БЛАГ РЕЧ
Н-умејем да појем, ал д-умејем, пуштила би глас па да ме чују и онија на вр' оној брдо куде се црвенеје онија кров, само што неје падал, и онија доле у долину, при реку што пресуши, а јоште неје ни потекла како требе.
Не требе на човека млого: само да га ништа не боли, да су здрави онија око њега, да има кво да једне и да пине... и да му понекад неки рекне благ реч. Да га пита како је сас здравје, добро ли је спал, кво му се једе, што је се ућутал... Да рекне, ''можеш ли''. Да се понуди да му помогне, ако му и неће помогне. Да га покани... сас каву, црешњу, ладну водицу... дудинке да му набере, леб из задругу да му донесе ако већ иде натам...
Ма, не требе му ништа ни дава, ни доноси. Само да седне покре њег ели ако нема време, да провреви докле прооди: ''жешко, бегај у кућу... киша ће, стунтило се... ау, када ће снег па да се малко разладимо''...
Еве дојде лето, почеше дооде људи по село, који одкуде. Неки само на дан, неки и преконаче, а неки поседе недељу-две па си отиду. Неки дојду и на цело лето. Зберу овдека све што се може збере, сунце, воду, травке, чисто небо, ширину, мир, тишину, јабуке непрскане, сливе некопане, дивје крушке... здравје зберу па се врну у онеј њине гужве, галаме, у онија дим, т'мнину и по дан, посивеле зграде и ладни дувари, чекање автобуси, сецање торбе од пијаци и унучетија по школе, трчање од јутре до зајутре и чекање на тој... да се па врну овдека, куде су им и душа и мисал.
А мене ми нешто лази по душу, како да ју милује. Одкад оволки народ несам видела, и не пантим. По пут само прооде, што народ, што кола, што се деца јуре сас пилетија. Неки приде да се поздрави, питује: ''како си стринке, куде си''; неки издолек назове ''добар дан и помозибог''; неки тике мане сас руку...
Па ми затој и мило на душу, што има народ по село, што се неки стално мица по пут и што тија пут неје сасвема опустел. Kако што ће ме нешто почне стеза у груди кад си најесен изотиду. И кад село па опустеје.
И кад па нема куј ни да те опсује, кам ли благ реч да ти рекне.
