ŠKOLA
Ja ne volim mrak.
I to,
kada ne umem da ga uplašim,
problem rešim i osvetlim.
Zato želim mnogo,
i svašta da naučim.
Da steknem veštine,
i znanja razna,
da mi glava ne ostane prazna.
I još želim,
da budem srećan.
I zato hoću,
da učim i noću.
A dok sam bio rastom mali,
i na početku velikih saznanja,
naučio sam da puzim,
hodam i govorim.
A umem i da ćaskam,
i o koječemu prozborim.
Saznao sam i za tu njivu plodnu,
jako zgodnu,
za srce i teme,
a ja sam seme,
i cvet suncokret
Ta se njiva protiv bola,
zove škola.
U njoj okrećem glavu,
svetlu znanja, i imanja.
I dobro je,
što postoje škole razne.
I što nikada nisu prazne.
Poređane po visini,
kao planine uspinjanja,
sa kojih ostvarujemo
blistava očekivanja.
Okupani lepotom
i zanosom života,
u kom se zlati Sunce,
i govore učiteljice.
BIBLIOTEKA
Gledao sam
i video,
kretanja i pojave razne.
Nešto sam razumeo,
a ono što nisam,
zagolica mi radoznalost.
I poželeh da saznam,
i zavoleh da posmatram.
I morao sam u sebe,
sve uredno da poređam.
Da ne nastane zbrka,
od koje može da zaboli glava,
i stomak da se uznemiri.
I tako zavoleh red,
i sada njemu težim.
A pri svemu tome,
ugledah se na jednu kuću,
sličnu školi i vrtiću.
Ona ima svoje prozore,
vrata i dimnjake,
vrapce i golubove.
U njenim sobama
nema igračaka,
i ne deli se užina.
U njoj nema ni kreveta,
pa se tu i ne spava.
Ta je kuća lepa,
još od pamtiveka.
Za svo znanje i neznanje,
u njoj ima leka.
Na policama mnogim,
uredno složene,
za sve tajne i sve brige,
odabrane stoje knjige.
One čekaju,
da ih deca pročitaju.
FISKULTURA
Kada čitam,
u sebi misli okrećem,
prevrćem, uvrćem i preplićem.
Tako radim vežbe za glavu,
jer onda lakše razmišljam.
Dok je punim i praznim,
vežbam da govorim.
A kada jezik umorim,
tada vežbam da ćutim,
i tako ga odmorim.
Kada radim vežbe za oči,
gledam dugo i daleko,
polako, i u krug.
A mogu i u natrag.
U sebe da se zagledam.
I to vežbam.
Ako hoću mišiće da isteglim,
u mačku se zagledam,
pa je imitiram,
i na sve strane se izvijam.
A kada mi se trucka,
ja potrčim, i vežbam da dišem,
dok u mestu skakućem.
Ako hoću da slušam,
vežbam uši da zatvorim.
Pa se koncentrišem,
i tišinu mogu da čujem.
I kada sve to izanaliziram,
mogu dobro,
da se naspavam.
PESMA
To je u stvari,
jedna srčana česma.
Otvoriš je,
i tada sve poteče.
Izlije se, na sve strane zažubori,
kad ti se srce otvori.
I tako dalje i dalje,
teče to bogatstvo.
I ono može da se daje,
i da se deli,
i svima da se pruži,
jer bogatstvo tome služi.
Pesma može da se peva,
recituje, šapuće,
ili da se kaže glasno.
Ali pre svega toga,
ona mora da se živi,
i to je sasvim jasno.
Kad proživiš nešto,
nije važno šta i kako,
i kada uvidiš,
da se to nešto završilo,
onda možeš da se setiš,
i pamćenje osvetliš.
Sve na svoje mesto smestiš.
Da poređaš redom,
događaje, misli, slike,
zvuke i osećanja.
Onda možes da objasniš,
i sve iz sebe,
da izgovoriš.
Ili da oćutiš.
Ali da zapišeš.
Čisto,
da se ne zaboravi,
pesma.
MUZIKA
Muzika je, moji dragi,
jedna sila,
zbog koje možeš da se zagledaš,
u nečiji glas.
A možeš i da zakasniš,
na poslednji čas.
Zbog nje možeš da usniš,
u sred bela dana,
i da ti ručak,
samo vazduh bude hrana.
Zbog nje razumeš, vidiš i znaš,
sve ono,
što samo tebi pripada,
jer ga samo ti ispunjavaš.
Ona postoji na svim jezicima,
samo što se zbog nje,
zubi i usne drugačije pomeraju,
a oči u vis zagledaju,
i sklapaju.
Kada treba,
ona može da zagrmi,
i raskine oblačne, sive lance,
i u srce, svetlo da unese.
Može da izvije usne u osmeh,
pa da usta, postanu zlatousta.
Neko može da je čuje,
a neko je u svemu vidi.
I ona je baš takva,
kako se kome svidi.
Muzika je kad se rodi dete,
i kada se izlegne pile.
I onda je to recimo,
novokomponovana muzika.
U tom slučaju,
kompozitor je mama priroda,
i tata prirodnjak.
Kada se rodila,
u sve se uvukla,
i zaključala.