BLAG REČ
N-umejem da pojem, al d-umejem, puštila bi glas pa da me čuju i onija na vr' onoj brdo kude se crveneje onija krov, samo što neje padal, i onija dole u dolinu, pri reku što presuši, a jošte neje ni potekla kako trebe.
Ne trebe na čoveka mlogo: samo da ga ništa ne boli, da su zdravi onija oko njega, da ima kvo da jedne i da pine... i da mu ponekad neki rekne blag reč. Da ga pita kako je sas zdravje, dobro li je spal, kvo mu se jede, što je se ućutal... Da rekne, ''možeš li''. Da se ponudi da mu pomogne, ako mu i neće pomogne. Da ga pokani... sas kavu, crešnju, ladnu vodicu... dudinke da mu nabere, leb iz zadrugu da mu donese ako već ide natam...
Ma, ne trebe mu ništa ni dava, ni donosi. Samo da sedne pokre njeg eli ako nema vreme, da provrevi dokle proodi: ''žeško, begaj u kuću... kiša će, stuntilo se... au, kada će sneg pa da se malko razladimo''...
Eve dojde leto, počeše doode ljudi po selo, koji odkude. Neki samo na dan, neki i prekonače, a neki posede nedelju-dve pa si otidu. Neki dojdu i na celo leto. Zberu ovdeka sve što se može zbere, sunce, vodu, travke, čisto nebo, širinu, mir, tišinu, jabuke neprskane, slive nekopane, divje kruške... zdravje zberu pa se vrnu u onej njine gužve, galame, u onija dim, t'mninu i po dan, posivele zgrade i ladni duvari, čekanje avtobusi, secanje torbe od pijaci i unučetija po škole, trčanje od jutre do zajutre i čekanje na toj... da se pa vrnu ovdeka, kude su im i duša i misal.
A mene mi nešto lazi po dušu, kako da ju miluje. Odkad ovolki narod nesam videla, i ne pantim. Po put samo proode, što narod, što kola, što se deca jure sas piletija. Neki pride da se pozdravi, pituje: ''kako si strinke, kude si''; neki izdolek nazove ''dobar dan i pomozibog''; neki tike mane sas ruku...
Pa mi zatoj i milo na dušu, što ima narod po selo, što se neki stalno mica po put i što tija put neje sasvema opustel. Kako što će me nešto počne steza u grudi kad si najesen izotidu. I kad selo pa opusteje.
I kad pa nema kuj ni da te opsuje, kam li blag reč da ti rekne.
