детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУДУ НИГДЈЕ НИЈЕ ТИЈЕСНО

 (Јелена Глишић „Кад ја лупим шаком о сто“, Арт Сцена, Бања Лука 2020)

Гордана Јеж Лазић 

Од чувених Ршумових стихова: „Лако је пруту да се соколи“ и његовог „Буквара дечјих права“ до збирке поезије за децу „Кад ја лупим шаком о сто“ пут је био таман толико дуг да порасте једна Јеца. Јелена Глишић,  лауреаткиња награде „Станко Ракита“ за 2020. годину – за књигу „Кад ја лупим шаком о сто“, припада млађој генерацији српских песника за децу. Међутим, књижевној јавности већ је добро позната као ауторка четири књиге, заступљена у антологијама савременог стваралаштва за децу и књижевним часописима, превођена, те уврштена у избор Јежуркове лектире за пети разред основне школе у Републици Српској. По вокацији је професор разредне наставе. Живи и ради у Бања Луци.

Из плејаде аутора за децу и младе Јелена Глишић од почетка се издвојила аутентичним поетским колоритом и атмосфером. Толико, да и сам наслов њене збирке „Кад ја лупим шаком о сто“ исписује поетику ове необично даровите песникиње. Толико, да су у овој књизи поменути „Буквар дечјих права“ и његов аутор добили достојног наследника. Занимљиво је да Јелена већ у уводној песми збирке „Кад ја лупим шаком о сто“ апострофира управо порастање детета: „Расти, јер свијет тебе чека / да израстеш у човјека“. Управо тај ненаметљиви педагошки приступ деци различитих узраста постаје не само порука, него  и основна боја сваке Јеленине песме. У том оквиру ауторка развија тридесет и два мотива своје треће збирке, израстајући при том из сваке песме на сасвим нови начин. Често је једнако неочекиван и сам избор мотива, као што су рефлексије чуда, Бабароге, мајмунлука, безбрижне доконости – „без плана сваког дана“, или једне обичне пете. Али сваки од ових мотива има своју и те како снажну поруку и сваки је ту да подсети, као у стиху: „Труди се из петних жила!“.  

Једна од најлепших карактеристика поезије Јелене Глишић је онај шеретски ћопићевски хумор, а из таквог хумора отвара се дидактички приступ ауторке, па дете на лак, занимљив и памтљив начин стиже до сазнања, откривајући нпр. фору метафоре тако што патка коку назове „правом гуском“. Како ни један једини детаљ садржаја, форме, нарочито језичког слоја књиге није препуштен стихији случајности, своја неочекивана „открића“ ауторка наговештава  већ негде на почетку књиге, стиховима „чуду нигдје није тијесно“. Управо то очуђавање обичности перцепцијом ововременог детињства Јелену чини једним од оних песника које деца са радошћу, лакоћом и блискошћу уводе у свој свет да заувек у њему остану.

На когнитивном нивоу, ова поезија деци пружа широк дијапазон знања опште културе. Било да говори о пролећу, дивљим животињама или хемијским једињењима, Јелена своје мотиве проналази попут птице у лету. Пролеће види док је још скривено иза шуме, лава док спава – при том синтагмом „лавље величанство“ ствара асоцијативну везу са његовом титулом краља џунгле, слона док слика, мачке док се умивају и крзно дотерују, а о јачини мравље киселине сазнајемо из писма мравоједа. Когнитивни ниво ових песама увек је вишеслојан. Рецимо, о слону сазнајемо да једе траву и лишће, да воли да се купа, али он је и персонифицирани сликар који има свој оригиналан стил одевања – препознатљив је по великом шеширу и преживљава свевременску невољу уметника: „Због тога је био несхваћен често / зар је у џунгли сликару мјесто“. Где ће деца много година касније препознати Јециног слона? У Бодлеровом „Албатросу“. Неки од њих, на срећу и на жалост, и у сопственом уметничком суживоту са светом око себе.

Ту се отвара изузетно снажан психолошки слој Јеленине поезије. Слон носи шешир – ваља му остати достојанствен, уздићи се изнад тривијалности и сликати, живети своју уметност. То је једини начин да он „лупи шаком о сто“. А тек да видите како је Јеца децу заувек ослободила страха од Бабароге! Лепим васпитањем. Бабарога данас схвата да је „строга, тмурна и некултурна“, потражиће „стилисту и фризера“, поправиће зубе и прочитати „Бонтон“. Како у Јециној поезији нестаје страх од мрака? Светлошћу. Расплине се у светлости сијалице, свеће, сунца. Овде, такође, имамо вишеслојност психолошког аспекта. Окретање светлости да бисмо победили мрак је суштински борба са осећањем туге, меланхолије, депресије, што у детету навек оставља путоказ кроз неминовност магловитих и тешких животних тренутака. Ова порука добиће нешто касније и  свој наставак у песми „Буди као сунцокрет“: „Огрни се својим љетом / и заслужи да се зовеш / Сунцокретом“. Или у песми „Небо“. Штавише, када каже да „небо носи сунце у грудима“, Јелена своје мале-велике читаоце води усходиштем душе од светлости до верујућег и етичког у људском бићу, до племенитости и благородности.

Бескрајно је занимљив и креативни слој Јеленине поезије, који охрабрује дечју машту, нарочито у „Зебрастој песми“. Зашто је зебра црно-бела „ако је зелену траву јела“, може ли, можда, „да се црвени“, и зашто јој „смеђа не приличи, ако већ мало на коња личи“? Нешто касније, у песми „Испод плавог свода“ игра боја прерашће у игру звукова, где цео ономатопејски оркестар, у савршеној хармонији, упркос распону стиха од четверца до осмерца, осликава пролеће. Овакав начин дескрипције потпуно је нов у нашој поезији за децу. Осим тога, у беспрекорно чист, мелодичан ритмички слој песме, Јелена успева да унесе и игру речи: „Гладан гладни Гладнивоје... Жустар жустри Жустривоје... Сладак слатки Слаткивоје... Њежан њежни Њежнивоје... Срећан срећни Срећнивоје...“ Пространство и моћ маште често у овој збирци досежу лепоту савремене лирске бајке, као у песми „Свирала од морске пјене“, која затвара поетски циклус ове збирке, али наговештава нову, која нестрпљиво чека своје шарене корице и сусрете са читаоцима.

Кроз атмосферу поезије Јелене Глишић провејава раскошан фон књижевности за децу минулог века, али не као идеал, нити као ослонац, него као клима у којој она из читаоца стасава у песника. Свака Јеленина слика је само њена, дотад неизречена и непоновљива, и то је оно што анимира читаоце, не само децу, него и нас одрасле, па и сами наново порастамо у племенитије и знањем богатије себе. И више од тога, ова поезија „купи“ читаоца и од првог сусрета учини нас нестрпљиво знатижељним за сваки нови рукопис Јелене Глишић.

Коначно, није уобичајено, али у име времена које долази, дозволићу себи ауторски искорак. У сваком живом сусрету са Јеленом Глишић немогуће је отети се утиску да испред вас стоји једна од оних књижевница којој ће у годинама пред нама  многа деца, „у човјека порасла“ управо уз њена дела, прилазити са захвалношћу, загрљајем и сузама у очима.     

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: