detalj slike: KRK Art dizajn

Sonet Postojećoj u Vremenu 

                   Gordani Todorović 

 

Znam da ne postoji tren u kom Te nema,  

ni kišno proleće, ni tople jeseni;

koju su zanetu, očiju badema,

s  vetrom u kosi,  tražili zaneseni.

 

Sve bilo je izvan Tebe, osim snova;

u sobici, pesmom  grejane samoće.

Nežnosti nemiri. Jutrom, iz  dlanova

bežale ptice  u  sećanja punoće.

 

I sva si mesečinom stala... U treptaj

zore. Zašla u nevid, u senku veka.

Ni slutila nisi da postaćeš beskraj,

 

najlepši san nepostojećeg  čoveka.

Možda u zvezde, rosu, pupoljak  cveta

otišla si... I bićeš,  do kraja sveta.

 

 

Sonet Mrtvom Pesniku

 

Ti ćeš nas sećati s one strane svoda

lagan k'o srećna misao i nasmešen;

kako odlazi sanjar, buntovno rešen

da poleti bez krila, po vodi hoda.

 

Po tebi pamtiće smelost; slobodan pad.

Probuđen duh davnina u sjaju oka.

U groznici viđenja – zapis proroka.

Sve lepe krajnosti  u bezvremeni sklad.

 

Vetru zaveštanje reči, zemlji uma;

voda da pročisti, vatra da sažegne

taloge bola iz dušinih laguma...

 

Kad se vaskrsli glas tišinom razlegne -

bićeš Istina spram taštine. Svanuće!

Videlo sred opšteg  Mraka. Nadahnuće. 

Sonet o Zlu

 

Iz kog si bezdna, Praoče,

pustio Mraka čopore,

pa sudnja bitka otpoče

da Sile Svetlost pomore?! 

 

I čija  ruka  izdignu

sablju  na suzu detinju;

iz Opstanka nam istrgnu

i Pamćenje i Svetinju...

 

Koje to silne aždaje

na Tvoje carstvo  kidišu,

da sve osvete, izdaje,

našoj slabosti pripišu?

 

Crnim se srcem zaklinju,

oni, što  još Te raspinju.

Sonet o Laži

 

Laž dolazi s jutrom, na počinak leže.

Otužno je slatka, s primesama buđi.

S njom  je život bolji, a čovek je huđi.

U mutnoj je vodizamrsila mreže.

 

Odraz čiste zlobe, opakoga duha;

u tužnom trenutku milosrdna sestra;  

da skroji, uprede -rođena maestra!

I utešna mrva nasušnoga kruha...

 

Olako nas vodi do samoga brida;

lukavo se smeši, zavodnica tužna.

I besramno naga i pod velom stida -

 

o kako je gnusna i kako je ružna!

...Kad Istina šilo u srce nam svrti,

poželimo s laži, živeti do smrti...

 

Sonet Trenutka

 

Da li je bljesnula iskra

ili se javio  glasak,

očajnom zasjala žiška,

mukom prolomio prasak?

 

Sećanje raspara prosev,

nekad čeznutljiv, u grižnji.

Zenicom promine odsev,

kada nas napuste bližnji.

 

Trežnjenja nam, pijanstva;

uzneseni  i brisani,

pa sva otkrića, tajanstva,

 

jesu i biće pisani -  

trenuci propasti, časti!

Imi - u strasti, u strasti...

Sonet o Duši 
                      Gordani Lukić

Ti znaš igrom da kažešvažne stvari -

kako ostati dete a biti  čovek.

Rečju,  pokretom,  stvaraš prostore nove;

ulice uske postaju bulevari.

 

Brineš za sve što diše, u čemu kuca

srce. Hraniš i strepiš, učiš da hode

smelo. Pustiš u svet da svoje bitke vode,

i bdiš dušom koja nad njima svetluca.

 

Odsanjaš sećanje svako. Ono, srećno

i manje lepo. Slike, sitnice. Ljude.

Tešiš ćutanjem. I smehom! Pratiš znake...

 

Kad se kapi otrgnu niz staklo mlečno,

šapneš – sve dobro je, da gore ne bude.

Daš dobar vetar za svoje jedrenjake.

 

 

Sonet Kamenu

 

Teški smo ti i ja, ni da smo braća.

Gde nas navale, drugimastaje dah.

Takve nas, izjedna,  opravi  ćaća -

za pod glavu, šljunak u opanku, prah.

 

Imamo ogranak  od istog pretka.

Tvrdine, oštricu. Za vrat, u ruke.

Reč postojanu, od celog imetka.

Skupa u  vatru, vir, jauk i muke.

 

Od nas su kelije. Tvrđave. Opkop.

Opiljci, obluci i komadine.

Neumit smo kao pokoj i pokop.

 

Jedan smo drugom blizanac, imenjak.

Ćutanje uzidano u gradine.

Isprva temelj, na koncu - nadgrobnjak.

 

Sonet Nemom govoru

Ćutimo sami a mnogo nas ima.

Gasimo se nemo i ne jadamo.  

Tako ćuteći, nalik duhovima,

odavno smo mrtvi, a to ne znamo.

 

Pali u ćutnju kao da smo s uma.

Igramo ćutke i mučimo, mučno.

I nije nam dosta tog opijuma,

iz priče naglo zaćutimo bučno.

 

I čini se da ćutanje je krasno,

jer reči truju, svađaju i seku;

ne sluteći kako ume opasno

 

dauskovitla buru u  čoveku.

Od misli koje jezikom protutnje,

rečitija je  ta silina  ćutnje.

Sonet Pijanstvu 

 

Pijanstvu ne biram mesto, vreme;

razgaljen, stišan - kako se htelo.

Sebi nazdravljam za svako breme,

prvo lagano, zatim, na belo.

 

Nekad od čudnog žara zadrhtim;

raspevan  kriknem, raznežen jeknem!

Prepun života i lepe smrti,

vatrom opijen podano kleknem.

 

Smagljenog vida svešću  teturam,

sputane snage, vetrovit, mahnit;

zapljusnem kišom, prometnem pticom,

 

starinarnicu duše preturam.

Dubim misao - isklešem granit,

svetlom pijanstva i besanicom.

 

Sonet Početku

 

Jezik  moj i ja smo od iste sorte.

Brat mi je, predak!Večiti suđenik.

Materično gnezdo,  damar aorte.

Pupčana vrpca. Mač i molitvenik.

 

Reč je moja sa stećka, krajputaša.

Gluvog kola. Zapisa. Pokrstica.

Zavetni zlatovez. Iz Očenaša.

Prvobitna svetlost. Kap i Čestica.

 

Verujem u rodoslov i predanje.

Imam  krug u godovima Postanka.

Predodređena da sam zaveštanje

 

Pesmi,  sluškinja  zalogu opstanka.

Ona je so rane i žuđena mleč,

jer mi praotac Jezik,  pramajka - Reč.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: