|
|
|
 | Dajana Petrović | |
| |
PESMA KAO MOST
(Sastajanj rastajanja, Bojana Radovanović, POETIKUM - Kranjevo, 2022)
Dajana Petrović
Kad Bojana ode preko bare ona nikada ne ode...
Ona ostaje potpuno budna na onom mestu odakle se ne može nigde otići zauvek, a tamo gde odlazi po san, sanja potpuno realno, i zna da s te strane san nije isti kao s one, dok se o njemu sanja i zbog njega rastaje. Bojana zna da više nema tog sna. Kada taj san postane gola java, sanja se novi. O sastajanju. O sastajanju koje se odvija neprestano. Uzmimo da se Bojanine travke koren samo izdužio, i porasla joj stabljika i grana se razgranala, i savila kao most. Preko tog mosta svi danonoćno stižu Bojani: tetkine ljubavi, majka, otac, brat, prijatelji, pas... i beli mermer čak, i lipa, i mesec koji se penuša, i kuća i česnica sa Slavskom ikonom, i Vaskrs i čuvarkuća... Nikad se nisu rastali. Jer nigde niko ne odlazi. Svi su tu. Bojana ih ušuškava u bratov krevetac i potom stegne umesto njega zubima, i zagrli sve jedno po jedno, sve prihvata, udomljava u večno postojanje, u pesmu. Biti Bojana, to je kao velika cvetna livada, aerodrom osvetljen, pristupačan, pun ožiljaka od čestih sletanja i uzletanja, tu ima i fleka od kafe, ima fleka od obojenih suza, od predrasuda, ožiljaka od reči koje seku redom, i bole Bojanu. Bojana može da uporedi i poveže mirise, sećanja, razloge, još uvek čuje, jednako dobro oseća, zna, jeste, iako prilagodljiva, zdravorazumno svoja, svesna i sebe i drugih, spremna da razume bol, nespremna da prihvati mržnju kao jedinu mogućnost u nedostatku drugih, spremna da ukaže na Ljubav, onima koji žure da pljunu u lice, iako ne prelaze granu nikada, i ne poznaju ni jedne strane pravo lice, tek možda samo naličje... Ko ima ljubavi voleće još više, ko bude kretao u san, razmisliće gde se spava kad se ode, i da li se može sanjati i bez sna... Ko ima oči progledaće, i videće da je dobro u oku posmatrača, da se može biti čovek, ako znaš s kim si, i ko si, možeš voleti i one druge i drugačije bez griže savesti i bez gorčine... Ko ima uši čuće pesmu koja je Bojanu ponela celim svojim bivstvom, utisnuvši neobrisivim mastilom svu tvar iz njenog u beli svet ponesenog zavičajnog vidokruga, da ništa baš ništa ne ispusti i ne izgubi hodajući između rastanaka i sastanaka, kao otisak prsta, jedinstven, za sva vremena, za sva neba, kao antitezu patetičnoj nostalgiji, i sva hodanja i istrajavanja, za život potpun, njen, međ javom i međ snom.
|
