детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сонет Постојећој у Времену 

                   Гордани Тодоровић 

 

Знам да не постоји трен у ком Те нема,  

ни кишно пролеће, ни топле јесени;

коју су занету, очију бадема,

с  ветром у коси,  тражили занесени.

 

Све било је изван Тебе, осим снова;

у собици, песмом  грејане самоће.

Нежности немири. Јутром, из  дланова

бежале птице  у  сећања пуноће.

 

И сва си месечином стала... У трептај

зоре. Зашла у невид, у сенку века.

Ни слутила ниси да постаћеш бескрај,

 

најлепши сан непостојећег  човека.

Можда у звезде, росу, пупољак  цвета

отишла си... И бићеш,  до краја света.

 

 

Сонет Мртвом Песнику

 

Ти ћеш нас сећати с оне стране свода

лаган к'о срећна мисао и насмешен;

како одлази сањар, бунтовно решен

да полети без крила, по води хода.

 

По теби памтиће смелост; слободан пад.

Пробуђен дух давнина у сјају ока.

У грозници виђења – запис пророка.

Све лепе крајности  у безвремени склад.

 

Ветру завештање речи, земљи ума;

вода да прочисти, ватра да сажегне

талоге бола из душиних лагума...

 

Кад се васкрсли глас тишином разлегне -

бићеш Истина спрам таштине. Свануће!

Видело сред општег  Мрака. Надахнуће. 

Сонет о Злу

 

Из ког си бездна, Праоче,

пустио Мрака чопоре,

па судња битка отпоче

да Силе Светлост поморе?! 

 

И чија  рука  издигну

сабљу  на сузу детињу;

из Опстанка нам истргну

и Памћење и Светињу...

 

Које то силне аждаје

на Твоје царство  кидишу,

да све освете, издаје,

нашој слабости припишу?

 

Црним се срцем заклињу,

они, што  још Те распињу.

Сонет о Лажи

 

Лаж долази с јутром, на починак леже.

Отужно је слатка, с примесама буђи.

С њом  je живот бољи, а човек је хуђи.

У мутној је водизамрсила мреже.

 

Одраз чисте злобе, опакога духа;

у тужном тренутку милосрдна сестра;  

да скроји, упреде -рођена маестра!

И утешна мрва насушнога круха...

 

Олако нас води до самога брида;

лукаво се смеши, заводница тужна.

И бесрамно нага и под велом стида -

 

о како је гнусна и како је ружна!

...Кад Истина шило у срце нам сврти,

пожелимо с лажи, живети до смрти...

 

Сонет Тренутка

 

Да ли је бљеснула искра

или се јавио  гласак,

очајнoм засјала жишка,

муком проломио прасак?

 

Сећање распара просев,

некад чезнутљив, у грижњи.

Зеницом промине одсев,

када нас напусте ближњи.

 

Трежњења нам, пијанства;

узнесени  и брисани,

па сва открића, тајанства,

 

јесу и биће писани -  

тренуци пропасти, части!

Ими - у страсти, у страсти...

Сонет о Души 
                      Гордани Лукић

Ти знаш игром да кажешважне ствари -

како остати дете а бити  човек.

Речју,  покретом,  ствараш просторе нове;

улице уске постају булевари.

 

Бринеш за све што дише, у чему куца

срце. Храниш и стрепиш, учиш да ходе

смело. Пустиш у свет да своје битке воде,

и бдиш душом која над њима светлуца.

 

Одсањаш сећање свако. Оно, срећно

и мање лепо. Слике, ситнице. Људе.

Тешиш ћутањем. И смехом! Пратиш знаке...

 

Кад се капи отргну низ стакло млечно,

шапнеш – све добро је, да горе не буде.

Даш добар ветар за своје једрењаке.

 

 

Сонет Камену

 

Тешки смо ти и ја, ни да смо браћа.

Где нас навале, другимастаје дах.

Такве нас, изједна,  оправи  ћаћа -

за под главу, шљунак у опанку, прах.

 

Имамо огранак  од истог претка.

Тврдине, оштрицу. За врат, у руке.

Реч постојану, од целог иметка.

Скупа у  ватру, вир, јаук и муке.

 

Од нас су келије. Тврђаве. Опкоп.

Опиљци, облуци и комадине.

Неумит смо као покој и покоп.

 

Један смо другом близанац, имењак.

Ћутање узидано у градине.

Испрва темељ, на концу - надгробњак.

 

Сонет Немом говору

Ћутимо сами а много нас има.

Гасимо се немо и не јадамо.  

Тако ћутећи, налик духовима,

одавно смо мртви, а то не знамо.

 

Пали у ћутњу као да смо с ума.

Играмо ћутке и мучимо, мучно.

И није нам доста тог опијума,

из приче нагло заћутимо бучно.

 

И чини се да ћутање је красно,

јер речи трују, свађају и секу;

не слутећи како уме опасно

 

даусковитла буру у  човеку.

Од мисли које језиком протутње,

речитија је  та силина  ћутње.

Сонет Пијанству 

 

Пијанству не бирам место, време;

разгаљен, стишан - како се хтело.

Себи наздрављам за свако бреме,

прво лагано, затим, на бело.

 

Некад од чудног жара задрхтим;

распеван  крикнем, разнежен јекнем!

Препун живота и лепе смрти,

ватром опијен подано клекнем.

 

Смагљеног вида свешћу  тетурам,

спутане снаге, ветровит, махнит;

запљуснем кишом, прометнем птицом,

 

старинарницу душе претурам.

Дубим мисао - исклешем гранит,

светлом пијанства и бесаницом.

 

Сонет Почетку

 

Језик  мој и ја смо од исте сорте.

Брат ми је, предак!Вечити суђеник.

Матерично гнездо,  дамар аорте.

Пупчана врпца. Мач и молитвеник.

 

Реч је моја са стећка, крајпуташа.

Глувог кола. Записа. Покрстица.

Заветни златовез. Из Оченаша.

Првобитна светлост. Кап и Честица.

 

Верујем у родослов и предање.

Имам  круг у годовима Постанка.

Предодређена да сам завештање

 

Песми,  слушкиња  залогу опстанка.

Она је со ране и жуђена млеч,

јер ми праотац Језик,  прамајка - Реч.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: