ШКОЛА
Ја не волим мрак.
И то,
када не умем да га уплашим,
проблем решим и осветлим.
Зато желим много,
и свашта да научим.
Да стекнем вештине,
и знања разна,
да ми глава не остане празна.
И још желим,
да будем срећан.
И зато хоћу,
да учим и ноћу.
А док сам био растом мали,
и на почетку великих сазнања,
научио сам да пузим,
ходам и говорим.
А умем и да ћаскам,
и о којечему прозборим.
Сазнао сам и за ту њиву плодну,
јако згодну,
за срце и теме,
а ја сам семе,
и цвет сунцокрет
Та се њива против бола,
зове школа.
У њој окрећем главу,
светлу знања, и имања.
И добро је,
што постоје школе разне.
И што никада нису празне.
Поређане по висини,
као планине успињања,
са којих остварујемо
блистава очекивања.
Окупани лепотом
и заносом живота,
у ком се злати Сунце,
и говоре учитељице.
БИБЛИОТЕКА
Гледао сам
и видео,
кретања и појаве разне.
Нешто сам разумео,
а оно што нисам,
заголица ми радозналост.
И пожелех да сазнам,
и заволех да посматрам.
И морао сам у себе,
све уредно да поређам.
Да не настане збрка,
од које може да заболи глава,
и стомак да се узнемири.
И тако заволех ред,
и сада њему тежим.
А при свему томе,
угледах се на једну кућу,
сличну школи и вртићу.
Она има своје прозоре,
врата и димњаке,
врапце и голубове.
У њеним собама
нема играчака,
и не дели се ужина.
У њој нема ни кревета,
па се ту и не спава.
Та је кућа лепа,
још од памтивека.
За сво знање и незнање,
у њој има лека.
На полицама многим,
уредно сложене,
за све тајне и све бриге,
одабране стоје књиге.
Оне чекају,
да их деца прочитају.
ФИСКУЛТУРА
Када читам,
у себи мисли окрећем,
преврћем, уврћем и преплићем.
Тако радим вежбе за главу,
јер онда лакше размишљам.
Док је пуним и празним,
вежбам да говорим.
А када језик уморим,
тада вежбам да ћутим,
и тако га одморим.
Када радим вежбе за очи,
гледам дуго и далеко,
полако, и у круг.
А могу и у натраг.
У себе да се загледам.
И то вежбам.
Ако хоћу мишиће да истеглим,
у мачку се загледам,
па је имитирам,
и на све стране се извијам.
А када ми се труцка,
ја потрчим, и вежбам да дишем,
док у месту скакућем.
Ако хоћу да слушам,
вежбам уши да затворим.
Па се концентришем,
и тишину могу да чујем.
И када све то изанализирам,
могу добро,
да се наспавам.
ПЕСМА
То је у ствари,
једна срчана чесма.
Отвориш је,
и тада све потече.
Излије се, на све стране зажубори,
кад ти се срце отвори.
И тако даље и даље,
тече то богатство.
И оно може да се даје,
и да се дели,
и свима да се пружи,
јер богатство томе служи.
Песма може да се пева,
рецитује, шапуће,
или да се каже гласно.
Али пре свега тога,
она мора да се живи,
и то је сасвим јасно.
Кад проживиш нешто,
није важно шта и како,
и када увидиш,
да се то нешто завршило,
онда можеш да се сетиш,
и памћење осветлиш.
Све на своје место сместиш.
Да поређаш редом,
догађаје, мисли, слике,
звуке и осећања.
Онда можес да објасниш,
и све из себе,
да изговориш.
Или да оћутиш.
Али да запишеш.
Чисто,
да се не заборави,
песма.
МУЗИКА
Музика је, моји драги,
једна сила,
због које можеш да се загледаш,
у нечији глас.
А можеш и да закасниш,
на последњи час.
Због ње можеш да усниш,
у сред бела дана,
и да ти ручак,
само ваздух буде храна.
Због ње разумеш, видиш и знаш,
све оно,
што само теби припада,
јер га само ти испуњаваш.
Она постоји на свим језицима,
само што се због ње,
зуби и усне другачије померају,
а очи у вис загледају,
и склапају.
Када треба,
она може да загрми,
и раскине облачне, сиве ланце,
и у срце, светло да унесе.
Може да извије усне у осмех,
па да уста, постану златоуста.
Неко може да је чује,
а неко је у свему види.
И она је баш таква,
како се коме свиди.
Музика је кад се роди дете,
и када се излегне пиле.
И онда је то рецимо,
новокомпонована музика.
У том случају,
композитор је мама природа,
и тата природњак.
Када се родила,
у све се увукла,
и закључала.