детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОЈЕ И РЕЧИ СЕНКЕ ВЛАХОВИЋ

Комбинација цртежа, односно илустрације и писане речи њен је позив. Сенка Влаховић је визуелна уметница, дизајнерка и илустраторка, која својим аутентичним радовима употпуњава и обогаћује дела многих књижевника и књижевница. Призната је у свом позиву како од стране публике, тако и од еснафа. Добитница је Годишње награде Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије.

Ауторка је више стручних књига и уметничка директорка Банатског културног центра из Новог Милошева.

 

Сенка Влаховић / фото: Јован Његовић Дрндак

Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд, 13.05.2022.

-Како сте се заинтересовали за илустрацију?

Интересовање за илустрацију је код мене дошло спонтано.Одрастала сам у уметничкој породици, између књижевности и сликарства. То јесте био неки темељ који сам несвесно уградила у оно што ће касније расти у моје дело. Ја сам била баш мала али памтим кад је мама радила слике и цртеже по татиним причама. Наравно, тада нисам имала свест о релацији између текста и слике, нити претерану свест о илустрацији уопште. Ја сам мислила да ћу бити сликар. У тој замисли је увек нешто недостајало што нисам могла да дефинишем. Можда је нека сила животна јако добро знала како да мало помери мој фокус и планове, и усмери ме на илустрацију и обликовање књиге кроз студије, а нарочито у оквиру породичне издавачке делатности. Морам да поменем и мог професора Дору Босиока, дизајнера и илустратора, који ми је, такође, кад сам била на почетку и кад је то било јако важно, осветлео пут у правцу важности и вредности бављења илустрацијом, коју је давних година, као један од ретких са ових простора, специјализирао у Паризу.

Антологија будућих снова 7

-Да ли је лакше осликати поетска или прозна дела?

Чини ми се да лакше није права реч. Другачије је. Мада, може се и једно и друго илустровати на условно речено исти начин. Ако бисмо приступали школски, очекивало би се да илустрације поезије биду више сведене, симболичне, метафоричне, а илустрације прозе наративније, описне, реалистичније... Заправо, текст се преводи у други код. Али превод није, нити треба, нити мора бити дослован. Сублимација и надградња чине илустрацију озбиљним делом. Ако има слободе и разумевања од стране писца и издавача, илустрација може бити на веома виском нивоу аутентичности и аутономности у односу на књижевно дело, али наравно у симбиози и комуникацији са њим. Мени је лично та врста слободе веома важна и теже прихватам да илуструјем целокупне књиге ако текст не осећам блиско и ако немам преко потребну дозу слободе и препознавања. С друге стране, када радим дизајн књиге, нарочито дизајн и илустрацију корице, ту сам доста флексибилнија и до краја у функцији књига разних жанрова и профила, а мање сам окренута себи, рекло би се. Вероватно сам зато и илустровала више својих књига које сам сама и написала, на крају и дизајнирала. Ту се у мени онај заборављени сликар са почетка приче буни. Отима се речима, поретку књиге, тој утилитарности и удружености са другим ауторима. Понекад имам утисак да ми илустровање целокупног дела другог писца узима крв, нешто слично кажу преводиоци који су иначе и писци. Илустратор није робот који ће да избаци сличицу кад му укуцате неки текст, што клијенти понекад очекују. Није сваки илустратор за сваки наратив. У развијеним издавачким системима, издавачи и уредници обично бирају компатибилне ауторе руководећи се њиховим пређашњим радовима.

-У Вашој биографији је забележено да сте дизајнираливише од 500 књига, а неке од њих и илустровали. Да ли временом може да усахне инспирација или је свако дело ново надахнуће?

Да, то је заиста много наслова. Ипак, свака нова књига јесте изазов. Понекад буде и застоја, истрошености, али се увек нађе неки нови рукопис или аутор које ме пробуде, освеже, надахну, урадим нешто што ми се баш допадне, па ми то помаже да се одржим.

-Колико Вам аутори дају слободу или имају замисли како би нешто требало да изгледа?

Понекад ми се у потпуности препусте, са пуним поверењем и речима Ти знаш свој посао, или Ти то знаш много боље од мене, док понекад желе да будем само пуки технички извршитељ њихових замисли са мојим ауторском потписом. То су две крајности. Прија ми да аутор буде задовољан, кад успем да проникнем шта му је вежно и то некако спојим са својим доживљајем текста и са свим оним што стандарди струке захтевају и што је добро за књигу и издавача. Са ауторима најчешће комуницирам и радим кад је у питању дизајн и илустрација корица (најчешће фото-илустрација), и увек сам спремна да саслушам, прихватим, прилагодим се и подредим до оне мере до које је све то у функцији књиге. Књига је главна, она треба да диктира правила, а не аутор или дизајнер...

Антологија будућих снова 3

-Може ли илустрација да ''поједе'' текст или покаже његове мањкавости?

Може да га надјача, а може и да га унизи. Читала сам у литаратури о случајевима где су аутори одбили илустрације реномираних уметника које су биле толико снажне и аутентичне, да су превазилазиле и надјачавале текст и нису им биле прихватљиве, па су остајале необјављене. А има и доста оних примера где је добра књига лоше графички обликована или илустрована, те то код сензибилнијих читалаца оставља јако лош утисак и ствара предрасуду о књижевном делу. Или кад је добра опрема и дизајн, а текст сасвим просечан, опет можемо стећи погрешну представу о квалитету литаратуре у скупом и добром руху.

У мојој последњој књизи коју сам написала, илустровала и дизајнирала, и приредила изложбу илустрација из те књиге под називом Антологија будућих снова, илустарције чине последњи неодвојиви циклус књиге, не може се штампати неко друго издање без тих илустрација или са илустрацијама другог аутора. У питању је сад већ вишемедијско дело, уметнички објекат, у оквиру којег илустрација има тежину било којег остварења лепе уметности а не само оне коју условно речено неназивамо „примењеном“.

Антологија будућих снова 1

-Јавности сте се представили и кроз видео радове, а ту су и многобројне изложбе у земљи и иностранству. Како тамошњи посетиоци перципирају радове наших уметника?

Видео-илустрација је један посебан пројекат који сам реализовала: кроз практични видео-рад и кроз научно-истраживачки рад испитала сам могућност посматрања илустрација као покретне а не искључиво статичне слике, што је прилично иновативно и у међународним оквирима. Теорија илустрације је у повоју чак и у свету.

Углед матичне земље често утиче на углед уметника у иностранству или на међународним догађајима, а предрасуде су, такође, често присутне. Материјална подршка земље из које аутор долази има велику улогу у томе да ли и како уметник може да се представи и да ли може да понуди неку узвратну сарадњу. На публику опет читав тај контекст индиректно може да утиче. Све остало је питање људске природе, у том смислу је публика донекле на свим меридијаним слична. Или ћете освојити некога својим делом, или не.

-Често се речи, односно стихови налазе на Вашим платнима. Због чега?

Реч је моја мушка, а слика женска. У мојој души живи пар љубавника, од којих свако мојој уметности даје оно што има. Песма у речи и песма у слици, увек у мени је кад у кућицу пужеву завучем се и само за Бога знам. Реч је понекад ту, апонекад и није, али слика увек јесте. Реч је код мене као понорница. Невидљиви костур, линија, мисао, конструкција, путања, чврстина... А слика је мека, путена, топла, флуидна, носилац емоције, ирационалног, интуитивног.

-Књижевници често кажу да данас сви пишу, а неретко исто чујемо и од сликара. Шта Ви мислите?

Има места за све. Мислим да је важније да остварујемо своју боголику личност, да сами бирамо пут који нам је предодређен, и идемо њиме онако како можемо, да се остварујемо колико су наше моћи у датим оклонистима, црпећи снагу из сопственог освешћеног средишта, из златне жиле нашег бића, него да по сваку цену задовољавамо професионалне или неке друге нормативе наметнуте споља.

-Добитница сте годишње награде УЛУПУДС-а. Колико Вам значи признање еснафа?

Признање добијено од колега много значи. Али још више значи онај осећај да сте кроз неку конкретну материјалну потврду добили сигуран знак да се направили добре изборе у свом унутрашњем поретку којим влада необјашњива логика срца.  

-На чему сада радите? Припремете ли нову изложбу?

Припремам је сваког новог јутра. Припремам је и док спавам. А онај механички део саме изведбе траје релативно кратко. Много мање од припреме. Акумулације, као неке трудноће. Што због моје природе, што због бројних других обавеза у издавачкој кући које нису моји лични пројекти. Не волим строги распоред, иако нисам несавесна и неодговорна, просто имам свој ритам који се не уклапа у оне обрасце: цртај сваког дана или у исто време ради то и то... Ни у обичним свакодневним стварима, а камоли у уметности. Као дете које се игра кад и како оно хоће. У којој мери ту игру успемо да уклопимо у егзистенцијалне теснаце, у тој мери можемо бити радосни и испуњени као ствараоци и као људи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: