детаљ слике: КРК Арт дизајн

БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ДОН ЖУАН

 

„Стој, зликовче, овај пут нећеш проћи некажњено!“, викала је побјесњела руља. Гонили су ме више од сат времена. Срећа па је напољу мрак, улична расвјета одавно није укључивана. Они су је искључили због себе, да мутне радње остану непримијећене, а и мени је тама одговарала. Насмијешио сам се док сам их посматрао како ко муве без главе већ трећи пут трче кружно двјема паралелним улицама. Подсјећали су ме на ликове из цртаћа. А ваљда је то тако са причама и филмовима. Све је онако како се некада некоме десило.

Срећа па нису много паметни. Нису ко ја! Баш ме брига! Ево прошло је пола сата, или два круга како се одмарам сакривен између два контењера. Лијепо сам се ушушко, са страна сам наслонио вреће са смећем. Можда мало смрдуцам, али ме ноге не боле. Неће ни они дуго; можда још круг или два, а онда ће отићи својим кућама. Схватит ће да сам поново испарио попут духа. Глупани! Не могу ми ништа. Никада ме неће ухватити. Насмијешио сам се на тренутак задовољно.

„Ма, јебем ти ово“, помислим послије неког времена већ уморан од свега. Што ми треба да ја са с високим притиском и водом у кољенима бјежим од нечијих родитеља!?

А онда се сјетим њене њежне коже и бијеле пути. Мирисала је невино попут срне. Савила се у мом наручју и дрхтала. Од страха или узбуђења, нисам имао времена ни да питам. Није ме било ни брига. Оно њено подрхтавање било је све што ми треба. Страх помијешан са жељом, нестрпљењем, узбуђењем... а још осјећај да није никада... Е то ме поново оживљавало. Осјетио бих ону јаку, животињску жељу...

„Ту си се сакрио!“, трзну ме нечији шапат. Ноге ми се одсјекоше од страха.

Готов сам, помислим. Руља ће ме рашчеречити. Овако су се бунили само кад би схватили да сам бацио око на неку од оних забрањених... Дјевојчица које су биле кћерке угледних људи из града. Већ сам видио како ме полиција млати и води у затвор.

Једна неугледна женска прилика завуче се у смеће поред мене и шћућури се ко и ја. Само сам је погледао. Није ово била прилика за разговоре. Разговарат ћемо кад руља одустане од потраге. Ваљда није мислила да ћу са њом да проведем ноћ? Ма како да су ме други видјели, имао сам ја своје стандарде... бар некада! Није се баш свака могла похвалити да је била са мном. Није могла док нисам зашао у ове године. Неколицина људи поново протрча поред нас.

„Изгледа да је то то“, помислим. Можда ће у сљедећем кругу да се појави неко из обезбјеђења њеног оца, а онда ће и они одустати. Нико се више није појављивао. За сваки случај нисам се мицао, а није ни она. Била је тиха и тешка попут нерјешивог проблема који ме овако ненаспаванога чека.

„Хајде!“, повуче ме за рукав. Наглим покретом успијем да се извучем.

„Пусти ме, жено, Бога ти! Видиш да сам пијан. Шта хоћеш ти од мене?“, упитам је правећи се да не знам.

„Само оно што и ти хоћеш!“, говорила је тихо, уносећи ми се у лице. Њен мирис надјачао је мирис из контењера. Тек тада смо обоје схватили да су се у оном смећу на њену одјећу залијепили остатци хране. Изгледа да је у питању била џигерица која је стајала на сунцу бар три или четири дана. Гледао сам је тужно.

„Да сам електричар не бих је ни брифером дохватио“, помислим са изразом гађења на лицу. Видио сам да јој је непријатно. Вјероватно ни ја нисам много боље мирисао, али брате, сад ми је само стало да се полако вратим кући.

„Идемо код мене да се истуширамо!“, додаде вукући ме за рукав.

„Ма пусти ме, жено, да идем кући!“, одбрусим, надајући се да ће се и она уразумити и отићи.

„Е не може тако! Ако не пођеш са мном вриштат ћу, а онда си готов!“, отвори уста са намјером да викне.

„Добро, добро“, рекох помирљиво и кренем. Е, Боже, докле ћу овако? Кренем за њом, док су ми кољена клецала. Није то од страха, реума и она вода у њима није ми дозвољавала да нормално корачам. Увела ме у један мали кућерак на крају улице. Био је неугледан ко и она. Можда је некада била и привлачна, али сада у овим условима... Само махнем руком несвјесно, једва чекајући да се извучем одавде. Ускоро се појавила. Изашла је из купатила умотана пешкирима. На први поглед се видјело да је имала више од тридесет и пет година. По мојим стандардима само та чињеница је била елиминаторна. Гледао сам њено тијело. Није ту било ничега привлачног за мене. А знао сам да ме неће само тако пустити да одем.

„Истуширај се и ти!“, добаци ми пешкир у пролазу и пође према кухињи. Чуо сам је како тамо лупка суђем. Шта год да је спремала није ме занимало. Видим, ни овом мом вршњаку вечерас се није дизало. Јебала ме медаља. Није добро бити ни најбољи... мада, било је док сам био млађи!

Кренем према купатилу и пустим воду. Пријала ми је топлина која је са мене спирала неугодан мирис улице. Ништа, попит ћу таблету! Вијагра ми је посљедњих година стално била у џепу. За не дај Боже и овакве ситуације. Вода је полако спирала све ове накамарене године. Ко јучер да је било кад сам се почео са друговима такмичити, у тада дјечјој игри „Ко ће највише дјевојака да пољуби“. Послије само годину или двије пољубац није био у оптицају за награду. Ишли смо до краја. Након десетак година сви су одустали. Ја нисам одустајао! Ни онда када више нисам био занимљив дјевојкама. Оно нешто што сам имао помогло би уз све оне скупоцјене поклоне које сам давао, али не, нисам одустајао!

„Пожури! Сендвичи и пиће су спремни!”

Боже, како да се ријешим ове лудаче? Дохватим сапун и поново се истрљам, а онда узмем и мрежицу за леђа да измасирам табане. Некада су ми биле занимљиве ове старије жене, али у овим годинама рачунати их као трофеје, било је стварно немогуће. Извучем таблету и почнем да је жваћем. Волио сам ове, брже су дјеловале. Омотам пешкир око струка и изађем.

„Дођи, раскомоти се!“, намигнула ми док ми је показивала гдје да сједнем. Сједнем и пустим је да ми убацује у уста залогаје. Правио сам се да не примјећујем њене руке које су слободно и без стида освајале све већи дио мога тијела, повремено се одмарајући на оном пешкирићу. Пустио сам је и да ми додаје вино... ма, пустио сам је нека ради шта хоће. Напоље ми се није ишло, био сам далеко од куће. А и куд бих овакав? Видио сам да је таблета почела да дјелује. Нисам имао воље да се у ову игру укључим активније. Нисам реаговао ни када је почела да се извија на моме тијелу. Нека је нек ужива колико хоће, или колико ми таблета потраје. Гледао сам неки документарац на ТВ-у, није био лош. Само да ми није сметала док је покушавала доживјети врхунац. А онда ми се поглед замагли. Она се и даље играла у моме крилу, али као да није била сама. Лица неких давно обљубљених и заборављених жена смјењивала су се пред мојим очима. Покушао сам да се извучем из њиховог загрљаја. Губио сам дах. Мислио сам, нестат ће ако затворим очи, али нису. Биле су ту, испред мене, на мени, у мени. Ниједна није недостајала и све као да су ме давиле. Као да су жељеле да наплате све оне наше тренутке среће. Зар нису и оне уживале??? Зашто нису захвалне? Роптао сам између њихових уздаха. Је ли вриједило такмичити се цијелога живота? Можда је боље било да сам своје вријеме трошио на пјевање? А онда ми је и без дима све постало мутно. Сваки њихов уздах био је нови ударац који би ми пресјекао дах.

„Напокон су престале... Сад могу да одмарам!”, помислим и склопим очи.

ИЛУСТРАЦИЈА: Бранко Векић, аниматор, графички дизајнер, режисер, уметник, живи и ради у Сарајеву, где као доцент на Унивезитету помаже младим уметницима да развију све своје потенцијале. 1996. је заслужан за прву босанскохерцеговачку компјутерску анимацију пребачену на филмску траку. На Оскаром овенчаном филму Ничија земља, радио је као аниматор и графички дизајнер. 1994., 1997., 2005.и 2007. ради као режисер, уметнички режисер и графички дизајнер Босне и Херцеговине на Евровизији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: