O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


BIO JEDNOM JEDAN DON ŽUAN

Stanislava Žuža Šakota
detalj slike: KRK Art dizajn




BIO JEDNOM JEDAN DON ŽUAN

 

„Stoj, zlikovče, ovaj put nećeš proći nekažnjeno!“, vikala je pobjesnjela rulja. Gonili su me više od sat vremena. Sreća pa je napolju mrak, ulična rasvjeta odavno nije uključivana. Oni su je isključili zbog sebe, da mutne radnje ostanu neprimijećene, a i meni je tama odgovarala. Nasmiješio sam se dok sam ih posmatrao kako ko muve bez glave već treći put trče kružno dvjema paralelnim ulicama. Podsjećali su me na likove iz crtaća. A valjda je to tako sa pričama i filmovima. Sve je onako kako se nekada nekome desilo.


Sreća pa nisu mnogo pametni. Nisu ko ja! Baš me briga! Evo prošlo je pola sata, ili dva kruga kako se odmaram sakriven između dva kontenjera. Lijepo sam se ušuško, sa strana sam naslonio vreće sa smećem. Možda malo smrducam, ali me noge ne bole. Neće ni oni dugo; možda još krug ili dva, a onda će otići svojim kućama. Shvatit će da sam ponovo ispario poput duha. Glupani! Ne mogu mi ništa. Nikada me neće uhvatiti. Nasmiješio sam se na trenutak zadovoljno.


„Ma, jebem ti ovo“, pomislim poslije nekog vremena već umoran od svega. Što mi treba da ja sa s visokim pritiskom i vodom u koljenima bježim od nečijih roditelja!?


A onda se sjetim njene nježne kože i bijele puti. Mirisala je nevino poput srne. Savila se u mom naručju i drhtala. Od straha ili uzbuđenja, nisam imao vremena ni da pitam. Nije me bilo ni briga. Ono njeno podrhtavanje bilo je sve što mi treba. Strah pomiješan sa željom, nestrpljenjem, uzbuđenjem... a još osjećaj da nije nikada... E to me ponovo oživljavalo. Osjetio bih onu jaku, životinjsku želju...


„Tu si se sakrio!“, trznu me nečiji šapat. Noge mi se odsjekoše od straha.


Gotov sam, pomislim. Rulja će me raščerečiti. Ovako su se bunili samo kad bi shvatili da sam bacio oko na neku od onih zabranjenih... Djevojčica koje su bile kćerke uglednih ljudi iz grada. Već sam vidio kako me policija mlati i vodi u zatvor.


Jedna neugledna ženska prilika zavuče se u smeće pored mene i šćućuri se ko i ja. Samo sam je pogledao. Nije ovo bila prilika za razgovore. Razgovarat ćemo kad rulja odustane od potrage. Valjda nije mislila da ću sa njom da provedem noć? Ma kako da su me drugi vidjeli, imao sam ja svoje standarde... bar nekada! Nije se baš svaka mogla pohvaliti da je bila sa mnom. Nije mogla dok nisam zašao u ove godine. Nekolicina ljudi ponovo protrča pored nas.


„Izgleda da je to to“, pomislim. Možda će u sljedećem krugu da se pojavi neko iz obezbjeđenja njenog oca, a onda će i oni odustati. Niko se više nije pojavljivao. Za svaki slučaj nisam se micao, a nije ni ona. Bila je tiha i teška poput nerješivog problema koji me ovako nenaspavanoga čeka.

„Hajde!“, povuče me za rukav. Naglim pokretom uspijem da se izvučem.

„Pusti me, ženo, Boga ti! Vidiš da sam pijan. Šta hoćeš ti od mene?“, upitam je praveći se da ne znam.


„Samo ono što i ti hoćeš!“, govorila je tiho, unoseći mi se u lice. Njen miris nadjačao je miris iz kontenjera. Tek tada smo oboje shvatili da su se u onom smeću na njenu odjeću zalijepili ostatci hrane. Izgleda da je u pitanju bila džigerica koja je stajala na suncu bar tri ili četiri dana. Gledao sam je tužno.


„Da sam električar ne bih je ni briferom dohvatio“, pomislim sa izrazom gađenja na licu. Vidio sam da joj je neprijatno. Vjerovatno ni ja nisam mnogo bolje mirisao, ali brate, sad mi je samo stalo da se polako vratim kući.

„Idemo kod mene da se istuširamo!“, dodade vukući me za rukav.

„Ma pusti me, ženo, da idem kući!“, odbrusim, nadajući se da će se i ona urazumiti i otići.

„E ne može tako! Ako ne pođeš sa mnom vrištat ću, a onda si gotov!“, otvori usta sa namjerom da vikne.


„Dobro, dobro“, rekoh pomirljivo i krenem. E, Bože, dokle ću ovako? Krenem za njom, dok su mi koljena klecala. Nije to od straha, reuma i ona voda u njima nije mi dozvoljavala da normalno koračam. Uvela me u jedan mali kućerak na kraju ulice. Bio je neugledan ko i ona. Možda je nekada bila i privlačna, ali sada u ovim uslovima... Samo mahnem rukom nesvjesno, jedva čekajući da se izvučem odavde. Uskoro se pojavila. Izašla je iz kupatila umotana peškirima. Na prvi pogled se vidjelo da je imala više od trideset i pet godina. Po mojim standardima samo ta činjenica je bila eliminatorna. Gledao sam njeno tijelo. Nije tu bilo ničega privlačnog za mene. A znao sam da me neće samo tako pustiti da odem.


„Istuširaj se i ti!“, dobaci mi peškir u prolazu i pođe prema kuhinji. Čuo sam je kako tamo lupka suđem. Šta god da je spremala nije me zanimalo. Vidim, ni ovom mom vršnjaku večeras se nije dizalo. Jebala me medalja. Nije dobro biti ni najbolji... mada, bilo je dok sam bio mlađi!


Krenem prema kupatilu i pustim vodu. Prijala mi je toplina koja je sa mene spirala neugodan miris ulice. Ništa, popit ću tabletu! Vijagra mi je posljednjih godina stalno bila u džepu. Za ne daj Bože i ovakve situacije. Voda je polako spirala sve ove nakamarene godine. Ko jučer da je bilo kad sam se počeo sa drugovima takmičiti, u tada dječjoj igri „Ko će najviše djevojaka da poljubi“. Poslije samo godinu ili dvije poljubac nije bio u opticaju za nagradu. Išli smo do kraja. Nakon desetak godina svi su odustali. Ja nisam odustajao! Ni onda kada više nisam bio zanimljiv djevojkama. Ono nešto što sam imao pomoglo bi uz sve one skupocjene poklone koje sam davao, ali ne, nisam odustajao!


„Požuri! Sendviči i piće su spremni!”


Bože, kako da se riješim ove ludače? Dohvatim sapun i ponovo se istrljam, a onda uzmem i mrežicu za leđa da izmasiram tabane. Nekada su mi bile zanimljive ove starije žene, ali u ovim godinama računati ih kao trofeje, bilo je stvarno nemoguće. Izvučem tabletu i počnem da je žvaćem. Volio sam ove, brže su djelovale. Omotam peškir oko struka i izađem.


„Dođi, raskomoti se!“, namignula mi dok mi je pokazivala gdje da sjednem. Sjednem i pustim je da mi ubacuje u usta zalogaje. Pravio sam se da ne primjećujem njene ruke koje su slobodno i bez stida osvajale sve veći dio moga tijela, povremeno se odmarajući na onom peškiriću. Pustio sam je i da mi dodaje vino... ma, pustio sam je neka radi šta hoće. Napolje mi se nije išlo, bio sam daleko od kuće. A i kud bih ovakav? Vidio sam da je tableta počela da djeluje. Nisam imao volje da se u ovu igru uključim aktivnije. Nisam reagovao ni kada je počela da se izvija na mome tijelu. Neka je nek uživa koliko hoće, ili koliko mi tableta potraje. Gledao sam neki dokumentarac na TV-u, nije bio loš. Samo da mi nije smetala dok je pokušavala doživjeti vrhunac. A onda mi se pogled zamagli. Ona se i dalje igrala u mome krilu, ali kao da nije bila sama. Lica nekih davno obljubljenih i zaboravljenih žena smjenjivala su se pred mojim očima. Pokušao sam da se izvučem iz njihovog zagrljaja. Gubio sam dah. Mislio sam, nestat će ako zatvorim oči, ali nisu. Bile su tu, ispred mene, na meni, u meni. Nijedna nije nedostajala i sve kao da su me davile. Kao da su željele da naplate sve one naše trenutke sreće. Zar nisu i one uživale??? Zašto nisu zahvalne? Roptao sam između njihovih uzdaha. Je li vrijedilo takmičiti se cijeloga života? Možda je bolje bilo da sam svoje vrijeme trošio na pjevanje? A onda mi je i bez dima sve postalo mutno. Svaki njihov uzdah bio je novi udarac koji bi mi presjekao dah.


„Napokon su prestale... Sad mogu da odmaram!”, pomislim i sklopim oči.



ИЛУСТРАЦИЈА: Бранко Векић, аниматор, графички дизајнер, режисер, уметник, живи и ради у Сарајеву, где као доцент на Унивезитету помаже младим уметницима да развију све своје потенцијале. 1996. је заслужан за прву босанскохерцеговачку компјутерску анимацију пребачену на филмску траку. На Оскаром овенчаном филму Ничија земља, радио је као аниматор и графички дизајнер. 1994., 1997., 2005.и 2007. ради као режисер, уметнички режисер и графички дизајнер Босне и Херцеговине на Евровизији.






PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"