детаљ слике: КРК Арт дизајн

KRA(L)J

Казаљке на сатовима су се узврпољиле, што је била ретка појава на улазу у краљевство. Посматрао је њихов ужурбани плес док је чекао руску делегацију у хладном холу испод земље. Проклети Руси, никада не долазе на време. Спуштајући поглед на ноге осетио је како поскакује од нервозе. Убрзати време била би најгора опција у овом тренутку, када већ и овако иде довољно брзо.

На звук шкрипања врата са друге стране ходника одмах окрете главу. Трчећи, скоро галопом, прилика му се приближавала.

„Сти-стигли су, ено их испред ула-з-за“, замуцкивао је, како због умора, тако и због урођене говорне мане.

„Па шта чекају!? Знаш и сам да је свака секунда битна!“, скочи скоро урлајући на гласника који се налазио сада већ испред њега.

„Изу-зу-зувају се, неће да прљају х-х-хол“, изусти не подижући главу.

„Изувају се!? Да ли су те рогате комуњаре нормалне? Кључни је моменат да изаберемо краља, а они су сада изненада културни.

Па до јуче су тим истим ногама газили једни преко других! “

„Реко-ко-коше да не желе увредити будуће висо-со-сочанство.“

„Читава вечност ће им бити потребна да се изују! Лепо се сада окрени и трком назад да их потераш све. Немој ми се појављивати пред очима, уколико се не створе у року од тридесет секунди! Мада…

То може свакако бити већ касно.“ Ово последње рече тише, уз уздах, обраћајући се више својој савести него икоме другом.

Гласник није стигао ни да се окрене, камоли да замуцне, а врата хола се уз буку која беше све гласнија, отворише.

„Добра вам дан, Неееееемци!“, продера се са краја ходника нешто наранџасто, испред исто тако наранџасте групе која се ширила иза њега, претварајући просторију у поље исецканих шаргарепа, „Или боље да кажем – Шваааааабе!“

Кикот групе био је неиздржив за његове уши. Или бар оно чиме их је чуо.

„Добра дан и вама“, иронично изусти.

„Каснимо ли на крунисање?“, посетилац је погледао око себе, слушајући жамор својих пратилаца, уједно се дивећи како њима, тако и себи на театралности.

„Немојмо се завитлавати сада. Знате врло добро да одлука не може бити донета једнострано. А време нам истиче.“

Руси се ускомешаше тако да су личили на светло наранџасти одраз у океану који се споро таласао. Њихову галаму прекиде почетак говора.

„Мо-ли-ли-лим вас за тишину. Окупи-пи-пили смо се данас како би у после-следњим трену-ну-нуцима космичког полари-ри-ри-ритета круниса-са-сали спаси-си-сиоца наших…“, гласникове речи које су требале звучати ауторитативно прогутале су цика, вика и гласно гроктање руске делегације.

Није имао више нимало стрпљења. „Доста више! Зар стварно не схватате од колике важности је да крунишемо новог краља?“

„Мислиш тебе?“, рече предводник, изразито наранџаст Рус. Иза тих речи наступи тишина коју прекиде један гласан хик из позадине.

„Да, мене“, наставио је.

„Значи као и сваке годину дана, увек неко из ВАШЕ династије жели да буде краљ?“

„И ма-ма-мање од годину дана“, убаци се гласник у разговор, на шта и Рус и Шваба окренуше главе у његовом правцу.

„Не мешај се тамо где ти није место.“

„Тако је, слушај свог шефа жељног трона.“

„Еј“, поново подиже глас, „знам да вам није драго што сте овде. Мени је још мање. Али морамо сарађивати како бисмо спасили наше народе уништења. Знаш и сам да једино краљ може да предводи свој народ ка новој области. Ка новом животу и спасењу. То нам стоји у коду.“ Затим окрете главу и погледа на сатове поређане на земљаном зиду иза њега. „А време нам истиче.“

„Оне нам неће сметати, је ли, друг?”

„Ко?”

„Мислим, краве нас неће узнемиравати?”

И даље окренут леђима према гостујућој делегацији успео је једва да изусти: „Краве?”

„Да, краве. Она опака, огромна, буљава створења која само чекају да се посеру на тебе.”

И даље се није окретао. „Судбина наше цивилизације је на концу, а ти се бринеш о кравама. Кравама?”

Рус иступи испред масе, подиже све удове у вис показујући на таваницу и настави пун себе: „Веруј ми, заблуда је да су то доброћудна бића. Дааааа, можда има туге у тим њиховим очима. Али знаш какве? Туге што не може одмах тако брзо да те распрсне у милијарде честица, а онда…“

Сви су застали. Претендент на трон, руска делегација, гласник. Чак и микроб који је бушио рупу на земљаном зиду. Подрхтавање хола у ком су се налазили, постајало је све јаче. Облаци прашине дизали су се са тла и ковитлали заслепљујући вид. А онда се поново све умири.

„Зар не схваташ? Крај нам се ближи, а једино крунисани краљ може да уједини све народе и помогне им“, исцедио је коначно се окренувши ка Русима. Пустио је да бес у потпуности преузме његово круто тело.

„Схватам“, одврати Рус.

„Онда почнимо…“

„СХВАТАМ“, прекиде га гласно, „Схватам да је крај ту, ту одмах иза ћошка и да се требамо помирити са тим.“

„Па докле више са терањем ината? У реду ми који копамо, роваримо, служимо за гажење, али потомство? Брига вас и за њих!?“

„Наравно да ме брига. Ионако их је превише. Мора се то мало разредити.“

„Како можеш тако да мислиш, а камоли да говориш.“

„Руси раде и говоре како мисле. Немамо ми сто рогова као неки овде. А и прилично сам припит, можда чак и пијан.“

Знајући да Руси заиста тако функционишу, ипак се надао другачијем сценарију. Таман када је хтео да изусти још нешто, поново поче подрхтавање. Овог пута много интензивније, спустио се главом према тлу, посматрајући наранџасте бобице руске делегације испред њега, како се руше једна по једна. Сударали су се и скоро комично падали једни преко других. Сви сатови склизнуше низ земљане зидове и распадоше се. Некима су висиле казаљке, другима су се срушили бројеви. А свима… Свима је било јасно да време истиче.

Или је можда већ истекло?

Тишину прекиде глас са стране, изненадивши све окупљене у холу: “Уколико могу дати савет, краљу, Ваше крунисање мора започети што пре. У супротном, нема нам спаса.“

„Шта је, Швабо, платио си некоме да ти држи страну?“ Руси су се такође окренули у правцу из кога је допирао глас.

„Ко си сад па ти?“, будући краљ рече, растрзано њишући главу и тело између безбројних очију усмерених ка њему.

„Саветник будућег краља.“

„Как, как?“, надви се Рус над новим учесником њиховог крајње комплексног дијалога.

„Рекох, саветник будућег краља. А као таква особа у овом, морам нагласити круцијалном тренутку, кренимо са церемонијом.”

„Чекај, малац. Причаш да си саветник будућег краља, али како се зовеш?”, претендент није скидао поглед са њега.

„Саветник будућег краља.”

„Твоје име?”

„Саветник. Будућег. Краља.”

„Ма у реду је, бићеш мој саветник. Али које име су ти твој отац и мајка наменили!?”

„Све време и говорим. Саветник будућег краља. Знате већ како то иде у нашем народу.”

„Та-та-тако је, висо-со-сочанство, знате да добија-ја-јамо онаква имена која су намење-ње-њена нашим судби-би-бинама”, убаци се гласник.

„Чекај онда”, подбочи се Рус тако да су сви могли да га виде, али се јасно обраћао будућем краљу. „Ако добијате такорећи судбинска имена која су вам предодређена, зашто се онда ти вечно зовеш – будући краљ, а не само краљ?”

Можда су у једном моменту сви и размишљали о томе, али секунд је био јако дуг појам за та два народа, две расе које су тренутно биле испод земље, а знали су да обитавају и над њом. У тој секунди зидови хола кренуше да се урушавају, пуштајући дневну светлост да се увуче под земљу, а будући краљ и Руси кренуше да беже главом без обзира. У тој прашини и сумраку вида и свести, уколико су и имали било какву свест, неки су погледали горе, ка извору краја њиховог постојања. Сенка се надвијала над уништеним плафоном хола, претварајући га у швајцарски сир.

Далеко, далеко са висине како им се чинило, а заправо су то биле десетине центиметара, приближавала се сенка, њихов усуд и њихов џелат. Њихов крај. Могао би бити уистину и краљоубица, да је краљ икада и постојао, али њихова судбина је била зацртана, тако да никада не могу имати онога ко седи на трону. У својим рукама чврсто је држао коначну пресуду и окренуо је њен распршивач ка њима. Ситне капљице из спреја, као нити прљаве кише кренуше да засипају тло и бивши хол будућег краља, ширећи семе смрти. Те отровне стреле нису штеделе никога у бившем атријуму великих владара.

Извијали су се у мукама, гласник који никада више неће замуцнути, саветник будућег краља који ће заспати вечно са својим саветима, источна делегација која је већ испарила, и будући краљ који то никада неће ни постати…

Човек се смејао. Онако искрено и задовољно због извојеване победе. У левој руци држао је инсектицид, док је десну ставио преко уста и носа, за сваки случај. Осећао је надмоћ над створењима испод њега, испољивши је на најубојитији начин који је знао. Стао је на пут неманима која су га злостављала, пружио им најгори могући крај и осећао се краљевски због тога. Непобедиво. Јединствено. Злокобно.

Убрзо пошто се отровна магла рашчистила спустио се близу тла и пажљиво посматрао наранџасто биће како се трза, борећи се за живот. Могао се заклети да су им се погледи срели пре него што му се прст поново нашао на спрејеру. Толико другачији, а толико способни да загорчају постојање једни другима. Зликовци.

Нови талас отрова прекрио је танак слој земље, уз тихо разлагање гаса. И још тише – хик!

ИЛУСТРАЦИЈА: Зоран Јовановић, рођен у Босни и Херцеговини. Похађао је Art Grafic у Escola Joso Comic, у Барселони. Радио је илустрације и стрипове за разне часописе и магазине. Сарађивао је са врхунским стрип умјетником Игором Јовчевеским на стрипу „Грех“ у оквиру „Вековника“ Марка Стојановића. Данас има свој серијал у форми стрипа и илустрација на Фејсбук групи Zoks Nadreality Show, те ради Motion Graphic, илустратор и сликар у Аустрији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: