детаљ слике: КРК Арт дизајн

У СПОМЕН НА ДАН ПРИМИРЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ

 

Већ је шести месец у рату. Окаснило пролеће као да никад неће доћи. Сам је на стражи. Стоји приљубљен уз мокро стабло. У блату је до чланака. Само му очи играју око главе. И сопствено дисање му смета док ослушкује звуке око себе. Над њим је обешен облак пун воде. Гледа га како се спушта и забада се у врхове оголелих грана. Сипи киша и увлачи му се у косу, у врат, на руке које су се следиле од хладноће и залепиле за пушку коју носи. Само неке омршавеле птице оштрог перја пролећу. Направи корак, два. Мора да хода, заспаће. Пружило се равно Овче поље између планине Манговице на северу и Градиштанских планина на западу. Прати реку Азмак која кроз њега протиче. Мртве више нико и не купи, само рањене а има их и једна и друга страна.

 

Кумановска битка која се ту одиграла између чланица Балканског савеза који су чиниле Краљевине Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе на једној страни и Османског царства на другој, означила је и његов крај. У новој прерасподели територија, чланице Балканског савеза су се, као чопор бесних паса уз учешће још моћне Аустроугарске, међусобно сукобиле око поделе освојених области. Први Балкански рат се завршио наговештавајући убрзани почетак другог.

 

Велика царства управљала су животима малих људи, и његовим. Присетио се Будимир тог сунчаног октобарског дана кад је телал дошао у село. Лупао је у добош идући сокацима и викао:“ Даје се на знање, сви мушкарци старији од 18г да се јаве својим ратним командама.“ Заиграло му је срце, ко ће ако не он да брани отаџбину. Улетео је у кућу:" Мајка спремај преобуку." Илинкино срце престало је да куца, само руке дрхте. Гледа га. Сва љубав за сина је у њеним очима. Отац Јеремија не скрива понос, еј, хеј, има он сина да брани Србију. Илинка га узима за руке и каже:“ Чувај се! И запамти, увек помози другом у невољи.“ Није их видео од кад је кренуо у рат. Ужелео се мајке и оца, и куће, и њиве и свог великог овна Бекана. Обећао му је командир два слободна дана, награда за храброст.

 

Киша му натапа одећу, сипи боцкава и досадна. Гази по блату које се лепи за већ похабане цокуле. Хода отежано а и не жури, чека смену. Тргне се, прекине му се мисао. Учини му се да чује нечије јечање. Пође опрезно у том правцу. Види, турски војник лежи на обали реке. Прилази му опрезно, па на метар, два стане од њега. Рањен у обе ноге, коса на глави слепљена од крви, низамска униформа искидана. Једно око затворено, друго отворено, укочена зеница као стакло. Да ли га уопште види? Гура га ногом, не зна има ли у њему још снаге за убијање. На сваки додир рањеник болно зајечи. Претреса му одећу, отвара џепове. У једном од њих, фотографија. На њој старија жена. Будимира као да је жеравица опекла. У њој препознаје своју Илинку, и Турчин негде има мајку. Брзо се осврну, погледа лево, па десно, никога нема. Подиже га и носи до најближег грма. Сипа му воду из своје чутуре у уста, види да гори од температуре. Брише му лице од земље, млад је, његових година. Донео је одлуку, ноћас ће га однети мајци, сетио се оног што му је рекла пратећи га. Сакрили су га у вајат који су му подигли да у њему живи кад им снају доведе. Два месеца му је мајка Илинка видала ране. Научио је њено име Хасан. Причао је да је из града Измира. Завршио је рат. Мислио је Хасан како да им захвали за спашени живот, њему непријатељу. Само му је остао џепни сат. Мајка Севда је од разнобојних перли, у које је уткала једно малено црвено срце направила футролу. Дао га је Будимиру у спомен. А мајци Илинки је дао завет да ће свако женско дете које се роди у његовој породици носити њено име. Сат сам сачувала, блистају разнобојне перле док он тихо куца већ више од сто година. Само не знам, да ли Измиром прошета по нека Илинка, и да ли носи у срцу њену доброту. А хоћу да верујем да шета и да понекад док испија чај у чајџиницама на обали Егеја прича причу о свом необичном имену.

 

П. С Причу посвећујем мом деди Будимиру Цвијовићу, носиоцу Албанске споменице, носиоцу два ордена за храброст Милоша Обилића, ордена енглеског Краља Џорџа за храброст на бојном пољу, носиоцу ордена Карађорђеве звезде са два мача за верност Отаџбини и ордена за учешће у ратовима 1914-1918г и његовом брату Славку Цвијовићу. Обојица су преживела албанску голготу, Крф и Видо. Обојица су учествовала у пробоју Солунског фронта на понос и памћење фамилије Цвијовић у Србији и Македонији. Слава њима и свим погинулим и преживелим учесницима Великог рата.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: