|
|
|
 | Дајана Петровић | |
| |
ПЕСМА КАО МОСТ
(Састајањ растајања, Бојана Радовановић, ПОЕТИКУМ - Крањево, 2022)
Дајана Петровић
Кад Бојана оде преко баре она никада не оде...
Она остаје потпуно будна на оном месту одакле се не може нигде отићи заувек, а тамо где одлази по сан, сања потпуно реално, и зна да с те стране сан није исти као с оне, док се о њему сања и због њега растаје. Бојана зна да више нема тог сна. Када тај сан постане гола јава, сања се нови. О састајању. О састајању које се одвија непрестано. Узмимо да се Бојанине травке корен само издужио, и порасла јој стабљика и грана се разгранала, и савила као мост. Преко тог моста сви даноноћно стижу Бојани: теткине љубави, мајка, отац, брат, пријатељи, пас... и бели мермер чак, и липа, и месец који се пенуша, и кућа и чесница са Славском иконом, и Васкрс и чуваркућа... Никад се нису растали. Јер нигде нико не одлази. Сви су ту. Бојана их ушушкава у братов креветац и потом стегне уместо њега зубима, и загрли све једно по једно, све прихвата, удомљава у вечно постојање, у песму. Бити Бојана, то је као велика цветна ливада, аеродром осветљен, приступачан, пун ожиљака од честих слетања и узлетања, ту има и флека од кафе, има флека од обојених суза, од предрасуда, ожиљака од речи које секу редом, и боле Бојану. Бојана може да упореди и повеже мирисе, сећања, разлоге, још увек чује, једнако добро осећа, зна, јесте, иако прилагодљива, здраворазумно своја, свесна и себе и других, спремна да разуме бол, неспремна да прихвати мржњу као једину могућност у недостатку других, спремна да укаже на Љубав, онима који журе да пљуну у лице, иако не прелазе грану никада, и не познају ни једне стране право лице, тек можда само наличје... Ко има љубави волеће још више, ко буде кретао у сан, размислиће где се спава кад се оде, и да ли се може сањати и без сна... Ко има очи прогледаће, и видеће да је добро у оку посматрача, да се може бити човек, ако знаш с ким си, и ко си, можеш волети и оне друге и другачије без гриже савести и без горчине... Ко има уши чуће песму која је Бојану понела целим својим бивством, утиснувши необрисивим мастилом сву твар из њеног у бели свет понесеног завичајног видокруга, да ништа баш ништа не испусти и не изгуби ходајући између растанака и састанака, као отисак прста, јединствен, за сва времена, за сва неба, као антитезу патетичној носталгији, и сва ходања и истрајавања, за живот потпун, њен, међ јавом и међ сном.
|
