detalj slike: KRK Art dizajn

ČUDU NIGDJE NIJE TIJESNO

 (Jelena Glišić „Kad ja lupim šakom o sto“, Art Scena, Banja Luka 2020)

Gordana Jež Lazić 

Od čuvenih Ršumovih stihova: „Lako je prutu da se sokoli“ i njegovog „Bukvara dečjih prava“ do zbirke poezije za decu „Kad ja lupim šakom o sto“ put je bio taman toliko dug da poraste jedna Jeca. Jelena Glišić,  laureatkinja nagrade „Stanko Rakita“ za 2020. godinu – za knjigu „Kad ja lupim šakom o sto“, pripada mlađoj generaciji srpskih pesnika za decu. Međutim, književnoj javnosti već je dobro poznata kao autorka četiri knjige, zastupljena u antologijama savremenog stvaralaštva za decu i književnim časopisima, prevođena, te uvrštena u izbor Ježurkove lektire za peti razred osnovne škole u Republici Srpskoj. Po vokaciji je profesor razredne nastave. Živi i radi u Banja Luci.

Iz plejade autora za decu i mlade Jelena Glišić od početka se izdvojila autentičnim poetskim koloritom i atmosferom. Toliko, da i sam naslov njene zbirke „Kad ja lupim šakom o sto“ ispisuje poetiku ove neobično darovite pesnikinje. Toliko, da su u ovoj knjizi pomenuti „Bukvar dečjih prava“ i njegov autor dobili dostojnog naslednika. Zanimljivo je da Jelena već u uvodnoj pesmi zbirke „Kad ja lupim šakom o sto“ apostrofira upravo porastanje deteta: „Rasti, jer svijet tebe čeka / da izrasteš u čovjeka“. Upravo taj nenametljivi pedagoški pristup deci različitih uzrasta postaje ne samo poruka, nego  i osnovna boja svake Jelenine pesme. U tom okviru autorka razvija trideset i dva motiva svoje treće zbirke, izrastajući pri tom iz svake pesme na sasvim novi način. Često je jednako neočekivan i sam izbor motiva, kao što su refleksije čuda, Babaroge, majmunluka, bezbrižne dokonosti – „bez plana svakog dana“, ili jedne obične pete. Ali svaki od ovih motiva ima svoju i te kako snažnu poruku i svaki je tu da podseti, kao u stihu: „Trudi se iz petnih žila!“.  

Jedna od najlepših karakteristika poezije Jelene Glišić je onaj šeretski ćopićevski humor, a iz takvog humora otvara se didaktički pristup autorke, pa dete na lak, zanimljiv i pamtljiv način stiže do saznanja, otkrivajući npr. foru metafore tako što patka koku nazove „pravom guskom“. Kako ni jedan jedini detalj sadržaja, forme, naročito jezičkog sloja knjige nije prepušten stihiji slučajnosti, svoja neočekivana „otkrića“ autorka nagoveštava  već negde na početku knjige, stihovima „čudu nigdje nije tijesno“. Upravo to očuđavanje običnosti percepcijom ovovremenog detinjstva Jelenu čini jednim od onih pesnika koje deca sa radošću, lakoćom i bliskošću uvode u svoj svet da zauvek u njemu ostanu.

Na kognitivnom nivou, ova poezija deci pruža širok dijapazon znanja opšte kulture. Bilo da govori o proleću, divljim životinjama ili hemijskim jedinjenjima, Jelena svoje motive pronalazi poput ptice u letu. Proleće vidi dok je još skriveno iza šume, lava dok spava – pri tom sintagmom „lavlje veličanstvo“ stvara asocijativnu vezu sa njegovom titulom kralja džungle, slona dok slika, mačke dok se umivaju i krzno doteruju, a o jačini mravlje kiseline saznajemo iz pisma mravojeda. Kognitivni nivo ovih pesama uvek je višeslojan. Recimo, o slonu saznajemo da jede travu i lišće, da voli da se kupa, ali on je i personificirani slikar koji ima svoj originalan stil odevanja – prepoznatljiv je po velikom šeširu i preživljava svevremensku nevolju umetnika: „Zbog toga je bio neshvaćen često / zar je u džungli slikaru mjesto“. Gde će deca mnogo godina kasnije prepoznati Jecinog slona? U Bodlerovom „Albatrosu“. Neki od njih, na sreću i na žalost, i u sopstvenom umetničkom suživotu sa svetom oko sebe.

Tu se otvara izuzetno snažan psihološki sloj Jelenine poezije. Slon nosi šešir – valja mu ostati dostojanstven, uzdići se iznad trivijalnosti i slikati, živeti svoju umetnost. To je jedini način da on „lupi šakom o sto“. A tek da vidite kako je Jeca decu zauvek oslobodila straha od Babaroge! Lepim vaspitanjem. Babaroga danas shvata da je „stroga, tmurna i nekulturna“, potražiće „stilistu i frizera“, popraviće zube i pročitati „Bonton“. Kako u Jecinoj poeziji nestaje strah od mraka? Svetlošću. Raspline se u svetlosti sijalice, sveće, sunca. Ovde, takođe, imamo višeslojnost psihološkog aspekta. Okretanje svetlosti da bismo pobedili mrak je suštinski borba sa osećanjem tuge, melanholije, depresije, što u detetu navek ostavlja putokaz kroz neminovnost maglovitih i teških životnih trenutaka. Ova poruka dobiće nešto kasnije i  svoj nastavak u pesmi „Budi kao suncokret“: „Ogrni se svojim ljetom / i zasluži da se zoveš / Suncokretom“. Ili u pesmi „Nebo“. Štaviše, kada kaže da „nebo nosi sunce u grudima“, Jelena svoje male-velike čitaoce vodi ushodištem duše od svetlosti do verujućeg i etičkog u ljudskom biću, do plemenitosti i blagorodnosti.

Beskrajno je zanimljiv i kreativni sloj Jelenine poezije, koji ohrabruje dečju maštu, naročito u „Zebrastoj pesmi“. Zašto je zebra crno-bela „ako je zelenu travu jela“, može li, možda, „da se crveni“, i zašto joj „smeđa ne priliči, ako već malo na konja liči“? Nešto kasnije, u pesmi „Ispod plavog svoda“ igra boja prerašće u igru zvukova, gde ceo onomatopejski orkestar, u savršenoj harmoniji, uprkos rasponu stiha od četverca do osmerca, oslikava proleće. Ovakav način deskripcije potpuno je nov u našoj poeziji za decu. Osim toga, u besprekorno čist, melodičan ritmički sloj pesme, Jelena uspeva da unese i igru reči: „Gladan gladni Gladnivoje... Žustar žustri Žustrivoje... Sladak slatki Slatkivoje... Nježan nježni Nježnivoje... Srećan srećni Srećnivoje...“ Prostranstvo i moć mašte često u ovoj zbirci dosežu lepotu savremene lirske bajke, kao u pesmi „Svirala od morske pjene“, koja zatvara poetski ciklus ove zbirke, ali nagoveštava novu, koja nestrpljivo čeka svoje šarene korice i susrete sa čitaocima.

Kroz atmosferu poezije Jelene Glišić provejava raskošan fon književnosti za decu minulog veka, ali ne kao ideal, niti kao oslonac, nego kao klima u kojoj ona iz čitaoca stasava u pesnika. Svaka Jelenina slika je samo njena, dotad neizrečena i neponovljiva, i to je ono što animira čitaoce, ne samo decu, nego i nas odrasle, pa i sami nanovo porastamo u plemenitije i znanjem bogatije sebe. I više od toga, ova poezija „kupi“ čitaoca i od prvog susreta učini nas nestrpljivo znatiželjnim za svaki novi rukopis Jelene Glišić.

Konačno, nije uobičajeno, ali u ime vremena koje dolazi, dozvoliću sebi autorski iskorak. U svakom živom susretu sa Jelenom Glišić nemoguće je oteti se utisku da ispred vas stoji jedna od onih književnica kojoj će u godinama pred nama  mnoga deca, „u čovjeka porasla“ upravo uz njena dela, prilaziti sa zahvalnošću, zagrljajem i suzama u očima.     

PODELITE OVAJ TEKST NA: