оно што навише волим и што најбоље радим. Три самосталне збирке поезије, позоришна представа, часопис за књижевност „Шидина“ документарни филм... То су моји трагови. Прошле године сам хтео да се окушам и први пут послао песму на конкурс. И победио. Изненадила ме је пажња медија после „Бешеновске повеље“.  Такође и реакција локалне заједнице. Какви год да смо, ми волимо кад неко наш освоји неко признање или направи неки добар професионални резултат. Колико год да сам слањем песме на конкурс Манастира Бешеново очекивао да могу победити толико нисам ни сањао да бих могао добити „Ленкин прстен“. Жири који одлучује о овој цењеној награди не добија песме на конкурс већ прати целокупну књижевну продукцију на српском књижевном простору током једне календарске године и прави ужи избор. Онда од тих песама бира победничку. Ја сам песму „Кад одеш“ написао раније али је нисам објавио. Онда ме је један колега наговорио да је пошаљем културном додатку дневног листа „Дан“ из Подгорице. Тако сам и урадио пре свега у жељи да после песама које сам објавио у Македонији, Републици Српској и Пољској објавим песму и у Црној Гори. Песма је објављена, сликали су ми ту страну из новина и ја зам задовољио ту своју жељу. Пријатно сам био изненађен после неколико месеци,  када су ми јавили да је песма ушла у ужи избор за „Ленкин прстен“. Још се еуфорија није ни стишала а стиже вест да сам добио награду. И то не било коју већ награду коју су пре мене између осталих добили један Матија Бећковић, Перо Зубац, Благоје Баковић, Драган Јовановић Данилов, Мирослав Алексић, Тања Крагујевић, Иван Негришорац… Сад је већ постало озбиљно и нашао сам се у незавидној позицији. Сва та гунгула медија пре, за време и после добијања награде, све те лепе речи жирија и критике допринели су да сам постао много строжији критичар сопствене поезије и да много више пазим шта ћу објавити. На своју срећу почео сам и много више да пишем што за последицу има то да ћу ове године објавити најновију збирку песама под називом „Док ми се очи плаве“ после пуних седам година од последње коју је Добрица Ерић крстио као „Одјек над равницом“.

-Наслов песме овенчане Ленкиним прстеном је ''Кад одеш'', а иако је реч о љубавној поезији, инспирисала ме је да Вас питам знамо ли довољно да ценимо уметнике који су били пре нас и да негујемо наслеђе предака?

Мени су они што су били пре нас и што су нам нешто своје оставили честа инспирација. У новој збирци ће се наћи и песме посвећене Милошу Црњанском, Сави Шумановићу, Илији Босиљу, Филипу Вишњићу, Радету Драинцу, Лази Костићу, Ђорђу Балашевићу али генералу Стојану Коњиковцу, хероју са Паштрика. Они су својим животима себе већ дебело обесмртили а са моје стране то ће бити само ново светло на њихове подвиге.

-Многи истичу како савременој поезији недостаје метафора, скривена симболика али и рима. Какво је Ваше мишљење?

Што се мене тиче, метафора, симболика па и рима чине есенцију поезије. Неке песме се на прво читање не римују али имају ритам и ту невидљиву риму која их чини тако логичним. Неки су аутори својом луцидношћу и вештом игром речима способни да скрену пажњу читаоцима узимајући и баналне теме док неки претенциозним насловима и темама покушавају да забашуре плиткост своје метафизике. Али време нико преварио није и оно је најбољи и најправеднији критичар и увек све ствари постави на своје место.

Фото: све фотографије су узете са ФБ профила Срђана Малешевића

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: