detalj slike: KRK Art dizajn

BOJE I REČI SENKE VLAHOVIĆ

Kombinacija crteža, odnosno ilustracije i pisane reči njen je poziv. Senka Vlahović je vizuelna umetnica, dizajnerka i ilustratorka, koja svojim autentičnim radovima upotpunjava i obogaćuje dela mnogih književnika i književnica. Priznata je u svom pozivu kako od strane publike, tako i od esnafa. Dobitnica je Godišnje nagrade Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije.

Autorka je više stručnih knjiga i umetnička direktorka Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa.

 

Сенка Влаховић / фото: Јован Његовић Дрндак

Branka Selaković, KR Kordun, Beograd, 13.05.2022.

-Kako ste se zainteresovali za ilustraciju?

Interesovanje za ilustraciju je kod mene došlo spontano.Odrastala sam u umetničkoj porodici, između književnosti i slikarstva. To jeste bio neki temelj koji sam nesvesno ugradila u ono što će kasnije rasti u moje delo. Ja sam bila baš mala ali pamtim kad je mama radila slike i crteže po tatinim pričama. Naravno, tada nisam imala svest o relaciji između teksta i slike, niti preteranu svest o ilustraciji uopšte. Ja sam mislila da ću biti slikar. U toj zamisli je uvek nešto nedostajalo što nisam mogla da definišem. Možda je neka sila životna jako dobro znala kako da malo pomeri moj fokus i planove, i usmeri me na ilustraciju i oblikovanje knjige kroz studije, a naročito u okviru porodične izdavačke delatnosti. Moram da pomenem i mog profesora Doru Bosioka, dizajnera i ilustratora, koji mi je, takođe, kad sam bila na početku i kad je to bilo jako važno, osvetleo put u pravcu važnosti i vrednosti bavljenja ilustracijom, koju je davnih godina, kao jedan od retkih sa ovih prostora, specijalizirao u Parizu.

Антологија будућих снова 7

-Da li je lakše oslikati poetska ili prozna dela?

Čini mi se da lakše nije prava reč. Drugačije je. Mada, može se i jedno i drugo ilustrovati na uslovno rečeno isti način. Ako bismo pristupali školski, očekivalo bi se da ilustracije poezije bidu više svedene, simbolične, metaforične, a ilustracije proze narativnije, opisne, realističnije... Zapravo, tekst se prevodi u drugi kod. Ali prevod nije, niti treba, niti mora biti doslovan. Sublimacija i nadgradnja čine ilustraciju ozbiljnim delom. Ako ima slobode i razumevanja od strane pisca i izdavača, ilustracija može biti na veoma viskom nivou autentičnosti i autonomnosti u odnosu na književno delo, ali naravno u simbiozi i komunikaciji sa njim. Meni je lično ta vrsta slobode veoma važna i teže prihvatam da ilustrujem celokupne knjige ako tekst ne osećam blisko i ako nemam preko potrebnu dozu slobode i prepoznavanja. S druge strane, kada radim dizajn knjige, naročito dizajn i ilustraciju korice, tu sam dosta fleksibilnija i do kraja u funkciji knjiga raznih žanrova i profila, a manje sam okrenuta sebi, reklo bi se. Verovatno sam zato i ilustrovala više svojih knjiga koje sam sama i napisala, na kraju i dizajnirala. Tu se u meni onaj zaboravljeni slikar sa početka priče buni. Otima se rečima, poretku knjige, toj utilitarnosti i udruženosti sa drugim autorima. Ponekad imam utisak da mi ilustrovanje celokupnog dela drugog pisca uzima krv, nešto slično kažu prevodioci koji su inače i pisci. Ilustrator nije robot koji će da izbaci sličicu kad mu ukucate neki tekst, što klijenti ponekad očekuju. Nije svaki ilustrator za svaki narativ. U razvijenim izdavačkim sistemima, izdavači i urednici obično biraju kompatibilne autore rukovodeći se njihovim pređašnjim radovima.

-U Vašoj biografiji je zabeleženo da ste dizajniraliviše od 500 knjiga, a neke od njih i ilustrovali. Da li vremenom može da usahne inspiracija ili je svako delo novo nadahnuće?

Da, to je zaista mnogo naslova. Ipak, svaka nova knjiga jeste izazov. Ponekad bude i zastoja, istrošenosti, ali se uvek nađe neki novi rukopis ili autor koje me probude, osveže, nadahnu, uradim nešto što mi se baš dopadne, pa mi to pomaže da se održim.

-Koliko Vam autori daju slobodu ili imaju zamisli kako bi nešto trebalo da izgleda?

Ponekad mi se u potpunosti prepuste, sa punim poverenjem i rečima Ti znaš svoj posao, ili Ti to znaš mnogo bolje od mene, dok ponekad žele da budem samo puki tehnički izvršitelj njihovih zamisli sa mojim autorskom potpisom. To su dve krajnosti. Prija mi da autor bude zadovoljan, kad uspem da proniknem šta mu je vežno i to nekako spojim sa svojim doživljajem teksta i sa svim onim što standardi struke zahtevaju i što je dobro za knjigu i izdavača. Sa autorima najčešće komuniciram i radim kad je u pitanju dizajn i ilustracija korica (najčešće foto-ilustracija), i uvek sam spremna da saslušam, prihvatim, prilagodim se i podredim do one mere do koje je sve to u funkciji knjige. Knjiga je glavna, ona treba da diktira pravila, a ne autor ili dizajner...

Антологија будућих снова 3

-Može li ilustracija da ''pojede'' tekst ili pokaže njegove manjkavosti?

Može da ga nadjača, a može i da ga unizi. Čitala sam u litaraturi o slučajevima gde su autori odbili ilustracije renomiranih umetnika koje su bile toliko snažne i autentične, da su prevazilazile i nadjačavale tekst i nisu im bile prihvatljive, pa su ostajale neobjavljene. A ima i dosta onih primera gde je dobra knjiga loše grafički oblikovana ili ilustrovana, te to kod senzibilnijih čitalaca ostavlja jako loš utisak i stvara predrasudu o književnom delu. Ili kad je dobra oprema i dizajn, a tekst sasvim prosečan, opet možemo steći pogrešnu predstavu o kvalitetu litarature u skupom i dobrom ruhu.

U mojoj poslednjoj knjizi koju sam napisala, ilustrovala i dizajnirala, i priredila izložbu ilustracija iz te knjige pod nazivom Antologija budućih snova, ilustarcije čine poslednji neodvojivi ciklus knjige, ne može se štampati neko drugo izdanje bez tih ilustracija ili sa ilustracijama drugog autora. U pitanju je sad već višemedijsko delo, umetnički objekat, u okviru kojeg ilustracija ima težinu bilo kojeg ostvarenja lepe umetnosti a ne samo one koju uslovno rečeno nenazivamo „primenjenom“.

Антологија будућих снова 1

-Javnosti ste se predstavili i kroz video radove, a tu su i mnogobrojne izložbe u zemlji i inostranstvu. Kako tamošnji posetioci percipiraju radove naših umetnika?

Video-ilustracija je jedan poseban projekat koji sam realizovala: kroz praktični video-rad i kroz naučno-istraživački rad ispitala sam mogućnost posmatranja ilustracija kao pokretne a ne isključivo statične slike, što je prilično inovativno i u međunarodnim okvirima. Teorija ilustracije je u povoju čak i u svetu.

Ugled matične zemlje često utiče na ugled umetnika u inostranstvu ili na međunarodnim događajima, a predrasude su, takođe, često prisutne. Materijalna podrška zemlje iz koje autor dolazi ima veliku ulogu u tome da li i kako umetnik može da se predstavi i da li može da ponudi neku uzvratnu saradnju. Na publiku opet čitav taj kontekst indirektno može da utiče. Sve ostalo je pitanje ljudske prirode, u tom smislu je publika donekle na svim meridijanim slična. Ili ćete osvojiti nekoga svojim delom, ili ne.

-Često se reči, odnosno stihovi nalaze na Vašim platnima. Zbog čega?

Reč je moja muška, a slika ženska. U mojoj duši živi par ljubavnika, od kojih svako mojoj umetnosti daje ono što ima. Pesma u reči i pesma u slici, uvek u meni je kad u kućicu puževu zavučem se i samo za Boga znam. Reč je ponekad tu, aponekad i nije, ali slika uvek jeste. Reč je kod mene kao ponornica. Nevidljivi kostur, linija, misao, konstrukcija, putanja, čvrstina... A slika je meka, putena, topla, fluidna, nosilac emocije, iracionalnog, intuitivnog.

-Književnici često kažu da danas svi pišu, a neretko isto čujemo i od slikara. Šta Vi mislite?

Ima mesta za sve. Mislim da je važnije da ostvarujemo svoju bogoliku ličnost, da sami biramo put koji nam je predodređen, i idemo njime onako kako možemo, da se ostvarujemo koliko su naše moći u datim oklonistima, crpeći snagu iz sopstvenog osvešćenog središta, iz zlatne žile našeg bića, nego da po svaku cenu zadovoljavamo profesionalne ili neke druge normative nametnute spolja.

-Dobitnica ste godišnje nagrade ULUPUDS-a. Koliko Vam znači priznanje esnafa?

Priznanje dobijeno od kolega mnogo znači. Ali još više znači onaj osećaj da ste kroz neku konkretnu materijalnu potvrdu dobili siguran znak da se napravili dobre izbore u svom unutrašnjem poretku kojim vlada neobjašnjiva logika srca.  

-Na čemu sada radite? Pripremete li novu izložbu?

Pripremam je svakog novog jutra. Pripremam je i dok spavam. A onaj mehanički deo same izvedbe traje relativno kratko. Mnogo manje od pripreme. Akumulacije, kao neke trudnoće. Što zbog moje prirode, što zbog brojnih drugih obaveza u izdavačkoj kući koje nisu moji lični projekti. Ne volim strogi raspored, iako nisam nesavesna i neodgovorna, prosto imam svoj ritam koji se ne uklapa u one obrasce: crtaj svakog dana ili u isto vreme radi to i to... Ni u običnim svakodnevnim stvarima, a kamoli u umetnosti. Kao dete koje se igra kad i kako ono hoće. U kojoj meri tu igru uspemo da uklopimo u egzistencijalne tesnace, u toj meri možemo biti radosni i ispunjeni kao stvaraoci i kao ljudi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: