detalj slike: KRK Art dizajn

KRA(L)J

Kazaljke na satovima su se uzvrpoljile, što je bila retka pojava na ulazu u kraljevstvo. Posmatrao je njihov užurbani ples dok je čekao rusku delegaciju u hladnom holu ispod zemlje. Prokleti Rusi, nikada ne dolaze na vreme. Spuštajući pogled na noge osetio je kako poskakuje od nervoze. Ubrzati vreme bila bi najgora opcija u ovom trenutku, kada već i ovako ide dovoljno brzo.

Na zvuk škripanja vrata sa druge strane hodnika odmah okrete glavu. Trčeći, skoro galopom, prilika mu se približavala.

„Sti-stigli su, eno ih ispred ula-z-za“, zamuckivao je, kako zbog umora, tako i zbog urođene govorne mane.

„Pa šta čekaju!? Znaš i sam da je svaka sekunda bitna!“, skoči skoro urlajući na glasnika koji se nalazio sada već ispred njega.

„Izu-zu-zuvaju se, neće da prljaju h-h-hol“, izusti ne podižući glavu.

„Izuvaju se!? Da li su te rogate komunjare normalne? Ključni je momenat da izaberemo kralja, a oni su sada iznenada kulturni.

Pa do juče su tim istim nogama gazili jedni preko drugih! “

„Reko-ko-koše da ne žele uvrediti buduće viso-so-sočanstvo.“

„Čitava večnost će im biti potrebna da se izuju! Lepo se sada okreni i trkom nazad da ih poteraš sve. Nemoj mi se pojavljivati pred očima, ukoliko se ne stvore u roku od trideset sekundi! Mada…

To može svakako biti već kasno.“ Ovo poslednje reče tiše, uz uzdah, obraćajući se više svojoj savesti nego ikome drugom.

Glasnik nije stigao ni da se okrene, kamoli da zamucne, a vrata hola se uz buku koja beše sve glasnija, otvoriše.

„Dobra vam dan, Neeeeeemci!“, prodera se sa kraja hodnika nešto narandžasto, ispred isto tako narandžaste grupe koja se širila iza njega, pretvarajući prostoriju u polje iseckanih šargarepa, „Ili bolje da kažem – Švaaaaaabe!“

Kikot grupe bio je neizdrživ za njegove uši. Ili bar ono čime ih je čuo.

„Dobra dan i vama“, ironično izusti.

„Kasnimo li na krunisanje?“, posetilac je pogledao oko sebe, slušajući žamor svojih pratilaca, ujedno se diveći kako njima, tako i sebi na teatralnosti.

„Nemojmo se zavitlavati sada. Znate vrlo dobro da odluka ne može biti doneta jednostrano. A vreme nam ističe.“

Rusi se uskomešaše tako da su ličili na svetlo narandžasti odraz u okeanu koji se sporo talasao. Njihovu galamu prekide početak govora.

„Mo-li-li-lim vas za tišinu. Okupi-pi-pili smo se danas kako bi u posle-slednjim trenu-nu-nucima kosmičkog polari-ri-ri-riteta krunisa-sa-sali spasi-si-sioca naših…“, glasnikove reči koje su trebale zvučati autoritativno progutale su cika, vika i glasno groktanje ruske delegacije.

Nije imao više nimalo strpljenja. „Dosta više! Zar stvarno ne shvatate od kolike važnosti je da krunišemo novog kralja?“

„Misliš tebe?“, reče predvodnik, izrazito narandžast Rus. Iza tih reči nastupi tišina koju prekide jedan glasan hik iz pozadine.

„Da, mene“, nastavio je.

„Znači kao i svake godinu dana, uvek neko iz VAŠE dinastije želi da bude kralj?“

„I ma-ma-manje od godinu dana“, ubaci se glasnik u razgovor, na šta i Rus i Švaba okrenuše glave u njegovom pravcu.

„Ne mešaj se tamo gde ti nije mesto.“

„Tako je, slušaj svog šefa željnog trona.“

„Ej“, ponovo podiže glas, „znam da vam nije drago što ste ovde. Meni je još manje. Ali moramo sarađivati kako bismo spasili naše narode uništenja. Znaš i sam da jedino kralj može da predvodi svoj narod ka novoj oblasti. Ka novom životu i spasenju. To nam stoji u kodu.“ Zatim okrete glavu i pogleda na satove poređane na zemljanom zidu iza njega. „A vreme nam ističe.“

„One nam neće smetati, je li, drug?”

„Ko?”

„Mislim, krave nas neće uznemiravati?”

I dalje okrenut leđima prema gostujućoj delegaciji uspeo je jedva da izusti: „Krave?”

„Da, krave. Ona opaka, ogromna, buljava stvorenja koja samo čekaju da se poseru na tebe.”

I dalje se nije okretao. „Sudbina naše civilizacije je na koncu, a ti se brineš o kravama. Kravama?”

Rus istupi ispred mase, podiže sve udove u vis pokazujući na tavanicu i nastavi pun sebe: „Veruj mi, zabluda je da su to dobroćudna bića. Daaaaa, možda ima tuge u tim njihovim očima. Ali znaš kakve? Tuge što ne može odmah tako brzo da te rasprsne u milijarde čestica, a onda…“

Svi su zastali. Pretendent na tron, ruska delegacija, glasnik. Čak i mikrob koji je bušio rupu na zemljanom zidu. Podrhtavanje hola u kom su se nalazili, postajalo je sve jače. Oblaci prašine dizali su se sa tla i kovitlali zaslepljujući vid. A onda se ponovo sve umiri.

„Zar ne shvataš? Kraj nam se bliži, a jedino krunisani kralj može da ujedini sve narode i pomogne im“, iscedio je konačno se okrenuvši ka Rusima. Pustio je da bes u potpunosti preuzme njegovo kruto telo.

„Shvatam“, odvrati Rus.

„Onda počnimo…“

„SHVATAM“, prekide ga glasno, „Shvatam da je kraj tu, tu odmah iza ćoška i da se trebamo pomiriti sa tim.“

„Pa dokle više sa teranjem inata? U redu mi koji kopamo, rovarimo, služimo za gaženje, ali potomstvo? Briga vas i za njih!?“

„Naravno da me briga. Ionako ih je previše. Mora se to malo razrediti.“

„Kako možeš tako da misliš, a kamoli da govoriš.“

„Rusi rade i govore kako misle. Nemamo mi sto rogova kao neki ovde. A i prilično sam pripit, možda čak i pijan.“

Znajući da Rusi zaista tako funkcionišu, ipak se nadao drugačijem scenariju. Taman kada je hteo da izusti još nešto, ponovo poče podrhtavanje. Ovog puta mnogo intenzivnije, spustio se glavom prema tlu, posmatrajući narandžaste bobice ruske delegacije ispred njega, kako se ruše jedna po jedna. Sudarali su se i skoro komično padali jedni preko drugih. Svi satovi skliznuše niz zemljane zidove i raspadoše se. Nekima su visile kazaljke, drugima su se srušili brojevi. A svima… Svima je bilo jasno da vreme ističe.

Ili je možda već isteklo?

Tišinu prekide glas sa strane, iznenadivši sve okupljene u holu: “Ukoliko mogu dati savet, kralju, Vaše krunisanje mora započeti što pre. U suprotnom, nema nam spasa.“

„Šta je, Švabo, platio si nekome da ti drži stranu?“ Rusi su se takođe okrenuli u pravcu iz koga je dopirao glas.

„Ko si sad pa ti?“, budući kralj reče, rastrzano njišući glavu i telo između bezbrojnih očiju usmerenih ka njemu.

„Savetnik budućeg kralja.“

„Kak, kak?“, nadvi se Rus nad novim učesnikom njihovog krajnje kompleksnog dijaloga.

„Rekoh, savetnik budućeg kralja. A kao takva osoba u ovom, moram naglasiti krucijalnom trenutku, krenimo sa ceremonijom.”

„Čekaj, malac. Pričaš da si savetnik budućeg kralja, ali kako se zoveš?”, pretendent nije skidao pogled sa njega.

„Savetnik budućeg kralja.”

„Tvoje ime?”

„Savetnik. Budućeg. Kralja.”

„Ma u redu je, bićeš moj savetnik. Ali koje ime su ti tvoj otac i majka namenili!?”

„Sve vreme i govorim. Savetnik budućeg kralja. Znate već kako to ide u našem narodu.”

„Ta-ta-tako je, viso-so-sočanstvo, znate da dobija-ja-jamo onakva imena koja su namenje-nje-njena našim sudbi-bi-binama”, ubaci se glasnik.

„Čekaj onda”, podboči se Rus tako da su svi mogli da ga vide, ali se jasno obraćao budućem kralju. „Ako dobijate takoreći sudbinska imena koja su vam predodređena, zašto se onda ti večno zoveš – budući kralj, a ne samo kralj?”

Možda su u jednom momentu svi i razmišljali o tome, ali sekund je bio jako dug pojam za ta dva naroda, dve rase koje su trenutno bile ispod zemlje, a znali su da obitavaju i nad njom. U toj sekundi zidovi hola krenuše da se urušavaju, puštajući dnevnu svetlost da se uvuče pod zemlju, a budući kralj i Rusi krenuše da beže glavom bez obzira. U toj prašini i sumraku vida i svesti, ukoliko su i imali bilo kakvu svest, neki su pogledali gore, ka izvoru kraja njihovog postojanja. Senka se nadvijala nad uništenim plafonom hola, pretvarajući ga u švajcarski sir.

Daleko, daleko sa visine kako im se činilo, a zapravo su to bile desetine centimetara, približavala se senka, njihov usud i njihov dželat. Njihov kraj. Mogao bi biti uistinu i kraljoubica, da je kralj ikada i postojao, ali njihova sudbina je bila zacrtana, tako da nikada ne mogu imati onoga ko sedi na tronu. U svojim rukama čvrsto je držao konačnu presudu i okrenuo je njen raspršivač ka njima. Sitne kapljice iz spreja, kao niti prljave kiše krenuše da zasipaju tlo i bivši hol budućeg kralja, šireći seme smrti. Te otrovne strele nisu štedele nikoga u bivšem atrijumu velikih vladara.

Izvijali su se u mukama, glasnik koji nikada više neće zamucnuti, savetnik budućeg kralja koji će zaspati večno sa svojim savetima, istočna delegacija koja je već isparila, i budući kralj koji to nikada neće ni postati…

Čovek se smejao. Onako iskreno i zadovoljno zbog izvojevane pobede. U levoj ruci držao je insekticid, dok je desnu stavio preko usta i nosa, za svaki slučaj. Osećao je nadmoć nad stvorenjima ispod njega, ispoljivši je na najubojitiji način koji je znao. Stao je na put nemanima koja su ga zlostavljala, pružio im najgori mogući kraj i osećao se kraljevski zbog toga. Nepobedivo. Jedinstveno. Zlokobno.

Ubrzo pošto se otrovna magla raščistila spustio se blizu tla i pažljivo posmatrao narandžasto biće kako se trza, boreći se za život. Mogao se zakleti da su im se pogledi sreli pre nego što mu se prst ponovo našao na sprejeru. Toliko drugačiji, a toliko sposobni da zagorčaju postojanje jedni drugima. Zlikovci.

Novi talas otrova prekrio je tanak sloj zemlje, uz tiho razlaganje gasa. I još tiše – hik!

ИЛУСТРАЦИЈА: Зоран Јовановић, рођен у Босни и Херцеговини. Похађао је Art Grafic у Escola Joso Comic, у Барселони. Радио је илустрације и стрипове за разне часописе и магазине. Сарађивао је са врхунским стрип умјетником Игором Јовчевеским на стрипу „Грех“ у оквиру „Вековника“ Марка Стојановића. Данас има свој серијал у форми стрипа и илустрација на Фејсбук групи Zoks Nadreality Show, те ради Motion Graphic, илустратор и сликар у Аустрији.

PODELITE OVAJ TEKST NA: