detalj slike: KRK Art dizajn

U SPOMEN NA DAN PRIMIRJA U VELIKOM RATU

 

Već je šesti mesec u ratu. Okasnilo proleće kao da nikad neće doći. Sam je na straži. Stoji priljubljen uz mokro stablo. U blatu je do članaka. Samo mu oči igraju oko glave. I sopstveno disanje mu smeta dok osluškuje zvuke oko sebe. Nad njim je obešen oblak pun vode. Gleda ga kako se spušta i zabada se u vrhove ogolelih grana. Sipi kiša i uvlači mu se u kosu, u vrat, na ruke koje su se sledile od hladnoće i zalepile za pušku koju nosi. Samo neke omršavele ptice oštrog perja proleću. Napravi korak, dva. Mora da hoda, zaspaće. Pružilo se ravno Ovče polje između planine Mangovice na severu i Gradištanskih planina na zapadu. Prati reku Azmak koja kroz njega protiče. Mrtve više niko i ne kupi, samo ranjene a ima ih i jedna i druga strana.

 

Kumanovska bitka koja se tu odigrala između članica Balkanskog saveza koji su činile Kraljevine Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore na jednoj strani i Osmanskog carstva na drugoj, označila je i njegov kraj. U novoj preraspodeli teritorija, članice Balkanskog saveza su se, kao čopor besnih pasa uz učešće još moćne Austrougarske, međusobno sukobile oko podele osvojenih oblasti. Prvi Balkanski rat se završio nagoveštavajući ubrzani početak drugog.

 

Velika carstva upravljala su životima malih ljudi, i njegovim. Prisetio se Budimir tog sunčanog oktobarskog dana kad je telal došao u selo. Lupao je u doboš idući sokacima i vikao:“ Daje se na znanje, svi muškarci stariji od 18g da se jave svojim ratnim komandama.“ Zaigralo mu je srce, ko će ako ne on da brani otadžbinu. Uleteo je u kuću:" Majka spremaj preobuku." Ilinkino srce prestalo je da kuca, samo ruke drhte. Gleda ga. Sva ljubav za sina je u njenim očima. Otac Jeremija ne skriva ponos, ej, hej, ima on sina da brani Srbiju. Ilinka ga uzima za ruke i kaže:“ Čuvaj se! I zapamti, uvek pomozi drugom u nevolji.“ Nije ih video od kad je krenuo u rat. Uželeo se majke i oca, i kuće, i njive i svog velikog ovna Bekana. Obećao mu je komandir dva slobodna dana, nagrada za hrabrost.

 

Kiša mu natapa odeću, sipi bockava i dosadna. Gazi po blatu koje se lepi za već pohabane cokule. Hoda otežano a i ne žuri, čeka smenu. Trgne se, prekine mu se misao. Učini mu se da čuje nečije ječanje. Pođe oprezno u tom pravcu. Vidi, turski vojnik leži na obali reke. Prilazi mu oprezno, pa na metar, dva stane od njega. Ranjen u obe noge, kosa na glavi slepljena od krvi, nizamska uniforma iskidana. Jedno oko zatvoreno, drugo otvoreno, ukočena zenica kao staklo. Da li ga uopšte vidi? Gura ga nogom, ne zna ima li u njemu još snage za ubijanje. Na svaki dodir ranjenik bolno zaječi. Pretresa mu odeću, otvara džepove. U jednom od njih, fotografija. Na njoj starija žena. Budimira kao da je žeravica opekla. U njoj prepoznaje svoju Ilinku, i Turčin negde ima majku. Brzo se osvrnu, pogleda levo, pa desno, nikoga nema. Podiže ga i nosi do najbližeg grma. Sipa mu vodu iz svoje čuture u usta, vidi da gori od temperature. Briše mu lice od zemlje, mlad je, njegovih godina. Doneo je odluku, noćas će ga odneti majci, setio se onog što mu je rekla prateći ga. Sakrili su ga u vajat koji su mu podigli da u njemu živi kad im snaju dovede. Dva meseca mu je majka Ilinka vidala rane. Naučio je njeno ime Hasan. Pričao je da je iz grada Izmira. Završio je rat. Mislio je Hasan kako da im zahvali za spašeni život, njemu neprijatelju. Samo mu je ostao džepni sat. Majka Sevda je od raznobojnih perli, u koje je utkala jedno maleno crveno srce napravila futrolu. Dao ga je Budimiru u spomen. A majci Ilinki je dao zavet da će svako žensko dete koje se rodi u njegovoj porodici nositi njeno ime. Sat sam sačuvala, blistaju raznobojne perle dok on tiho kuca već više od sto godina. Samo ne znam, da li Izmirom prošeta po neka Ilinka, i da li nosi u srcu njenu dobrotu. A hoću da verujem da šeta i da ponekad dok ispija čaj u čajdžinicama na obali Egeja priča priču o svom neobičnom imenu.

 

P. S Priču posvećujem mom dedi Budimiru Cvijoviću, nosiocu Albanske spomenice, nosiocu dva ordena za hrabrost Miloša Obilića, ordena engleskog Kralja Džordža za hrabrost na bojnom polju, nosiocu ordena Karađorđeve zvezde sa dva mača za vernost Otadžbini i ordena za učešće u ratovima 1914-1918g i njegovom bratu Slavku Cvijoviću. Obojica su preživela albansku golgotu, Krf i Vido. Obojica su učestvovala u proboju Solunskog fronta na ponos i pamćenje familije Cvijović u Srbiji i Makedoniji. Slava njima i svim poginulim i preživelim učesnicima Velikog rata.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: